Када је делегација Украјинске православне цркве недавно отишла на интронизацију новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија, имала је прилику да испред Цетињског манастира види исте сцене као на кијевском Мајдану пре седам година: барикаде и запаљене гуме. На Цетињу их је запалила неколицина црногорских националних фанатика и тиме онемогућила пролазак црквеним делегацијама, док су у центру Кијева гореле гуме на импровизованим барикадама зарад европске будућности, која још није наступила. Међутим, јесте дошло до још веће црквене кризе и притисака на православне вернике.
Наиме, откако је Украјина постала суверена држава услед распада Совјетског Савеза, почео је активан процес свеопште украјинизације, па и верских организација. Иако је тада једина призната православна црква, Украјинска православна црква, од Московске патријаршије добила аутономију и самосталност у свом унутрашњем уређењу, поједини њени чланови искористили су новонастале околности да испоље своје националистичко убеђење. Уместо да служе Христу, окренули су се жутом трозупцу и формирали националну цркву, те су отишли у раскол и формирали Украјинску православну цркву Кијевске патријаршије, а неки су обновили делатност расколничке фракције Украјинска аутокефална православна црква.
После бурних дешавања услед кијевског Мајдана 2014. године, варнице ватрених гума из центра Кијева пренеле су се и на највеће православне светиње Украјине. Током Мајдана демонстранти су упадали у Кијево-печерску лавру, а формиран је и расколнички манастир преко пута; око Почајевске лавре груписали су се националисти с својом симболиком и споменицима својих идејних твораца; Светогорска лавра се нашла на линији ратних дешавања на Донбасу.
Поменуте расколничке фракције су крајем 2018. године, уз подршку председника Порошенка, инкорпориране у нову расколничку структуру „Православну цркву Украјине” и признате од цариградског патријарха. Током процеса стварања те нове фракције и уручења томоса канонска црква је била на сваки могући начин угњетавана. Било је покушаја подмићивања, застрашивања и притисака на архијереје, свештенство и вернике. Оспораван је и правни положај канонске цркве, хтели су уз помоћ законодавства да јој промене назив у „Руска православна црква у Украјини”. Правним махинацијама храмове су пререгистровали на име расколничке фракције, после чега би долазила група националиста, физички се обрачунавала с верницима канонске цркве и отимала храмове. Разлог за све то је био што су они верска организација у Украјини која није настројена антируски, као многе после Мајдана. Стање се привремено смирило с променом председника. Зеленски је заузео став равноправног односа према свим религиозним организацијама. Али то није дуго трајало.
О одузимању имовине и прогону свештенства и верника Украјинске православне цркве у данашње време од стране расколника и националиста било је речи у Кијево-печерској лаври 20. септембра ове године на скупу правника из свих епархија УПЦ, где је руководилац послова УПЦ митрополит Антоније истакао да се већ три године води спор око два актуелна закона број 2662-VIII (закон о принудној промени назива цркве, којим је планирано да се Украјинска православна црква преименује у „Руска православна црква у Украјини”) и 2673-VIII (закон који легализује отимање храмова), који су усвојени од стране претходне владе и бившег председника Порошенка, који су, по његовим речима, антицрквени и антиуставни. „Усвајање поменутих закона довело је до великог броја илегалне пререгистрације верских заједница (око 500 случајева), отимања храмова (144 случаја), физичких насртаја на свештенство и лаике, подметања пожара (26 случајева), вандализма (22 случаја), пљачки (42 случаја), застрашивања и уцена, који се дешавају у животу верника Украјинске православне цркве”, истакао је митрополит Антоније.
Укидање ових закона затражили су и верници: петицијом упућеном у фебруару ове године председнику Зеленском, а како су остали без одговора, поново и са молитвеног скупа у јуну у Кијеву који је окупио 20.000 верника, свештеника и монаха. Са сабрања у Почајевској лаври средином јула 22 архијереја и око 300 намесника, игумана и игуманија, представника манастира и скитова писмом су се обратили патријарху Вартоломеју, подсећајући га на његову улогу у чувању јединства православља. Гласови хиљада верних остали су, међутим, глас вапијућег у пустињи.
Политика
