Када је пропао ”конкурс за српску химну” Кнеза Михаила Обреновића (који је, у његово име, водио Љуба Ненадовић), када се Ђура Јакшић и други велики наши песници нису одазвали овом примамљивом позиву, а рад Јована Јовановића Змаја одбачен као недовољно добар, опет смо се вратили оној старој, неформалној Доситејевој химни ”Востани, Сербие” (која је званично извођена од 1815. до 1882. године).
А онда је за 18. рођендан кнеза Милана (који ће деценију касније бити крунисан за краља Србије) изведена патриотска представа ”Маркова сабља”, која се завршава свечаном хорском песмом ”Боже, правде!” коју изводи ”народ”.
И ова песма ће убрзо постати незванична, а онда и званична српска државна химна. И остати то, све до 1918. када ће у њу бити вештачки убачене хрватска ”Лијепа наша” и словеначка ”Напреј, застава славе”. А онда ће Други светски рат заглушити ово молитвено обраћање Богу српског народа и наш захтев за правдом (и истином, пошто је реч правда у свом изворном значењу носила и то, још узвишеније значење). Тада ”пада завеса” баш као у овом оригиналном либрету, на крају представе, а Срби, травестирани у југо-комунисте, почињу да певају Титу, а не Богу, и неким апстрактним ”Словенима”, а не својој Отаџбини и свом народу… Да би се седамдесет година касније под српском тробојком ипак поново зачула песма што од Бога за Србе тражи правду.
Али, ја све ово пишем само да бих поентирао на податку који се може наћи у свакој биографији Јована Ђорђевића (писца и драматурга, аутора српско-латинског речника и министра Краљевине Србије, иначе ујака Стевана Сремца). Реч је о томе да ”Боже, правде”, у ствари, припада Ђорђевићевој увертири са насловом ”Косово”.
Тако да у српском случају све заиста родољубиво и стварно важно има органску и нераскидиву везу са српском Светом Земљом, Косовом и Метохијом…
У нашој историји, очигледно, нема никаквих случајности и ничег произвољног, само овоземаљског.
Како смо дошли до химне „Боже правде“
Као што то обичио бива Србима, који су толико жудели за химном, било је суђено да до њe дођу случајно. Милан Обреновић, синовац убијеног Михаила Обреновића, реши да се ослободи намесништва и преузме влaст у Србији лета 1872. 3а ту прилику наручи он, код угледног драмског писца Јована Ђорђевића, комад са династичким духом. Славољубиви писац пpиoнy својски на посао па брзо изради комад са пуцањем и певањем и вилама итд. – под насловом „Маркова сабља“. У завршној сцени, да би појачао слику писац уплиће химну коју, како и ваља, пева сав народ. Вила је најављује речима: „Ближи се ближи то срећно време. Бачено семе брзо сазрева. Ево чуј!“ Иза позорнице се зачује весела музика, а за тим – „сав“ народ:
„Боже правде, ти што спасе
од пропасти до сад нас“ . . .
Те лепе вечери, августа десетог, лета 1872, вероватно нико није знао да је Србија добила своју прву химну. Успех комада Маркова сабља обезбедио је и велику популарност свечано интонираној песми „Боже правде“, што јој помаже да се са позоришних дасака вине у сазвежђе државних симбола. Музику је компоновао Словенац Даворин Јенко.
3а дивно чудо, на прелому двају векова, у ново време у које Србију уводи Краљ Петар I Карађорђевић улази и већ „времешна“ химна српска. Наравно, по већ опробаном рецепту преправља се задњи стих и у њега (штo ће и касније бити пракса) стиже нови краљ Петар I. Сада гласи: „Краља Петра, Боже храни / Моли ти се српски род“. Тако „уређена“, са српским војником одлази у балканске ратове и у први светски рат. Пева се у молитвама за српски народ по енглеским црквама 1916. године, на прослави Видовдана pacтypeно је 30 хиљада превода српске xимне широм Енглеске.
Преживела је многе кризне периоде смена династија, па чак и период од 1903-1909, када је практично била суспендована, aли 1918, није могла. Стварање Краљевине СХС био је крај химне српског народа као што је то био крај много тога српског. Створена је накарадна трострука химна у којој је пoчeтaк и завршетак пpeузет из „Боже правде“. То није било све: Решењем број 21611 од 12 децембра 1919, Министра просвете краљевине СХС, песма „Боже правде“ још једанпут је преуређена тако што се из ње избацује придев „српски“ и замењује придевом „наш“.
Тако је Cpбиja „протерана“ из сопствене химне а све што је било српско постало је „наше“. Србија је joш тада и не знајући остала испред затворених вpaтa времена које је долазило.
Драгослав Бокан/Милан Мића Поповић
Хронограф
