Инфо

Отац Стефан – од шпедитера, преко ратника до архимандрита

Проблем данашњег човека је што се, уз техничка достигнућа, удаљио од Бога, што би исто било као када би се река удаљила од свог извора. Она би сама по себи ишчезла. Људима је данас више него икада потребна лепа реч, подршка, разговор, рекао је у емисији „Док анђели спавају“ отац Стефан Вучковић, архимандрит манастира Велика Ремета.

Пре него што се замонашио, отац Стефан бавио се аутопревозништвом и међународном шпедицијом. Радећи у фирми „Траншпед“ пропутовао је пола света.

Како је Станко постао отац Стефан

Аутопревозом је, каже, почео да се бави спонтано. Нико није желео да постане међународни шпедитер. На четири точка прошао је целу Европу, СССР, возио камионе по врлетима Кавказа, Јерменије и Азербејџана. Али, најзанимљивије му је било да среће различите људе.

„Није ме, рецимо, занимао ни Кавказ, као џин између два континента, нити Арарат на који су се први људи после Потопа наслонили, више ме је интересовао јерменски човек него та два џина између којих Јерменија стоји. Када сам виђао људе кроз рад, у томе сам видео смисао живота и никада ми није било досадно“, прича отац Стефан.

„Шта је поента међународне шпедиције? Упознати људе, срести различите менталитете, карактере и у себи хранити осећај да су сви људи по милости Божјој браћа. По милости Божјој, по закону природе можда нису, али када гледамо дубину њиховог постојања, њиховог почетка, онда не можемо рећи да човек није имао некакву од Адама, како се данас каже, неки ген. Ја, рецимо, у последње време, своје осећање везујем за оца Аврама зато што Свето писмо каже да је Аврам отац многих народа. Ако је отац многим народима, ја сматрам да сам међу тим народима“, каже отац Стефан.

Када је, као војник Војске Републике Српске рањен код Јајца 1992, саборци су га „отписали“ и пренели у мртвачницу. Међутим, отац Стефан, тада још познат по свом световном имену Станко, освестио се. Након тога, одлучује да оде у манастир. Постао је монах са 40 година. У Великој Ремети, манастиру који је, како каже предање, изграђен на месту на коме је краљ Драгутин пао са коња и остао хром, проводи свој монашки живот.

Желео је да пронађе човечанске вредности и то је, како каже, могао да нађе у монаштву јер је у историји монашког живота пронашао личности чији су карактери изграђивани баш у монаштву.

Православни оптимизам

Према речима оца Стефана, православни оптимизам је такав да човек увек, у свим животним околностима налази позитивно решење.

„Сваки човек мора имати у виду да време користи за позитивну ствар, нарочито у корист свог људског бића, свога карактера и свога подобија које је добио од Бога. Дато му је да се уподобљава свом творцу. То се дешава у времену и простору. Ако ко то неће да користи, он подобије губи и постаје безличан, не можете га осмислити, не знате шта је. Чули сте кад неко каже, дошао до себе, па сада зна нешто. То је изгубљени трептај подобија – изгубио га је у времену и простору. Е, сада је дошао до себе и осетио да има нешто више од тога; а то је вечност“, каже он.

Време је мерило по коме се човек креће у простору и то је за човека обавезујуће. О томе говори и Јеванђеље – човек мора да из времена пређе у вечност. Ако се вера у правом смислу измери веру и дате јој праву димензију, она је божанска категорија јер верујемо у Бога, који је свемогућ, свезнајућ и њему се обраћамо са вером. Кад год изговоримо неку реч пред Богом, ми је печатирамо вером. Вером се схватају ствари које људи нису у стању да математички обраде, да измере или да докажу људским језиком. Вером је то могуће, наглашава архимандрит манастира Велика Ремета.

„Ако верујући људи схвате смисао молитве „Оче наш“, неће пропасти нико јер смо истог момента признали да је наша отаџбина вечна, горе где јој је место од постања, изнад наше моћи и знања. Вером то схватамо. И ако ту отаџбину схватамо, ми уважавамо божју силу и моћ његову над свеукупном творевином“, истиче он.

Вера је и подвиг, али гаранција човеку да ће стићи на циљ – Царству небеском.