БДП је показатељ који занемарује кључне аспекте индивидуалног и друштвеног благостања због чега га је неопходно крајње опрезно тумачити
Често се у јавности помиње бруто домаћи производ (БДП), један од индикатора развијености економије. Неретко смо могли да чујемо тврдње званичника да Србија претходних десет година има најбржи привредни раст у региону, да нам је први пут у историји БДП изнад 60 милијарди евра и да смо га дуплирали у последњих десет година. Такође, у 2021. смо у више наврата чули да ће 2022. српски БДП надмашити хрватски, да сваке године смањујемо јаз у развијености са Европском унијом и да наша привреда данас много боље стоји од привреда великог броја развијених земаља. Тако су, на основу њиховог виђења кретања БДП, српски званичници констатовали да је “Србија економски тигар” и да “живимо златно доба”.
Према дефиницији, БДП сабира бабе и жабе, односно представља тржишну вредност свих финалних роба и услуга произведених у року од једне године у једној земљи. Када кажемо тржишна вредност, то значи да су робе и услуге вредноване по тржишним ценама и када кажемо финалних добара и услуга, мислимо на готове производе како бисмо избегли дупло рачунање. На пример, у БДП улази само цена хлеба пошто су у ту цену већ урачунати трошкови производње пшенице и брашна. Уколико бисмо посебно вредновали производњу пшенице и брашна, то би било дупло рачунање и на тај начин бисмо значајно преценили тржишну активност. Опет, уколико се део домаће пшенице не искористи за даљи ток производње, него се, на пример, извезе, онда се пшеница третира као финални производ. Такође, увоз не представља домаћу производњу те не утиче на БДП, док извоз представља домаћу производњу коју конзумирају потрошачи и произвођачи у иностранству због чега улази у БДП. На крају, робе представљају опипљива добра (рачунари, машине, алати, мобилни телефони итд.), док су услуге неопипљива добра (услуге шишања код фризера, улазнице за биоскоп, туристичке услуге, услуге превоза, финансијске услуге итд.).
Такође, важно је направити разлику између номиналног и реалног БДП. Номинални БДП изражава вредност производње у конкретној години на основу текућих цена. Другим речима, у номинални БДП улази и инфлација, тако да је могуће да он порасте захваљујући расту цена, при чему се обим производње није променио, или чак и да порасте при смањењу обима производње уколико је, са друге стране, раст општег нивоа цена био значајан. Стога, фокус економиста је на расту у производној моћи, то јест на реални БДП. Он се рачуна тако што се изабере базна година, узму се цене из те године и тим ценама се вреднује производња из других година. Пошто су цене фиксиране, реални БДП говори искључиво о промени обима производње, односно о опадању или расту производне моћи неке економије.
Како бисмо правилно анализирали кретање производње у једној економији, потребно је трендове посматрати у неком дужем периоду, на пример, десетак година. Остварена производња у једној или две године не даје нам значајне информације на основу којих бисмо могли да извучемо неке употребљиве закључке. Додатно, трендове у кретању БДП је потребно анализирати у контексту кретања БДП других земаља, јер, на пример, лако можемо констатовати да је стопа привредног раста од 5% одлична, али уколико су друге упоредиве земље расле по већој стопи, онда је то знак да домаћа економија заостаје.
Исто тако, приликом анализе стопе привредног раста (стопа раста БДП), неопходно је узети у обзир тзв. „ефекат сустизања“ (ЕС). Према њему је очекивано да ће у наредном периоду брже расти економије које су на нижем нивоу развоја јер ће оне имати значајнији раст у продуктивности и производњи за сваку додату јединицу инвестиција. Другом речју, инвестиције ће имати значајнији ефекат у економијама чија је радна снага слабије опремљена капиталом у односу на земље у којима је рад боље опремљен капиталном.
Имајући у виду претходно речено, анализираћемо српски БДП и његов раст у протеклих 10 година у односу на БДП и привредни раст упоредивих земаља Централне и Источне Европе. За ову прилику, изабране су Бугарска, Хрватска, Мађарска и Румунија јер су бивше транзиционе земље, чланице су ЕУ, са њима се граничимо и задржале су домаћу валуту, то јест нису ушле у еврозону (Хрватска је у еврозону ушла 1. јануара 2023).
Кренимо до номиналног БДП. На графикону 1, поредимо кретање номиналног БДП 2013. и 2022. и стопу његовог раста у посматраном десетогодишњем периоду. У посматраном периоду, српски номинални БДП је порастао са 36,4 на 60,4 млрд. евра, то јест кумулативно је порастао за 65,7 %. По себи, овај податак може да звучи добро, али у поређењу са изабраним земљама видимо да је српски номинални БДП испод БДП свих посматраних земаља и да је брже растао једино од хрватског (50,6 %). Можемо закључити да су, осим Хрватске, све посматране земље повећале јаз у економској развијености у односу на Србију што је резултат који је супротан поменутом ЕС.
Ипак, кретање номиналног БДП није репрезентативно јер је могуће да једна економија брже расте од друге просто због веће инфлације, а не због бржег пораста у реалној производној моћи. На графикону 2 можемо видети кретање реалног БДП у посматраном периоду. И у овом случају, реални БДП Србије је испод реалног БДП свих посматраних земаља, само што је сада реални српски БДП, који је у посматраном периоду кумулативно порастао за 25,6 % (што је драстична разлика у односу на раст номиналног БДП од 65,4 %) спорије растао и од хрватског (27,7 %).
Другим речима, када посматрамо кретање реалног БДП, у потпуности изостаје ЕС због чега се удео српског реалног БДП у реалном БДП свих изабраних економија смањио. На пример, удео српског реалног БДП у хрватском се смањио са 74 % 2013. на 72,2 % 2022. (Графикон 3). Дакле, уместо ЕС и очекиване конвергенције, српска привреда дивергира, односно са протоком времена све више заостаје у односу на посматране економије.
Како бисмо дубље ушли у анализу привредног раста, уместо агрегатног реалног БДП прецизније је поредити реални БДП по глави становника (пер цапита – п.ц.) који је мера развијености економије. Тако је, на пример, реални БДП Србије из 2022. (41,2 млрд. евра) за 70 % већи од кипарског (24,2 млрд. евра), али је реални БДП п.ц. Кипра из исте године (26,6 хиљ. евра) више него четвороструко већи од српског (6,1 хиљ. евра). Због тога је Кипар категорисан као развијена и Србија као средње развијена економија.
Стога, уколико погледамо српски реални БДП п.ц. (Графикон 4), остаје закључак да је он у посматраном периоду био нижи у односу БДП п.ц. свих посматраних земаља и то најмање у односу на бугарски (удео српског БДП п.ц. у 2022. је био 84,1 %) и највише у односу на хрватски (удео српског БДП п.ц. у 2022 је био 42 %).
Уколико сада обратимо пажњу на стопу раста реалног БДП п.ц. и упоредимо је са стопом раста реалног БДП, видећемо да су дивергенције снажније. И у овом случају је БДП п.ц. изабраних земаља брже растао од српског, само су разлике, осим у случају Мађарске, знатно израженије. На пример, у посматраном периоду је реални БДП Хрватске порастао за 27,7 % и Србије за 26,5 %, док је реални БДП п.ц. Хрватске порастао за 39,1 % и Србије за 32,9 % (Графикон 5).
Да бисмо добили представу о размерама ових дивергенција, претпоставимо да ће од 2022. па надаље српски БДП п.ц. наставити да расте по просечној годишњој стопи од 2,8 % по којој је растао у претходном десетогодишњем периоду. Са друге стране, претпоставимо да ће остале посматране економије расти по стопи од 2 %, што је далеко испод њиховог просека у посматраном десетогодишњем периоду. У том, мало вероватном сценарију, српски БДП п.ц. ће достићи Бугарски 2035. на нивоу од 8,7 хиљ. евра (Графикон 6). По истом сценарију, српски БДП п.ц. ће достићу румунски 2059. (на нивоу од 16,9 хиљ. евра) , мађарски 2085. (на нивоу од 34.5 хиљ.евра) и хрватски 2086. (на нивоу од 35.4 хиљ. евра).
Економисти сматрају да је у дугом периоду стопа раста од 3 % просечно годишње задовољавајућа. Српски раст БДП п.ц. у посматраном периоду од 2,8 % просечно годишње је испод задовољавајућег нивоа.
Разлог треба тражити у продуктивности који је кључни фактор привредног раста. Продуктивност нам говори о количини производње роба и услуга у јединици времена. Продуктивност зависи од природних ресурса, производног капитала, људског капитала и кључно, од алгоритма комбинације ова три фактора, то јест технологије. Дакле, економије које су технолошки напредније, које више улажу у образовање и истраживање и развој су продуктивније, и самим тим и богатије. Доследно, земље које се суочавају са масивним одливом становништва, посебно образоване радне снаге, неминовно губе трку у конкурентности.
Тако, на графикону 7 лако можемо уочити технолошки заостатак Србије, односно заостатак у продуктивности у односу на посматране земље – српски реални БДП п.ц. је најнижи, док је, са друге стране, просечан број радних сати у току године највећи. У Србији је у 2022. (реални БДП п.ц. 6,1 хиљ.евра) просечан радник радио 2.246,4 сати, у Румунији (реални БДП п.ц 10,1 хиљ. евра) и Бугарској (реални БДП п.ц 7,3 хиљ. евра) 2.090,4 сати и Мађарској (реални БДП п.ц 14,4 хиљ. евра) и Хрватској (реални БДП п.ц 14,5 хиљ. евра) 2.059,2 сати годишње.
Надаље, када реални БДП п.ц. поделимо са годишњим бројем сати рада просечног радника, добићемо колика се вредност реалног БДП п.ц. производи за сат времена рада у конкретној економији (Графикон 8). Тако се, у 2022. за сат времена рада у Србији произвео реални БДП п.ц. у вредности од 2,7 евра, Бугарској 3,5 евра, Хрватској 7,1 евра, Мађарској 7 евра и Румунији 4,8 евра. Када произведену вредност реалног БДП п.ц. за сат времена рада у некој изабраној економији поделимо са произведеном вредношћу реалног БДП п.ц. за сат времена рада у Србији, добићемо да је сат времена рада у Бугарској у 2022. био продуктивнији за 1,3 пута, Хрватској и Мађарској 2,6 пута и у Румунији 1,8 пута. У посматраном периоду, јаз у продуктивности се повећао у односу на све посматране земље на штету Србије. Бугарска привреда је у 2013. била 1,2 пута и 2022. 1,3 пута продуктивнија, хрватска 2,5 пута 2013. и 2,6 пута 2022, мађарска 2,4 пута 2013. и 2,6 пута 2022. и румунска 1,6 пута 2013. и 1,8 пута 2022.
Дакле, насупрот фразама којима нас свакодневно затрпавају са званичних позиција, Србија са протоком времена све више заостаје за посматраним економијама. Овај заостатак је толики да ће нам, чак и у врло оптимистичном сценарију за Србију и врло песимистичном сценарију за посматране земље, бити потребне деценије да сустигнемо суседе. У реалности, дивергенције на штету Србије се повећавају, због чега је наша привредна перспектива суморна.
Наравно, тржишна активност је само један од показатеља благостања друштва. Могуће је извући оквирни закључак да, што једна економија има већи реални БДП п.ц., то је њено образовање боље, да људи имају бољу здравствену негу, да су култура и уметност у бољем положају, да је мање загађење и да људи имају више слободног времена. Ипак, БДП нам ништа не говори о многим аспектима који итекако утичу на благостање сваког појединца.
Тако, пошто у БДП улазе само добра и услуге које имају тржишну вредност, ван његовог обухвата остају ниво политичке репресије, корупција, криминал и сива економија.
Не мање важно, БДП занемарује неплаћене активности домаћинства, шире породице и локалне заједнице. Ове активности су далеко од малог обима и у њима се обично не користи новац – подизање и васпитавање деце; припрема оброка; одржавање куће; брига о болеснима, старима и сиромашним члановима заједнице итд. У реалности, овај неплаћени рад производи велике користи за појединце и друштво и значајне уштеде у трошковима.
Такође, БДП нам ништа не говори о деградацији животне средине, загађењу ваздуха, вода и шума и сасвим је могућ сценарио раста БДП, али уз масивно деградирање животног окружења и употребу прљаве технологије и јефтине радне снаге. Исто тако, БДП нам ништа не говори о сиромаштву и неједнакости у расподели новокреираног дохотка и богатства. Можемо да замислимо раст БДП, али истовремено је сасвим могуће да дође до пораста у сиромаштву и да, рецимо 80 % новокреираних доходака присвоји 10 % најбогатијих или да 1 % најбогатијих присвоји 50 % новокреираног богатства.
Дакле, БДП је показатељ који занемарује кључне аспекте индивидуалног и друштвеног благостања због чега га је неопходно крајње опрезно тумачити и користити у општењу са јавним мњењем. Осим што је, као што смо видели у овом тексту, овим показатељем привредне активности могуће злонамерно манипулисати, треба имати у виду да је његов досег као показатеља благостања друштва врло ограничен.
Извор: velikeprice.com
