ОК Корал 140 година касније: Између насиља Дивљег запада и настајуће владавине права

Десило се на данашњи дан прије стотину и четрдесет година, када је Wyатт Еарп повео своју групу у борбу против пријеступника Цлантонове банде. Био је то јасан, вјетровит и хладан дан 26.октобра 1881, који је – без да би његови протагонисти тога у ствари били свјесни – отворио пут према томе, да је владавина права постала неповратан чин. Стога, она се оформила као изузетна вриједност, која у одлучној мјери означава вриједносни систем савремене међународне заједнице и произлази из саме сржи западне цивилизације.

У Библији постоји врло рјечита и базична артикулација онога, шта се данас подразумијева као владавина права: „не чини другима оно, шта не желиш, да други чине теби“. Римско право поставља данас ово још прецизније и још релевантније како међу стручњацима као и међу широм јавношћу: нека се деси правда, да не пропадне свијет (као дио Хабеас Цорпус). Француска је револуција 1789.године ово дефинирала својим безвременским слоганом братство, једнакост, слобода (и са француском Декларацијом о правима човјека и грађанина). Велика повеља слободе из 1215.године[2], као легална и политичка основа, те Општа декларација о људским правима из 1948.године, као политички и суштински дериват, ово потврђују. Могли бисмо пронаћи још много примјера, више или мање истих принципа и ослонаца, уз помоћ којих можемо да схватимо и прихватимо правду. Људи желе, да правда влада њиховим животима; хоће, да свако буде праведан и фер те да не чини ништа на рачун другога.

Уопштено говорећи, ово произлази из вјечите дилеме добро – слабо и како да се осигура прво и спријечи друго. Са овим је тијесно повезано и питање части па и дужности. Доц Холлидаy, контроверзна личност Дивљег запада, “схватио је шта је урадио у уличној тучи, и послије као дужност”, пошто “му је част значила толико много, да су само неки то схватили”; вјеровао је, да “је чинио нешто праведно и добро.”[3]

Правда може да се дефинира као резултат процеса, кроз којег формалне ауторитете покушавају да установе и пресуде поштено, шта је право и шта погрешно и како санкционирати оне, који се не држе утврђених правила односно их не поштују и избјегавају их. Обично, популарна представа правде и поштености поклапа се са формалним представама, са кодифицираним легалним системима. Значи, право мора да буде праведно и поштено, треба да чини добро и да омогућава, да се чини добро.

У погледу овога, принцип владавине права истовремено је вриједност и вриједносни систем сам по себи, који произлази из правде. То значи, да само закон и ништа друго треба да влада људима. Не смије да буде никаквог мјеста за тиранију или арбитрарно понашање, него само за праведност. Владавина права (доступ до закона за све, слободно и поштено суђење, и једнакост пред законом за све) је камен темељац сваког данашњег демократског друштва, а то значи, да је то и међународно прихваћена доктрина. То је и основни принцип Европске уније, па и читаве мреже међународних владиних и невладиних организација, покрета и група, укључујући Уједињене нације и њихов систем специјализираних агенција и других институција. Поред тога можемо лако да тврдимо, да европски интеграциони процес иступа по својој продукцији вриједности, гдје се владавина права налази сасвим у фокусу.[4] А ту су онда и демократија, независни судови, људска права, тржишна економија, слободни и поштени избори и слобода медија, да набројимо само најбитније, које творе читав кластер артикулације, изражавања и прије свега примјењивања онога, шта је праведно.

Овај скуп вриједности директно је везан на људску јединку. Индивидуалност, као одраз људског бића, које је слободно у својој изворној позицији, произлази директно и јасно из баштине француске револуције. У 21.веку индивидуума карактеризирају еманципација и заштита. Због тога, особа је универзално слободна и заштићена читавим сетом легалних инструмената, који треба да јој гарантирају права на националном и међународном нивоу. Индивидуум има политичко право и легалну могућност, да тражи заштиту код међународних институција, када је под притиском институција своје властите државе. Што се тиче ЕУ, свако има законску могућност, да тражи заштиту и правду против његове властите државе код Европског суда за људска права, кад су исцрпљене легалне могућности у властитој држави.

Заједно са забраном смртне казне и правом до чисте и здраве околине, ово представља најдалекосежније достигнуће европског интеграционог процеса.

У другој половини 19.вијека амерички Дивљи запад, што значи подручје западно од ријеке Мисисипи све до Роцкy Моунтаинс, па до Мексика и до Канаде, обухватио је огроман териториј, без граница, гдје није постојао закон, осим насиља. Шта је било исправно, одређивала је боља пушка, мишићи и већи број припадника групе, банде и слично: “…у она времена пиштољ умјесто закона утврђивао је ствари.”[5]

Дивљи запад био је мјешавина свега, што су људи, који су се досељавали у тај дио континента, у потрази за новим и бољим животом, доносили са собом. А уз то долазиле су и групе преступника, шверцера, убица и пустоловаца, који су тражили богатство и моћ. Формалне структуре закона, иако су биле у тренду пораста, биле су ријетке и премалене према броју припадника и капацитета њихове извршне власти (прије свега способност за борбу и суочавање са преступницима свих могућих врста). С једне стране браниоци закона били су под великим очекивањима становништва да се их заштити, а с друге стране под контрадикторним и великим притисцима свих тих преступника.

Обично је било откривање злата, сребра или сличних метала, које је довукло масе са свих страна у конкретна мјеста процвата. Таква су мјеста, буквално преко ноћи, порасла са продавницама, складиштима, салонима, хотелима, црквама, судовима, затворима и школама. Није тешко замислити, како динамични, хаотични и безобзирни су били такви градови. Због тога закон и ред били су нешто, шта је долазило на агенду тек касније. Рад, пиће, коцкарништво, све то је било у фокусу друштвеног живота. Крај америчког грађанског рата (1861 – 1865) додао је томе хаосу бројне групе разочараних војника, беспосличара и криминалаца, који су се проширили западом, а са њима и свакојако насиље. Али ипак је све то резултирало у спором, али постојаном прогресу закона и реда.

Томбстоне, мали погранични и брзо растући град са рудником сребра у југозападној Аризони, близу границе са Мексиком, био је типичан пример таквог мјеста. Формиран је био тек 1879. са само отприлике 100 становника, да би за двије године брзо порастао на више од 7000, постајући тиме најбрже растуће мјесто шире територије. Због тога су све врсте људи долазиле тамо и сви видови живота били су присутни: „… до 1881 град се поносио престижним ресторанима, кугланом, четири црквама, клизалиште, школом, опером, двјема банкама, трема новинама и сластичарницама, заједно са 110 салона, 14 коцкарница, бројним јавним кућама, шта је све било распоређено уздуж бројних, занемарених рудника.“[6]  То је доста илустративна, али врло реалистична дескрипција тога, како је романтична сцена Дивљег запада требала да изгледа у оне пионирске дане.

Превише изазова, да би правда могла да се устали, али истовремено и доста прилика да се чврсто иде у том правцу.

Пуцњава сама била је резултат тензија и конфликата између локалних представника власти са Виргилом Еарпом као градским шерифом, и различитим бандама преступника, између којих је иступала Цлантонова. Она се бавила шверцом различитих минерала из Мексика, на које је америчка влада увела високе дажбине, крађом и препродајом стоке и исказивањем сваке могуће врсте насиља.

До обрачуна је довео слијед догађаја. Неколико посљедњих дана прије тога, прије свега због Ике Цлантона, који је провоцирао браћу Еарп и заклињао се, да ће све да их побије. Грађани били су узбуђени тиме, па и браћа Еарп, које су људи извјештавали о тим пријетњама. Хазардирање и пиће само су били подстицај прегријаној атмосфери. Дијалог између гостионичара Цлема и Wyатта неколико минута прије борбе врло је јасан: „Да ли ће бити обрачуна, Wyатт?“ – „Ја мислим, да треба да буде.“[7] Није то све баш било планирано, али врло предвидљив ток догађаја довео је неминовно до тога.

Десило се то на улици Фремонт, близу ОК Корала, мада је ОК Корал постао симбол читавог обрачуна, истине па и мита око њега. Гледајући формално, градски је шериф Виргил Еарп покушао да разоружа групу, јер је са декретом било забрањено ношење оружја унутар града. Из тог неуспјелог покушаја развила се пуцњава. Девет особа било је укључених у све заједно, од тога четири представника закона: Wyатт, Виргил и Морган Еарп и Доц Холидаy, и петорица преступника: Ике и Биллy Цлантон, Том и Франк МцЛаурy и Биллy Цлаиборне.

Покушајмо сада да замислимо, како је било: мање од минуте тешке пуцњаве са велике близине, само два до три метра одстојања, на простору отприлике 10 x 10 метара. Збијено, нагужвано мало мјесто са девет људи стојећи и гледајући један у другога. Пуцњава, вриштање и убијање напунили су простор, кад су људи са пиштољима испалили око 30 метака за нешто више од 30 секунди („Обрачун прије него што је започео, био је већ завршен.“)[8]. Свугдје је било пуно летећих метака, створио се пакао на земљи. Дим, барут, смрад, тежак, врућ зрак, врућа крв обиљежили су мали простор, пун судбине, прошлости и будућности. Гужва, хаос и пуцњава, тако је колијевка владавине права требала да изгледа у бруталној реалности.

Два пуцња услиједила су послије Виргиловог позива, да се преда оружје, а онда је услиједила канонада пуцњева. Прва два пуцња била су скоро нераздвојива, шта је било логично: Биллy Цлантон је највјероватније повукао пиштољ први, а Wyатт Еарп одмах послијее њега. Али пошто је био тако невјероватно брз са пиштољем, десило се скоро истовремено. Резултат пуцњаве је био јасан: тројица мртвих (Том и Франк МцЛаурy, и Биллy Цлантон), тројица озлијеђених (Морган и Виргил Еарп, и Доц Холидаy, којег је кугла само праснула) и двојица побјеглих (Ике Цлантон и Биллy Цлаиборне).

Уз све ово, био је лик Wyатт Еарпа, који је стајао изнад свега, одлучан и јасан у својој мисији, хладнокрван,  пун храбрости, без иједне праске. У његовом 80 година дугом животу никад га ниједна кугла није ни додирнула, мада је био често пута укључен у пуцњаве на самој ивици опстанка. Његов бивши посао шерифа у Георге Цитyју донио му је имиџ и очеличио га. Као што каже Бат Мастерсон, врхунски револвераш треба да буде наоружан храброшћу, искуством и одлучним опрезом.[9] Само таква комбинација чини га најбољим. Укратко, “Wyатт Еарп био је тврд човјек, који је живио у тешким временима”.[10] Све то донијело му је статус легенде.

Барем двије изузетне консеквенце преломног обрачуна могу се навести, наиме оне одмах послије њега и оне дугорочне.

Послије првог шока и кад је свима лакнуло, ствари су се почеле да рашчишћавају. Одмах су услиједили извјештаји у новинама, тако у онима у Томбстону  као и оним широм САД. Прве су покриле догађај са великим детаљима, а друге више уопштено и штуро, али већина њих одобравала је представнике закона. Једномјесечни судски процес ослободио је Еарпово друштво сваке кривде, мада су различити погледи, ко је започео са пуцњавом, остали отворени деценијама послије тога. У сваком случају, брза и детаљна обдукција погинулих показала је, да нису могли да имају руке у вис, што су тврдили неки свједоци, укључујући Ике Цлантона, који је уложио тужбу због убиства.

Wyатт Еарп постао је тада центар легенде о ОК Коралу. Не само да је био прилично тих и повучен у себе, био је и познат по томе, да “није никад, никад у својој каријери, без разлога потегао пиштољ, осим кад је тако нешто апсолутно било потребно”, шта значи, да “је се увијек постављао на страну закона и реда”.[12] Можда један кратак вечерњи разговор између младог Wyатта и његовог оца Ницхоласа на њиховом путу на запад, најбоље објашњава револверашев однос према владавини права: “Нешто треба да ти кажем, Wyатт. Ти знаш, да сам ја човјек, који вјерује у закон. Послије твоје породице то је једина ствар у коју треба да вјерујеш”.[13] Ово постаје још јасније из Wyаттовог штурог одговора на пријатељеву опаску, да треба да се држи закона: “Нећу им дозволити, да употријебе закон, да убију мене и моју породицу, Јохн”.14]

Троугла матрица најбоље дефинише Wyатт Еарпа у том смислу: породица, закон и пријатељство. Тројица браће Еарп представљају уникатан примјер у хисторији Дивљег запада. Комбинирано са Wyаттовим односом до Доц Холидаyа (који је био све у једном: зубар, хазардер, пустоловац, и коцкар, пијаница, а пре свега скрупулозан, недостижан револвераш), показује, како је тежак пут ка креацији и учвршћивању онога, шта су неопходне вриједности.

На дуги рок, догађај у Томстону, близу фото салона Флy’с, постало је познат као најславнији обрачун у хисторији америчког Дивљег запада. Протурјечности око тога, шта је било у ширем смислу праведно, а шта није било, остале су живе више од стољећа. То је показало, да је чежња за владавином права процес, а не једнократно достигнуће. Свака генерација треба да допринесе томе са својим дјелима и прије свега са универзалним ширењем тог вриједносног система, указујући, да владавина права треба да остане фундаменталан критериј за праведну и постојану људско друштво.

Обрачун код ОК Корала, са својим  главним протагонистом, архетипска је представа слике о Дивљем западу, његовим актерима, контрадикторностима и рјешењима: насиље, правда, обрачун, салони, пиће, покер и жене, стока, шерифи и отпадници, каубоји, локалне новине, судски поступци, политичке позадине, љубомора, убиства, освете и тако даље. Али на крају крајева све се своди за осигуравања правде за недужне људе и њихове породице. Можемо са сигурношћу рећи да је ова спознаја покренута тог поподнева у граду Томбстоне.

Поука догађаја је, да је кодифицирао владавину права као вриједност, норму и прекретницу, какву је познајемо данас, мада је све то вјероватно било мање јасно на мјесту догађаја. Хисторијски процес би до тога ипак довео, али много касније, не тако драматично и спектакуларно, али и мање импресивно и мање привлачно.

Стварна димензија најпознатијег обрачуна на Дивљем западу полако нестаје у прошлости, али његова симболична вриједност, напротив, све више добива на значају. Не директно, већ као темељ процеса европских интеграција, који је Европу учинио најатрактивнијом дестинацијом за живот. То је резултат дугог, комплицираног и тешког политичког и дипломатског процеса, који има, поред осталог, снажне коријене у оном јасном, одавно поодмаклом поподневу оне сриједе у пограничном граду Тумбстоне. Биће сасвим довољно ако ова спознаја остане у сјећању за будућност.

О аутору:

Др. Милан Јазбец је словеначки дипломата, професор дипломатије, поета и писац, запослен на словеначком министарству вањских послова и припадник прве генерације словеначких дипломата. Био је амбасадор у Сјеверној Македонији (2016-2020) и у Турској (2010-2015, акредитиран и у Азербајџану, Ираку, Ирану, Либану и Сирији). Објавио је више од шездесет књига и аутор је више него 130 чланака о дипломатији и сродним темама, све заједно на четрнаест језика. Од 2009 је уредник и суоснивач међународног научног часописа Еуропеан Перспецтивес. 

Чланак представља став аутора ин не одражава нужно став ИФИМЕС-а.

Љубљана/Томбстоне /Брисел, 26. октобар 2021