Никола Трифић: УКРАЈИНА – ЗЕМЉА ЗА КОЈОМ СЕ ПЛАЧЕ

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
MINOLTA DIGITAL CAMERA
Нема два тако другачија, тако посвађана и тако завађена народа – од она два која су некада били један.
Туга и жалост! Гину браћа, гину православци и пре свега и изнад свега – гину људи. Када почне рат – стане живот, а заједно са ратом почиње преживљавање у свом најсвирепијем облику. Када човек обуче униформу, престане да буде човек, постаје ловац на мете – али и сам постаје мета. Ако не обуче, сведе се на ниво кукавице и изгубљене душе у некој од избегличких колона. Такви најгоре прођу. Или заврше као ситан ћар страног газде – као надничари у туђој кући, или постану предмет презира у својој – зато што исту нису бранили када је требало. Ипак, рат? Не постоји ни хуман ни нежан рат. Сваки рат је противан животу, противан рађању… Где прођу војници, тенкови, артиљерија и авијација, остану гробови и пустош. Овај рат је донео три стране. Прва и друга страна плачу. Прва плаче од среће, друга плаче од туге, док трећа страна зачуђено гледа. Они који плачу од среће – ти ће изгубити. Они који плачу од туге – ти ће победити. Они који замишљено гледају – они ће схватити: Зашто?
Схватиће зашто им је прва асоцијација на то чије су сузе радоснице а чије жалоснице била погрешна. Схватиће зашто је морало да се деси то што се дешава. И схватиће: зашто свет више никада не сме да буде униполаран.
Слава Украјини и живела Русија! И једно и друго: зашто да не? А зашто да не и треће: Доле НАТО! Доле заувек!
ДА ЛИ ПУТИН ВОДИ „РАТ ЗА МИР“?
„Медвед је господар тајге. Он неће ићи далеко у туђе земље. Живеће ту, на својој територији, око своје пећине. Ипак, ако неко дође на његову земљу, испред његове куће и покуша да му наметне правила, медвед ће му сломити кичму. Од њега или њих неће остати ништа. Наш медвед, руски медвед, је свесно пристао да се склања и да бежи. Свесно је пристао да ћути и да затвара очи. Пристао је да се самопонизи и да се понаша као пацов. Због чега? Због светског мира – који сте ви толико пута угрозили и обесмислили! Али знате како: И пацова ако појурите – пацов ће почети да бежи све док га не сатерате уза зид, а онда, ако више не буде имао куд – напашће вас. Чак и пацов! А ви медведа сатерујете уза зид. Ви свесно и намерно медведу не остављате другу опцију. Бојим се да ћете отићи предалеко. Бојим се да подло и намерно то игноришете.“
Ово је парафраза речи Владимира Путина, које је руски председник у више наврата говорио својим западним партнерима у последњих 20 година. Формулација која је јако битна, а коју Путин и од почетка рата у Украјини као на траци понавља, гласи: Заједничка безбедносна инфраструктура! Русија неће дозволити Нато нуклеарни арсенал у свом дворишту и у свом крилу – поготово не у Украјини због специфичне конфигурације те земље и дужине границе коју Украјина има са Русијом. Међународно право, односно његови остаци – лешина и трупло нечега што је требао да дефинише међународне односе, није и неће бити фактор на који ће се Русија превише обазирати у циљу да заштити себе – односно да себе извуче из непосредне нуклеарне опасности коју јој Запад сервира.
Запад је тај који традиционално игнорише постојање Русије! Осим што има потцењивачки став за Русију – за њено биће и њену културу – за све оно што Русија јесте, Запад свесно занемарује и сам појам руских интереса! Запад, односно Америка, се према свету понаша као да има ексклузиву или ауторска права на истину, интерес, морал и на процену – шта је демократија а шта није! Чини се да је Украјина са актуелним режимом у Кијеву, кога Запад свесно гура под гусенице руских тенкова, само жртвени јарац у некој много мрачнијој и много дубљој причи. Кретање Нато пакта – учестало ширење алијансе на исток – на екс совјетски простор, апсолутно потврђује вековну тезу – да је циљ Запада, прво – изолација Русије и њено свођење на регионалну силу која нема потенцијала да буде фактор у светским токовима, и друго – њено даље парчање у више независних – по могућству, међусобно завађених држава.
Тешко је наћи контра-тезу и аргумент против изреченог. Запад је пред руска врата долазио у разним облицима, вођен различитим идеологијама, од демократије, преко либерализма, до комунизма и фашизма, дакле форме су се мењале, али је суштина увек остала иста – политичко и војно покоравање Русије и стављање њених енормних природних и људских ресурса под команду западног капитала. То се наравно неће десити! Ако се није десило Јелциновој Русији, неће се десити ни данашњој Русији са Путином на челу!
ЗАПАД О МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ – „КО О ЧЕМУ КУРВА О ПОШТЕЊУ“
Када се западне земље на челу са Америком позову на међународно право – мучнина у желуцу, стезање у грудима и благо шкргутање вилице, јесу тешки, али су у најмању руку и нормални симптоми ако сте у ова ћудљива времена задржали иоле баждарен кантар за правду и правичност. Питање које се издиже изнад свих осталих – на ниво и домен питања свих питања је: Одакле западном свету, а поготово Сједињеним Државама, зрно скрупула, зрно морала, зрно било чега што би се могло свести под људскост да се баш они позивају на тековине права, поготово међународног права? Хаос који се дешава у Украјини, резултат је ликвидације међународног права коју је извршила Америка уз свесрдну послушност својих Нато савезника! Међународно право, устоличено пре свега након Другог светског рата, као темељ светског мира и минимума међудржавне и међунационалне толеранције, управо је Америка, прво широм света и кињила и мучила, да би га онда у сред Европе, на прелазу из 20. у 21. век и зверски убила! Од међународног права, као што је и поменуто: остало је само трупло, обична лешина у фази распада чији смрад његов убица – а западни хегемон, данас користи као „мирис светог духа“, опет зарад остваривања својих империјалистичких амбиција. Наравно, то не релативизује ситуацију Украјине, нити на било који начин врећа бол ове земље и њених грађана. Украјина јесте нападнута. У Украјини јесу прекршене одредбе онога што се некада звало међународно право, такође, оно што се дешава у Украјини, а што је Путин назвао „специјална операција“, апсолутно има низ елемената агресије. Ипак, колико је све то од Русије било изнуђено? Колико је „руски медвед“ свесно и тенденциозно теран на такву реакцију? И на врхунцу стављања прста на чело: Ко данас брани позицију Украјине? Америка и Запад! Она Америка која је своје интересе и своју „демократију“ у кооперацији авијација-морнарица-пешадија, редом сејала у Вијетнаму, Панами, Куби, Северној Кореји, Ираку, Југославији, Сомалији, Либији, Сирији, и на још десетак других егзотичних и мање егзотичних дестинација широм света?! Она Америка којој је Нато послужио да постане „Нова Британија“ за савремено доба! Та Америка је за 77 година од тријумфалног запрашивања Хирошиме и Нагасакија у рату провела (или проводи) 68 година! Само девет година – све скупа у последњих скоро осам деценија, Америка није ратовала! Шта је са сукобима у државама које су поменуте и у онима које нису поменуте? Више од 20 фронтова од 1945. на пет континената уз званични податак да је број жртава у америчким ратовима у току 20. века изједначен са бројем жртава Првог светског рата! У 20. столећу – само је Хитлер проузроковао веће страдање. Колико су пута САД у тим тзв. подухватима угрозиле територијални интегритет других држава – и колико су пута у тим тзв. мисијама користиле касетно, термобарично и разно друго – конвенцијама забрањено оружје?
Но, као што поштовани део публикума русофилске оријентације мора да схвати да Русија никада није изградила „завидан економски ниво“ и ситуирано друшто – па би стога многи Руси живели у Америци, али би ретко који Американац живео у Русији… Исто тако, англофили и евро-атлантисти међу цењеним читаоцима, морају да се помире са чињеницом да су Америка и остале земље њихових снова – истина, у погледу животног стандарда и поштовања својих грађана налик благостању, али су у по питању спољне политике и односа према другима – поготово ако су ти други приде и другачији, обичан окупатор, можда најбоље представљен кроз свој изопачени љубавни пар: хегемоније и империјализма!
Мада, ценим да би као у последњој сцени Нушићевих „Хајдука“, свака страна требала да зграби мотку у шаке и да своја чеда, своје пулене позове на одговорнсот и на срамоту. Срам вас било браћо Руси! Имате трећину светских залиха нафте и гаса а просечна плата вам је 500 евра!? Срам вас било браћо Руси! Дали сте свету највеће књижевнике – просто сте редефинисали, готово измислили књижевност а увозите јефтину културу са Запада! Срам вас било браћо Руси! Где вам је била памет када сте правили онакав СССР – и када сте дозволили да се то „кљусе“ распадне на такав начин? И срам вас било браћо Американци! Имате 300 милиона становника и сву концентрацију светских банака у својој кући а очи су вам и даље гладне туђе земље и туђе муке! Срам вас било браћо Американци! Причате о демократији и људским правима – а у америчким демонстацијама ретко кад буде ухапшен неки белац – и редовно буде убијен по неки црнац! И срам вас било браћо Американци! Свет који је некада покорио Џими Хендрикс својом гитаром, свет који сте ви имали на длану, изгубио је ваш Ф-16! Ваш Ф-16 под, бар формалном командом идиотских фаца из Пентагона попут: Била Клинтона, Џорџа Буша и Џоа Бајдена. Помирите се с тим.
Но, неко ће сигурно рећи: да није било „ефа-16″ не би богме било ни благостања ни доброг стандарда… Јербо, причају људи: у Америци је јефтина нафта – јер је јефтино, тачније џабе узимају, само углавном из туђих земаља. Такође, кажу: Ако Америма даш нафту и остале ресурсе, или им бар уступиш територију на управу, хоће они да зажмуре и на шеријат као званични Устав, и на уговорене бракове, и на вечите владаре и на разне друге пикантерије. Просто, дође ми да и сам будем дрзник па да ми се отме питање које ме већ дуго мучи… Како је могуће да Америка толико апелује на демократију, сменљивост власти и на грађански сектор, а пре пар година УСА је са Саудијском Арабијом потписала највећи уговор за продају наоружања у историји човечанства вредан око 110 милијарди долара?! Знате: У „Арабији“ је шеријат уместо Устава? (њихово легитимно право, да се оградим) Знате: У „Арабији“ монарх има доживотну власт??? Знате: У „Арабији“ постоје само локални избори – али жене немају права гласа??? Знате: Њима ће Амери продати више од 100 ваздухоплова – а међу биће њима и оног „ефа-16“.
Него, колико кошта та налепница „демократске државе“? Колика је цена жртве? Једноставно: Тај ценовним ћемо и ми имати прилике поново да видимо на случају литијума. Ако пристанемо на неку од понуђених опције: – дај џабе – или продај будзашто, бићемо окарактерисани као „демократија“, ако се успротивимо, вероватно нам прети квалификација „државе која је скренула са свог демократског пута“. Жалосно је једино то, што се неки још заносе да је Клинтон тукао Милошевића, због односа овог другог према изборима, студентима и бившим Југословенима… Амерички гризли се тада разгоропадио исикључиво из два разлога. Први: Милошевићу се локација за изградњу Бонстила није свидела… И други: Милошевић је био против да се „Тигар Пирот“ зове „Мишлен“. На таласу тог помахниталог америчког воза, неки народа су знали да накаче вагоне својих националних интереса – нпр. Албанци. Све остало је само добро упакована шарена лажа. Но, ко има срца да разуме – већ је разумео. Ко нема – бојим се да је тај и такав изгубљен случај. Ова врста разумевања одавно није ствар мозга. Истина, амерички „Ф-16“ је широм света погодио многе циљеве, али су Амери још више људе бомбардовали својом идеологијом „животног хедонизма“. У наводној борби за људе, они су убили, или што је још горе – они су заробили човека. Неки припадници људске врсте су просто поверовали у причу „Калифорникације“. У причу да се писци буде са две манекенке у кревету а онда седну за куцаћу машину и напишу бестселер. Поверовали су у причу „о Рокију Балбои“. Поверовали су у „Секс и град“… „Долче вита“, просто речено. Алтернатива томе је да читате Толстоја и Достојевског, али кога данас интересују досадни класици? Него, да вратимо фокус на међународно право.
Свако ко је прошао или планира да прође поред Правног факултета, морао би да зна, да је право – а поготово међународно, условљено са три принципа свог „важења“. То су: просторни, временски и политичко-етнички принцип. Просторни: важи свуда. Временски: важи увек. И политичко-етнички: важи без изузетка за све! Када се било који принцип погази, право постаје „мртво слово на папиру“! Шта више, само право налаже – да је живо само ако се спроводи дословно, подједнако и континуирано. У супротном територијални опсег деловања права, а у случају међународног права то је читав свет, улази у фазу безакоња све до успоставе новог права и новог правног система. Право није пало с неба, није дар Божји, нити је производ хемијског једињења. Право, па и међународно, је ништа друго до друштвена тековина заснована на општем друштвеном концензусу. 1945. створен је „Нови свет“, а међународно право са својим институцијама контроле – пре свега Саветом безбедности УН, требало је да буде ослонац светског мира. То право ликвидирала је Америка! Ако Србија и државе сличног габарита, немаја куд, него да се праве да је покојник и даље жив, то Русија не мора, неће, и зарад своје дугорочне безбедности не сме. Украјина је у целом овом хаосу, оно што би Американци рекли: колатерална штета. На велику жалост, ова земља је захваљујући својој Влади и пре свега свом председнику, себе довела у ситуацију да буде монета за поткусуривање Запада. Украјина као Нато чланица на руским границама – значи да ће та држава проћи исто онако, како би рецимо прошла Србија, да се као држава окружена западном алијанском одлучи да приступи савезу ОДКБ. Просто и једноставно: Шта ту некоме није јасно? Политика војне неутралности уз јачање војно-одбранбених капацитета – и то уз приступ као на бувљој пијаци: купуј од свих понешто, само да је војска јака – често није савршена политика – није идеал политичке теорије, али јесте политика која долази из крајње прагматичног сагледавања сопствене ситуације.
Видите, они који нама (Србији) говоре: не морате да волите Нато и ЕУ, али то је доминантна сила која вас окружује, могли су исто тако да сугеришу и Украјини – да је љубав према Западу из угла Запада и више него прихватљива, али да морају да буду свесни да су они хтели то или не, руска интересна сфера; поготово стратешко-војна. Но, изгледа да двоструки аршини и те како важе чак и у политичкој пропаганди. Мада, можда је неко свесно на власт у Кијеву после пуча на Мајдану довео баш такве струје које би биле глуве на ту врсту сугестија. Уз још једно можда, време је да се постави пар питања… Шта мислите да нека карипска земља одлучи да са Русијом склопи војни пакт и да отвори своју територију нуклеарном арсеналу Русије: да ли би Америка на то гледала као на суверено право те државе (међународно право) или би је брзином светлости „дезинфиковала“ од свега руског у свом организму? Такође, шта мислите: Ако је Америци већ до чикања Русије, зашто у Нато није пригрлила или увукла Финску или Шведску, него је метод шаргарепе и штапа применила баш према Украјини? Неко са довољно смелости би рекао – да живот Словена, поготово православних, у очима Запада, вреди колико и рубља на последњој курсној листи.
Елем, Што се Украјине тиче: Вашингтон је знао где је „црвена линија“ – што Москва годинама уназад и не крије. ЕУ – може. Приближавање Западу – без уласка у Нато – може. Улазак у Нато и потенцијално распоређивање нуклеарки на пет минута лета до Москве – не може. То неће проћи. На шаховској табли светске геополитике, Вашингтон је уместо топа или ловца, решио да жртвује пиона! Руске трупе нису испред Кијева – због Кијева, него због обуздавања Вашингтона; то је ваљда и Кијевљанима јасно. Крим, Доњецк, Лугањск, могу да буду и јесу само успутни плен и историјски ритерн Русије. С друге стране прича о наводној „денацификацији“ Украјине, колико год да је у Украјини присутан „наци фактор“, је само доказ да су Руси ужасно неталентовани за пропаганду.
Ипак, сума сумарум, ствари постају кристално јасне. Биће да се данас у Украјини води рат за успоставу неког новог праведнијег света и неког Новог светског поретка? Биће да је ово рат за васкрс међународног права? Биће да је овај рат ништа друго – до кроћење ђавола на један ужасно свиреп начин? На жалост, ђаво се кроти преко јарца којег је одлучио да жртвује. Такав расплет, сугерише да ће и кротитељ из целе приче изаћи вероватно крвавих руку, а можда и бремените душе. Јарац у суштини није ни крив ни дужан. Јарац је само слепо поверовао у Холивуд.
Слава Украјини и живела Русија! И доле Нато, доле заувек!
Никола Трифић – портал „Конкретно“, март 2022.
Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас