СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ЛИСТОПАДА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ
Измасакрирана па запаљена тјела госпићких Срба
Госпићка бајка
Бојан
Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да је био јако ружан дан, јануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, ја и једна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац је често ишао у куповину. Баш се сјећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарској радњи.
Маму сам препознао… Она је радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми је доктор Станкови рекао, мени је било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам могао да вјерујем. Видио сам и татине наочале, биле су искривљене, мислим… од те температуре. Кад сам ишао из Београда у Нови Сад… срушило ми се све.
Живио сам три мјесеца к’о биљка.
Сјећам се риболова. Вожње бициклом… Имао сам седам, осам година, ријека Новчица, језеро Крушчица, ишао сам са комшијама. Успио сам припитомити једног орла. Тај орао је дуго био код мене. Препознавао је мој звиждук и долазио је на моју команду. Кад год чује где сам, он слети, само се, овако, подаље држи. Да чује било који други звиждук, неће.
То је било двије, три године прије рата, имао сам једно тринаест година. Ишао сам с бициклом Госпић – Карлобаг. Као клинци отишли би да се купамо. Онда нам је била мокра глава, па смо се бојали да нам родитељи по томе не виде да смо се купали…
И након оволико година колико нисам био у Лици, сећам се свега. С оцем сам ишао по читавој Лици, сједнемо у кола, одемо до тих наших пријатеља, маса их је било, маса. Од Грачаца, Коренице, Брушана… Сјећам се једне каване, кафане, по нашу, лички, биртије, »Три цокље«, то је на самој раскрсници, чини ми се да је власник био Допуђа Влајко , Владо, ту смо често навраћали. Ту смо пили пиће које смо ми звали чукурундук. То пиће је тако назвао Ђуро Павлица , то је била мјешавина жутог пола и киселе воде у криглама од пола литре, да.
Драшко
Сјећам се. Супер ми је било. Кад бих могао вратити вријеме уназад, не бих мијењао баш ни један дан. Ни један једини дан не бих промијенио до ’91.
Сјећам се пријатеља… Жељко Ђукић , Дарко Радмановић , Твртко Сарић , Зоран Калањ , Мишо Витас … отац нас је звао ‘Мајкане’. А мама… Мама је била специјалан тип, врло јака, врло јака особа. Сви су говорили да је супер жена, да супер изгледа.
Оде у село код дједа и она ставља плочице. Била је изузетно вредна. Никад није отишла у продаваоницу по крух и млеко да се не нашминка. Били су дружељубиви. Она је била шефица рачуноводства у грађевинској организацији Лика…
Убили су их све
Бојан
Били су јако дружељубиви… Сјећам се, сјећам се старог стана на Брионима, то је дио Госпића, ми смо се осамдесет и неке преселили у нови стан, а нови стан ми ни упола није био драг као стари, на Брионима, тај стари стан имао је, овако, неку своју душу. Сјећам се, ти рођендани, то, баш оно, буде фешта права. Мене су звали Стара Кука, не знам зашто. Мама је спремала те рођендане, мама је то…
За Нову годину, спрема се “амбасадор” торта и колач “пањ”. Сјећам се јелке, тих поклона испод јелке, имао сам веома јако лијепо дјетињство. Баш сам имао лијепо дјетињство! Кад сад затворим очи, видим маму… онако. Она се није ништа промијенила…, плавуша је била, природна плавуша је била, плаве очи је имала… Стари је био, онако, строг. Са мамом сам могао и овако и онако, али Стари… То је глупо рећ’ да више волим матер него оца, сваког волим на свој начин…
Драшко
Сад, овог момента кад помислим на Госпић, мислим да никад нећу отићи тамо више. Изузетно сам волио Госпић и друштво, била је то специјална средина. Мали град, десет, једанаест хиљада људи, било је спорта, музике је било, волио сам географију, природу, ваздух… Кад сам био у војсци, осамдесет и осме у школи резервних официра у Карловцу, и сад… Свака три мјесеца пуштају те кући на седам, осам дана…
Разговарам с тим људима, пријатељима, који су од свакуд, Хрватске, Србије, Словеније, сви причају дај да видим ово, дај да видим оно, мама да ми спреми ово, а мени је стварно битно да видим Госпић, да га омиришем, еј… Волио сам пуно Госпић.
Бојан
Тако сам и ја мислио до овога… А ја, након свега… Највише би волио да њега уопће не би било, да не би постојао…
Драшко
Увијек се јавља питање зашто. Зашто нису јавили нешто, зашто их нису сакрили, зашто их нису сачували? То је било изузетно ружно време, али не само за Србе него и за Хрвате, тако да мислим, или неко није знао, или је знао шта се дешава, али је био изузетно устрашен због себе и своје фамилије. Онај ко је знао а могао је
нешто учинити, то њему иде на душу, а ја не знам ко је то учинио.
А Никола Петровић , пријатељ Паве Рукавине , колега мога оца, изашао је из Госпића дан прије одвођења. Отишао је из Госпића на Паг, тамо је био до првог мјесеца деведесет и друге, мислим, и онда је дошао овамо у Нови Сад. Ја сам чуо да су Никола и тата били заједно. Да је отац одведен из старог хотела Лика, а мама је одведена из стана. Рекли су јој да траже тату, питали су је где је, рекли су јој да се спреми, да ће га потражити заједно.
Једном смо се Никола и ја, деведесет и друге, срели у Новом Саду. У Змај Јовиној. У Госпићу смо били комшије. Пита он мене па како сте, па шта је… Реко: “Убили су их све”. А он мени: “Види мене. Једино што сам извукао су кола, е…”
Злочин не познаје нацију
Бојан
Не кривим ја целокупни хрватски народ, има ту и поштених људи, али ја њима више не верујем. А што се тиче конкретно, оних крвника, убио би их! То није било “пушка на пушку”, то је нешто друго, то су људи монструми, то нису људи, то нису ни животиње, животиње су племенитије. Веома је битно да се деси то да се они прогласе
криви, нек они живе са тим. Одакле њима право да узму људе и побију их?! Злочинци, био то Србин, Муслиман, Хрват, то су за мене људи исте свијести. Злочин не познаје нацију. Заслужују исто.
Ја сам звао наш стан, ’91. или ’92. из Београда. Живјели смо Улици ЈНА 18, улаз два кроз два. “Је л’ то стан Калањ?”. “Не. Овди таки не живе нит су икад живли”. А ја велим: “Знаш ти тко зове с ове стране? Овде син тих који никад нису живели ту”. А он мени вели: “Пуши курац!”. Мени је најжалије слика које су остале, ми смо
имали, овај, веома много слика, фотографија, то ми је најжалије.
Драшко
Дружили смо се, основали један бенд, звао се “Литература такт”. То док смо свирали, није то било дуго, то је био један од лепших периода мог живота. Ја и Жељко Ђукић, ми смо ишли чекати хрватски Божић, тамо смо до ујутро, два, три сата, код Твртка, мени то нико није бранио.
А и кад сам био у Загребу, кад се то дешавало, око двадесетог десетог ’91., око мене су били људи који су студирали са мном, који су били све Хрвати, значи Загреб, Вараждин, Лудбрег… И они су, послије сам сазнао, они су имали интерни договор да ја никад не смем остати сам.
Мислим, за те људе би ја дао… Нитко ми није претио. Али ја сам тада у Загребу нон-стоп обучен. Документи, нешто новаца, ако се нешто деси да се могу изгубити, ако дођу по мене. Из Госпића. Нетко у униформи. По логици ствари нико паметан не би урадио никоме… убио га, затворио, малтретирао а да зна да тај неко има два сина који су већ одрасли и који ће бити још одраслији. Значи, ако он иде на њих, он ће ићи и на нас, значи, макни све. То ми је било у глави. Ја сам се бојао униформи. Било је то тешко време. Ја желим знати ко их је убио. Али сад, овог момента, не могу да помислим ко је то урадио и да будем бијесан, агресиван…
То се дешава само у неким моментима. Рецимо, кад су рођендани, ја завршим факултет, ја се женим… Понекад ми, уствари, страховито недостају, е, онда би… Ја нисам одгојен у мржњи. Одгојен сам тако да свагдје у свијету, у сваком граду, на било ком месту преко себе представљам њих, ко су они били и какви су били.
Сад си вампир, знаш
Бојан
Кад је почео напад на Госпић, ми смо сишли у конобу. Били смо ту до ујутру. Један човјек, он је Хрват из Перушића, Миле Соколић , рекао нам је ујутро: »Ајде, комшије!« Ми смо рекли оцу, ајде и ти с нама, али отац није могао отићи. Тата је остао, а ми смо изишли. Након пет-шест дана кренуо је и отац за Карлобаг. Спаковао
је овај кофер који ја имам данас. Доктор Стојан га је извукао до Сења.
Драшко
Ја сам два дана прије бомбардирања отишао у Лошињ код садашње супруге. Они су се то лето уселили у нову кућу, а ми смо им били први гости. Тамо смо се и упознали, нас двоје. А родитељи су се познавали и прије. Бомбардирање Госпића било је тринаестог осмог. На Лошињу смо се сви скупили. Тати је наређено да дође радити у ријечко тужилаштво.
Било ми је лакше. Ријека је сасвим другачија средина, нормалнија. Једном смо отац и ја сједили у кафићу на Жабици. Сједимо на аутобусном колодвору, пијемо кафу и дође један дечко. Из Госпића, Хрват. Радио је нешто у Србији. Зачудио се кад нас је видио. “За вас се прича да сте заклани”. Ја се нашалим с оцем: “Сад си вампир,
знаш”.
Они су остали на Лошињу, а ја сам отишао у Загреб. Чули смо се свакодневно телефоном. Након седам дана, отац мени каже, ја морам назад у Госпић. Рекли су да морам радити у Госпићу. Мени није било драго. То сам му рекао. Он је рекао да мора.
Завршена прича!
Да смо били очи у очи, вероватно би било другачије. И сад. Он је у Госпићу, а њих двоје су у Ријеци. Бојан је уписао средњу економску школу, био је у Ђачком дому у Улици народног устанка, а мама је у Континенталу била. То је све средило ријечко тужилаштво. После неколико дана ја сам се чуо с мамом. И она мени, ја морам
у Госпић. Ја реко, немој, шта ћеш у Госпићу, ја сам стварно тако рекао. Реко: “Немој, немој да идеш! Ако се што деси, да остане бар једно”. Ето, тим ријечима, кунем се, стварно…
Не. Она мора! Она мора! Реко: “Ајде, добро!”, знам да су жене и дјеца путовали, али, реко: “Види шта треба! Али, врати се исти дан или сутра!”. Каже она: “Добро”.
Она оде у Госпић. Бојан је остао у Ријеци. Ја сам се чуо са њима у Госпићу. “Кад
ћеш се вратити”, питам. Каже она: “Нећу се вратити”.
Узалудни позиви у Госпић
И тако смо се ми чули телефоном. Сваки дан смо се ми чули. Ја сам звао сваки дан из Студентског дома. Ту негде, око петнаестог октобра даље, не јавља се нитко. Зовем сусједа Пантелића , мислио сам да је можда телефон у квару. Ја зовем код Пантелића. Не јавља се ни тамо нико.
Након неколико дана, ти моји пријатељи са факултета, сви су били стално око мене, назовем тужилаштво у Госпићу. Мислим да је био двадесети, двадесет и први десети ’91. У канцеларији код оца се не јавља нико. Јави се једна жена, мислим да знам ко је, али не могу тврдити сто посто. Реко: “Драшко је. Гдје је тата?”
“Мајко моја, одвела га војна полиција!” “Како војна полиција?! Која војна полиција?” Питам: “Гдје је мама?” “Слали смо по њу, али нема ни ње”. Реко: “Дајте ми Паву Рукавину”. “Није он ту”. Звао сам послије и питам гдје су, он каже да не зна, да назовем послије, да ће провјерити… Ја га зовем сутрадан. Он је рекао да ће провјерити по тим затворима около.
Зовем га сутрадан. Каже да их нема нигдје. Знамо се откад сам се родио. Видим да ми не може или не жели ништа рећи. Ја сам Бојану једно две недеље говорио да се чујем са родитељима, да телефон ради, да је све нормално. Нисам знао што да радим.
Био сам у коми.
Мој цимер у Дому био је заиста један сјајан дечко. Хрват је. Дарко Пандур се зове. Он је био најбољи студент Правног факултета те године. И он каже мени: “Оди Врховном тужилаштву овде”. И ја одем сутрадан, одмах, тамо. Код Ивана Керна. Њега једино знам. Зна ме од мојих малих ногу. Носио ми је неке пакете у Загреб, ја сам
преко њега слао неку боју за кола тати у Госпић. И стварно. Керн ме одмах прими.
Сједио сам у канцеларији док он заврши неки посао. Из канцеларије је изашао Олуић. С њим нисам контактирао. Он је у то време био врховни тужилац. И, прими ме Керн. Ја сам рекао: “Нема их”. Он је рекао: “Знам. Сад је одавде изишао Паво Рукавина”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. “Дођи сутра”. Говорио је Керн.
Ја сам одлазио к њему сваки дан. Па сам престао долазити. Нисам знао што да радим.
А онда опет, мој цимер
Пандур: “Отиђи ти до Пуповца”. Ја нисам имао појма тко је тај човјек.
У СТ-у је изашао списак: отац убијен, мама нестала
Ја сам увијек мислио, ту су негде. Ја не смем отићи нигде, морам бити у Загребу, ако их ја могу извући, ако нешто могу за њих направити, то је ту, у Загребу. Да одем било где, рећи ће, син вам је четник и убит ће их.
Одем код Пуповца. Пуповац каже, чуо сам за случај вашег оца. У Сабору. Силом прилика, свакодневно смо се сусретали с њим. Одлазили смо на састанке Српског форума, да видимо да ли нам може нешто рећи, да га ухватим, да га не ловим по Загребу. Ништа ми нису говорили. Данас, овако са дистанце, мислим да су знали. И он и Керн.
И тако. Дошло је време да се оде. Да се негде склони. После 24. дванаестог ја сам отишао у Словенију код стрине Марте. Месец дана сам провео у Словенији. Тад ме назвао пријатељ из Загреба. Твртко Црнић. Изузетан момак. Постали смо јако добри пријатељи. Био је сад код мене. У једанаестом мјесецу. Он ме звао из Загреба и рекао да има лошу вијест. У СТ-у је изашао списак. За оца је писало да је убијен, за маму да је нестала.
Бојан
Ја сам изашао тринаестог дванаестог, а петнаестог сам дошао у Нови Сад. Драго Маринцел (тада окружни тужилац у Ријеци, оп. а.) ми је помогао за пасош. Људи из ријечког тужилаштва су ми организирали пут. Фини су то људи. Ту сам се јавио стрини Марти. Стрина је мислила да смо и ми нестали. Онда сам преко Мађарске дошао у Нови Сад.
Драшко
Назвала ме тетка у Словенију. Рекла је да доктор Станковић , патолог, зове. Да је доста људи препознало њих двоје, горе на ВМА. Ја сам рекао, отиђите тамо, а Бојану сам рекао да не гледа фотографије него само предмете.
Бојан
Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да је био јако ружан дан, јануар, деведесет и друге. Кад сам дошао тамо, мислим, овај, углавном, дошао сам тамо, ја и једна тетка, препознао сам… Отац је често ишао у куповину. Баш се сјећам тога каиша. Прво сам по том каишу. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарској радњи. Маму сам препознао… Она је радила зубе код доктора Јохмана , препознао сам зубе. Сат сам описивао… Имамо ми и данас тај сат. Плави. Кад ми је доктор Станковић рекао, мени је било тешко.
Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам могао да вјерујем. Видио сам и татине наочале, биле су искривљене, мислим… од те температуре. Кад сам ишао из Београда у Нови Сад… срушило ми се све. Живио сам три мјесеца к’о биљка.
Лаж предсједника Месића
Драшко
Чуо сам што је Месић урадио у Сабору. Нисам могао вјеровати. Шта раде у врху Државе?! Еј?! Хрватски сабор?! Срамота! То што је Месић направио, то је невјеројатно! Невероватно! Ми имамо кабловску. Кад су почеле ексхумације гледали смо Дневник плус.
Стипе Месић ! “Први пут сам чуо за случај Госпић у другом мјесецу деведесет и друге. Кад је родбина тужитеља Калања дошла да интервенира…” Лаже! Јер гарантовано нико од нас није био код њега.
А седам мјесеци касније, он потписује разрјешење мога оца! Двадесет и трећег или двадесет и седмог деветог?! Кад сам видио то, реко, нисте нормални! Шта радите то?! Постоје људи ко што смо нас двојица и људи у нашој близини који знају ту причу, али мене интересује да хрватска јавност, да широка хрватска јавност сазна да су
их убили ти и ти, припадници тих јединица, да су убили недужне људе.
Желим, не знам наћи праву реч, некако да се рехабилитује име маме и тате у широкој хрватској јавности. Да, чуо сам да су прије одвођења из Госпића на Широкој Кули побијени Хрвати. Миле Орешковић, изузетан један момак, заједно смо у Госпићу играли кошарку, био сам добар с њим и његовом сестром, њему су родитељи остали у Широкој Кули. Ту нема оправдања. Али, злочин не познаје хронологију. Ни националност. То су исте ствари. Десило се деведесет и прве или деведесет и пете. Злочин је злочин и не може се хронолошки сврставати и никад се неће завршити тај круг ако се поштује хронологија.
Ово је текст који је под насловом “Госпићка бајка” објављен у Новом листу 23.02. 2002., када се Ведрана Рудан потписала као Матија Врбан-Дошен.
Извор: ВЕДРАНА РУДАН.ИНФО
