Да је Црква универзална и да покрива васељену те да се њене границе ни као јединственог организма ни као појединих Цркава возглављених епископима не могу мењати са границама нечега тако променљивог какве су овосветске државе не треба посебно објашњавати чак ни неком лошем ђаку средњошколске богословије. Међутим, познато је да дух овога света оличен у ономе кога сам Господ Исус Христос назива кнезом и богом овога света на то не даје ни пет пара него преко својих марионета у широком распону од иноверних владара (попут Сасанида који су вероватно први направили политички раскол у телу Цркве) преко терориста и ратних злочинаца (поглавник НДХ) те опскурних нама савремених дилера цигарета на велико све до грађанистичких екстремиста из Друге Србије гура „теорију“ да се границе аутокефалних Цркава морају поклапати са границама држава.
Како народ каже, ђаво се крије у детаљима, а у овом случају детаљ је да се оне (границе) могу, али не морају поклапати са границама држава те да канонско право Цркве никада није било изричито поводом тога баш као ни историјска пракса. Заправо, пажљива анализа историјских преседана нам јасно казује да границе аутокефалних Цркава не само да се нису поклапале са границама држава него и да се од свих могућих логичких комбинација поклапања граница Цркава и држава (више Цркава у једној држави са центрима у тој држави, више цркава у једној држави са бар једном која нема центар у тој држави, једна Црква у више држава и тако даље) комбинација у којој се границе једне Цркве поклапају са границама једне државе никада није остварила бар не у строгом смислу.
Прва хришћанска држава (ако не рачунамо Јерменију) била је Римска империја. У оквиру ње се малтене одмах после Миланског едикта формирала структура позната као пентархија (влада петоро) у којој су целину Цркве чинило пет аутокефалних Цркава:Римска, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска. Заправо, ову пентархију је већ у петом столећу допунила Кипарска Црква.
При томе, та структура није била фиксирана, већ су се Римска, Александријска и Антиохијска патријаршија формирале раније (практично још од апостолских времена) док су Цариградска и Јерусалимска патријаршија као аутокефалне Цркве настале касније, а последња Кипарска. Ни једна од њих није била (или није била стриктно) повезана са границама административних јединица Римске империје.
Римска патријаршија је после кратког периода ривалства са афричком (картагинском Црквом) „прогутала“ цео Запад (префектуре Италије, Галије и део Илирика) односно целу западну Европу и картагинску Африку, а њене мисије су њено канонско подручје прошириле ван граница Империје у Ирску (свети Патрик), Немачку (свети Бонифације) и касније у источну Европу и Скандинавију.
Антиохијска патријаршија је префектуру Исток (целу римску Азију и Египат као посебно подручје) делила са Јерусалимском, Кипарском и Александријском Црквом. Како се подручје Империје смањивало, тако су и поједине патријаршије остајале ван ње, али се њена територија никада није поклопила са канонским границама једне Цркве. После муслиманске офанзиве у другој половини седмог и почетком осмог столећа, Александрија, Антиохија, Јерусалим и Кипар су се нашли ван граница Царства, али су у Царству и даље били Цариград и Рим.
Када се Рим, после лангобардске офанзиве нашао ван граница Царства делови његове канонске територије (Сицилија, Далмација) и даље су се налазиле у Царству, док је нешто касније Цариград проширио своју канонску територију на север и исток све до Кијева и Новгорода. Касније се Царство константно смањивало али не и канонска територија највеће патријаршије на његовој територији – Цариградске, у чијој канонској надлежности су се налазили широки простори данашње Украјине и Русије.
Од модерних и савремених примера ваља поменути Грчку где њен јужни и централни део покрива Атинска аутокефална архиепископија, а северни део (Тракија, Македонија, укључив и Свету Гору) покрива Цариград. Српска православна Црква је осим подручја бивше Југославије једно време била канонски надлежна и за Чехословачку. Најзад, све аутокефалне Цркве су надлежне и за своје дијаспоре. Није тачна ни тврдња која се (мање или више експлицитно) провлачи да је за све аутокефалије надлежна тзв. Васељенска патријаршија у Цариграду. Она јесте дала највећи број аутокефалија (српску, бугарску, руску, румунску, албанску…) али не све, па је тако Кипар добио аутокефалност од Антиохије, Црква Чешке и Словачке од СПЦ, Америчка од Руске и тако даље.
Трагедија и фарса
Када се иноверна или атеистичка власт из политичких разлога умеша у црквене прилике, то разуме се да не може да доведе до пропасти саме Цркве, јер њу, према Спаситељевом обећању, ни врата паклена неће надвладати, па тим пре не шаренолика галерија ликова од Диоклецијана преко Павелића до Мила Ђукановића, али се свакако угрожава вечно спасење дела пастве. Ми овде немамо простора за све примере, али можемо употребити три, од којих су два имала трагичне последице пре свих по њихове творце и инспираторе, док је трећи за сада само на нивоу фарсе.
Први случај је персијски раскол, који је из целине Цркве, крајем четвртог и почетком петог столећа откинуо део епископија које су се налазиле на територији државе Сасанида, ван граница Царства. Не дуго после овог раскола, у раскољени део Цркве у Персији је продрла несторијанска јерес (учење о две ипостаси Исуса Христа, једној Божијој и једној људској). Ни 250 година касније, пропала је империја Сасанида а несторијанска црква је после једног периода експанзије (до Централне Азије и Кине) нагло почела да се гаси што под притиском ислама што под под притиском конкурентске монофизитске јереси, али и других религија (будизам, таоизам…) да би се данас налазила на рубу нестанка (број верника мањи од милион).
Пре него што наставимо даље, потребно је да објаснимо разлику између раскола у ужем смислу те речи, јереси и парасинагоге. Јерес јесте одступање од истинитог учења о Богу (што последично доводи до немогућности контакта са Њим) заснованог на Светом Писму, Предању те сагласности Отаца и Саборима васељенским и помесним. Раскол јесте прекид литургијске комуникације једне или неколико епископија из разних канонских и/ли административних разлога, уз очување истинитог учења о Богу. Парасинагога јесте било која група људи која за себе тврди да је Црква, а није Црква јер нема континуитет апостолског прејемства, независно од тога да ли или не заступа истинито учење о Богу. Подразумева се да ово нису логички искључиве то јест противречне категорије, јер раскол може очувати на неко време исправно учење али га временом напустити, јеретици могу бити у оквиру Цркве док се (пре или касније) одатле не искључе, док парасинагога може бити правоверна. Примери историјских раскола који су брзо били залечени јер су очували исправност учења су Павлинов раскол у четвртом веку, раскол папе Стефана, а у савремено доба раскол Руске заграничне Цркве, као и амерички раскол СПЦ. Пример раскола у кога су се врло брзо увукла јеретичка учења је поменути персијски раскол, док су примери за обрнути процес (прво појава и нарастање јереси, па затим раскол) римокатолицизам и монофизитизам.
Други трагични историјски преседан је познато стварање и готово истовремено (чак и у границама просечног људског живота) гашење такозване хрватске православне цркве. Гледано строго са становишта канонског права Цркве и тумачења која је давао свети Василије Кесаријски у вези са овим питањем у својим канонским посланицама светом Амфилохију Иконијском, „хрватска православна црква“ није била раскол, већ парасинагога (за разлику од нама савременог македонског раскола и/ли украјинског раскола Филарета Денисенка (не мешати са најновијим расколом Епифанија Думенка, са којим је Денисенко како се чини у сукобу).
Подсетимо, када је усташки геноцид практично разорио канонску структуру СПЦ у НДХ, а устанак прогутао добар део територија и ресурса исте те НДХ, Немци су схватили да их је иживљавање над Србима скупо коштало јер уместо да НДХ пошаље неколико дивизија на Источни фронт, Вермахт је морао да одвоји еквивалентан број дивизија за гушење устанка у НДХ. Немци су извршили притисак на Павелића да на неки начин реши проблем и он га је решио по формули коју данас на сав глас излажу другосрбијанци скупа са црногорским истомишљеницима. Имаће православље, само не српско, већ хрватско. Пошто није могао да нађе међу Србима неког епископа нити макар истакнутијег свештеника који би сарађивао, Павелић се окренуо белој руској црквеној емиграцији и успео да ископа Гермогена Максимова, бившег владику јекатеринославског и новомосковског, да буде „патријарх“ те вајне „цркве“ као и загребачки „митрополит“. Разуме се да је Руска загранична Црква одмах рашчинила и ишутирала Максимова, око кога се окупила група опскурних ликова (Спиридон Мифка, Мирон Федерер, Васо Шурлан, Јоцо Цвијановић…) који су за Цркву после рашчињавања представљали само лаике лишене апостолске хиротоније. Другим речима групу самозванаца која је личила на Цркву али није била Црква, чак ни у смислу раскола. Цела ствар је ишла веома килаво па је први сарајевски „епископ“ (Мифка) „рукоположен“ тек 1944. Ствар су окончали комунисти који су одмах после рата заробили комплетну дружину и све их пострељали као издајнике и сараднике окупатора који су уз то и према оптужници, уносили раздор у српски народ (sic!).
Трећи и последњи пример о коме се нема шта пуно рећи, осим да је фарсични римејк трагичне хрватске епизоде јесте чувена парасинагога Мираша Дедејића, настала у сасвим различитим историјским околностима али по сличној матрици размишљања којом се руководио поглавник НДХ. Фарсичан је стога што није оставио никакве трагичне последице, сем кловновских наступа „клирика“ „цпц“ и пар страдалих кучића од баченог сузавца на Цетињу током најновијих инцидената од пре неколико дана.
Иван Марковић
Магазин Видовдан
