Пише: Тајана Потерјахин , Нови Стандард
Бројне пословице, романи и есеји посвећени феномену српске неслоге, колико год истинито одзвањали, вековима не постижу свој апостолски циљ. Што су истинитији, то више личе на српски усуд
Живоме живо крвави дуг,
брат брата једе,
друга друг.
Једе, а поједене
неманска већ утроба их вари
зле у гору крв.
Ови опори и страшни стихови Момчила Настасијевића, као ни бројне пословице, приповетке, романи и есеји посвећени феномену српске неслоге, колико год истинито одзвањали, вековима не постижу апостолски циљ. Напротив, што су истинитији, то више личе на српски усуд, на завет и суштину, на неминовност којој се нема сврхе ни опирати. Анегдоте о свађама, парницама и убиствима међу браћом ради међе или шљиве већ су попримиле шаљиве форме и постале фолклор. Неслога је, такође, један од кључних мотива у мом роману. Такви смо ми – просто са неким поносом изговарају многи прихватајући тако самодеструктивну слабост за самоодређење и судбину.
Недавно сам на друштвеним мрежама, након што је мој текст о случају Филозофског факултета објављен на Новом Стандарду, била дословно затрпана питањем – „зашто ти толико браниш Милоша Ковића?“ Поновило се ових дана то питање, и умножило, само је име друго – „зашто ти толико браниш Драгослава Бокана?“ Нисам могла да одговорим „зато што неће нико, зато што је сам, зато што је поштен“ јер, срећом, ни један ни други нису сами, чули су се бројни гласови и пружена им је значајна подршка. Зато сам одговорила у оба случаја истим питањем – „а зашто га ти не браниш?“
Не постоји функционална заједница чији чланови не штите једни друге. То не подразумева слепило за потенцијалну одговорност или кривицу оног кога треба одбранити, већ лојалност из које проистиче одлучност да се неспоразуми разреше а клевете разобличе, да се евентуална штета надокнади. Пре свега подразумева уверење да код члана заједнице који је, условно речено, нешто скривио није постојала зла намера.
Одсуство тог уверења обесмишљава принцип узајамне лојалности, а њено непостојање води директно и неумитно у укидање саме заједнице. Могли бисмо, дакле, констатовати, да српски патриотски блок није заједница иако постоји минимум консензуса око кључних питања, зато што партикуларни интереси и амбиције онемогућавају да се успоставе односи поверења.
Смртоносна болест
Огроман политички капитал Драгослава Бокана незнатно се осуо када је он одлучио да почне да се појављује на „оним“ телевизијама које су патриотски комесари прогласили недостојним. Уопште нећу улазити у анализу и испитивање оправданости ове Боканове одлуке јер нисам његов адвокат нити имам увид у то колика је корист (или штета) од ње у народу, а не у теорији. Осврнућу се на други моменат овог трансфера. Претпоставимо да је погрешио.
Да ли то нужно подразумева да се „продао“, да је „издао Србију“, да је „лажни патриота“ и није ли нарочито неумесно када овакве инсинуације пристижу од стране оних који су и сами пре двадесет година и те како погрешили? Да ли је њих требало упитати коме су се тада продали када су подржавали државни удар и, дословно, продају земље која је после њега уследила, уместо што смо прихватили њихово „извините, нисмо знали“ и наставили даље, уважавајући све оне позитивне аспекте њиховог ангажмана и мисли и, пре свега, подразумевајући да су заиста само погрешили, шаљући путем начињеним од својих добрих намера Србију право у пакао.
О онима који су дресирани глобалистички играчи нема сврхе говорити. Лажни конвертити који данас морају из опортунистичких разлога да глуме патриоте користе сваку прилику да дезавуишу оне који то стварно јесу користећи све могуће замке политичке коректности, либералског пренемагања, комунистичког застрашивања. Они и дан-данас духовно и морално припадају својој старој заједници србомрзаца и аутошовиниста.
А шта је са заједницом родољуба? Ништа, нема је, и то је, нажалост, опште место. Један је на „Пинку“ док други неће на „Пинк“ него у „Ћирилицу“ коју трећи презире али се понекад појави на „N1“ због чега је четврти дубоко згрожен. Чак и ако се ускладе око динамике ТВ наступа, закачиће се око неког од нових споменика, око идеалног политичког уређења, ако су обојица монархисти – сигуран је сукоб око Обреновића и Карађорђевића, око Мајског преврата и Радовањског луга, неминовно ће се посвађати увек видевши у оном наспрам себе не брата кога треба разуверити ради заједничке ствари него конкурента ког треба уништити. Можда је (такође оклеветани) Зоран Ћирјаковић у праву кад указује на то да се увелико води борба за новог оца нације, само што се чини да је број претендената далеко већи него што овај народ може да поднесе.
Мало пре него што га је Господ позвао, покојни муфтија Зукорлић је у паузи током снимања једне емисије рекао да је „највећи проблем Срба то што не верују у Бога“.
Чак и ако ставимо по страни, ради наших истомишљеника атеиста, духовни, идентитетски, суштински аспект ове тезе и посветимо се социјалном, она ће и даље бити дубоко истинита. Из које год перспективе да гледамо, чини се да једино Црква има кључ за закључавање злодуха српске неслоге. Не мислим на њен институционални ауторитет који, иако још увек велики, мода анархистичког одбацивања сваке хијерархије и поретка тежи да руинира. Сведочили смо ових дана узнемирујућим и недостојним нападима на нашег патријарха, који опет нису дошли само са „противничке“ стране. Многи међу нама без оклевања су га осудили и такође оптужили да се „продао“ и да је „Вучићев патријарх“.
Кад кажем да Црква може исцелити ову нашу смртоносну болест мислим пре свега на Литургију. На живу заједницу љубави, оних који се причешћују Животом из исте чаше и тако изнова и изнова постају једно. Секуларни патриотизам, мада и даље хуманији од глобалистичке агенде хаоса, овде нема на шта да се накалеми.
Са друге стране, темељ наше државе је наш хришћански идентитет. Далеко сам од, у суштини такође аутошовинистичке, претпоставке да смо ми, Срби, по природи лоши. Напротив. Тек несрећно (овде нема простора за навођење и анализу узрока) заменивши свој прави идентитет лажним, а Цркву кафаном и улицом, постали смо нација распојасаних кабадахија, галамџија, улизица, завереника, клеветника, а таква нам је постала и држава. У ретким тренуцима кад смо трезвени, не сећамо се да смо ишта скривили и питамо се ко нам је то раскрчмио имање. Огорченост и сумњичавост оправдавамо чињеницом да смо често бивали изневерени, али никад не зарачунамо оне прилике у којима смо се сами понели нечасно, оставивши брата у невољи да се сналази сам.
Услов нашег опстанка
Да се вратимо из метафоре у реалност. Политика је стратешка игра. Много се калкулише. Ковића је, наравно, безбедно и у политичком смислу веома исплативо бранити сваком српском патриоти. Милош Ковић је једна од ретких, ако не и једина, фигура на нашем друштвеном пољу чиста као Сунце. Пошто га је, дакле, немогуће напасти, поставити му ногу, оспорити, уклонити, боље му се приклонити и скупити који поен на рачун његове политиком неукаљане личности.
Са Боканом је другачије. „Контроверзан“, „опскуран“, „продати бот“, „удбаш“ (све епитети које су ови идеолошки и морални чистунци качили Драгошу Калајићу у прошлости, па пошто су у међувремену дошли у познање истине, сад бране Калајића од Бокана). Али са друге стране, народ га воли. И то много. Има у речима неку силу која другима недостаје.
И ту је патриота тактичар у проблему. Но брзо размишља и проналази соломонско решење. Сад кад су непријатељи ударили на Бокана, он ће им помоћи, и кад Бокана више не буде, сам ће у народу да заузме његово место. Он неће да ради заједничког интереса употреби то оружје које Бокан има, и ставља на располагање. Не, хоће све ловорике само за себе. Не да се дужности и можда једног дана заслуге поделе наспрам дарова које саборци имају него да све припадне њему, јер је он довољан и савршен.
О томе се ради. Не о томе да се Бокан „продао“ него да ће многи међу нама продати рођеног брата за мало политичког капитала, правдајући то уверењем да они знају боље и да је овај наводно штетио српским интересима. И то је, чини се, врзино коло. Тек што неко скупи некакав ауторитет, макар и грешећи у понечему, ту је „ћудоредна комисија“ српских интернет патриота која ће га дискредитовати ударајући тамо где је народ осетљив. На исти начин покушава да се засенчи и личност патријарха Порфирија јер је његов политички потенцијал практично бесконачан.
Најмањи заједнички садржалац у нашем малом српском патриотском свету нису Косово и Метохија. Није ни Република Српска. Није ни здрава животна средина. Ни односи са Русијом, ни одбијање уласка у НАТО.
Неслога. Опште место за родољубиве тужбалице и једино што нас заиста повезује тим бизарним и штетним принципом анти-заједнице. Ми смо постали негатив сопственог идентитета. Поглед на изроде нашег рода, на мрзитеље српства, доноси утеху да нисмо најгори, но бивајући какви јесмо управо њима помажемо да спроведу своје планове до краја.
Окретање према извору наше државе и државности, изградња заједнице поверења и љубави, у којој ће опште добро бити испред појединачних амбиција више није утопистичка маштарија него услов нашег опстанка. Србију тек чекају тешка времена. Са чим ћемо ми пред Милоша, ако је Србин Србину Вук Бранковић?
