Година коју смо управо испратили донела је исправку једне велике неправде која се вукла још од 30. августа 2020. године а то је вето на улазак у власт странака које доминатно представљају Србе у Црној Гори. Мада представника коалиције ЗБЦГ нема ни у Спајићевој влади чињеница да је челно место представничког дома заузео доајен борбе против аутократског режима и аутентични представник Срба Андрија Мандић, донела је велику сатисфакцију илити мелем на рану након вишедеценијског апартхејда и гушења људских права Срба али и свих оних грађана који се нису слагали са политиком да из Београда дувају зли ветрови, да је СПЦ државни непријатељ број 1 и да ће грађанску хармонију Црној Гори донети само сценарио у коме ће Срби на овај или онај начин бити у броју и положају сличном оном у каквом се налазе у Хрватској данас. Отуда, рецимо и оно симболично и знаковито пуштање Томпсона у јутарњем програму РТЦГ.
Година која је за нама донела је и победу младог, образованог и трезвеног Јакова Милатовића над истрошеним Милом Ђукановићем, пораз ДПС-а на парламентарним изборима као и победу демократских снага у готово свим градовима у Црној Гори. Након формирања владе Милојка Спајића и веома ефикасног рада парламентарне већине која је донела низ изузетно важних закона из области правосуђа и која на концу ипак одсликава већи део народне воље исказане на изборима, поставља се питање шта нам доноси нова 2024. година?
Ако се по јутру дан познаје нова влада и нова парламентарна већина, нарочито у контексту добрих односа двојице кључних људи Спајића и Мандића, има потенцијал да потраје дуго, па можда чак и у пуном четворогодишњем мандату. Наравно за овакав сценарио потребно је до краја уважити коалициони споразум и током текуће године извршити реконструкцију владе и поставити људе из редова ЗБЦГ на договорене министарске позиције. Наравно, на Спајићу али и целој влади је да наставе започету борбу против криминала и корупције и да побољшају економски положај грађана колико год је то могуће, дакако на реалним основама.
Резултати пописа на основу прикупљених података о којима се шушка или чак и гласно говори као што је то рецимо учинио функционер ДПС-а Никола Гегај који је отворено рекао да су реалне шансе “да ће српски језик имати већину”, путоказ су Спајићу да ће у политичкој епохи која је пред нама рационално и прагматично бити уважавати и сарађивати са српским фактором а не ослањати се на политку србофобије и тврдокорне деснице која је на свим изборима у последње четири године добијала све мање и мање гласова.
Отуда, ваља очекивати даљу консолидацију српског фактора у Црној Гори како кроз активно учешће на различитим нивоима власти тако и корацима, захтевима и симболичкој и политичкој сатисфакцији који ће уследити након што буду објављени резултати пописа према којима ће Срба, готово извесно бити преко 35%, док ће српским језиком говорити нешто преко 50% грађана.
Опирање ДПС-а и сродних политичких групација да се чињеница да српским језиком говори највећи број грађана њихове државе, адекватно третира у Уставу и позитивној законској регулативи личи највише забијању главе у песак ноја када види да је у тешкој или безизлазној ситуацији. Чак и да у нормативноом смислу све остане по старом, каква је то утеха првацима ДПС-а кад у реалном животу, грађани, народ, људи, њихове комшије и суграђани говоре управо језиком толико омраженим ушима већине првака ДПС-а. То је онај језик који је стандардизовао Вук Караџић пореклом из никшићког краја. Управо је тај Вук говорио да се најлепши и најчистији српски језик говори у појасу који данас спаја део западне Црне Горе и део источне Херцеговине, али ко мари? Да је среће па да смо Вука гурнули у заборав и на маргину као и Његоша који шири дух геноцида. И онда Марка Перковића Томпсона у јутарњи програм да он буде лектира, на пример, европски, нежни, високумни, поетски виртуозни стихови:”Стићиће вас наша рука и у Србији.” За млађе и неупућене у руци је кама за резање вратова.
На трагу реченог, покушаји ДПС-а и сателита да се додворе Спајићу, као и упадљив изостанак сваке критике на његов рачун у медијима које контролише ДПС, јалов су покушај да се онемоћали каубој врати у седло. Самообмана је убитачна и за људе и за народе говорио је поменути владика Раде, па ваља и овде истаћи да ДПС сеје самообману и илузију да ће Спајић растерати све садашње коалиционе партнере и пригрилити њих. И ту кључ није у Спајићевој наклоности, симпатији или анимозитету већ је суштина у томе да је дух времена такав да за србофобију, србомржњу, атаке на СПЦ и МЦП, пљување по Београду, напросто нема места у мејнстриму. То је прошло време. Клатно се померило на другу страну. Нека промисле зашто их Спајић није узео за коалиционе партнере сада, приликом формирања ове владе, зашто председник скупштине није Данијел Живковић већ је то Андрија Мандић и зашто се Блинкен у разговорима са председницима Вучићем и Милатовићем у Вашингтону сагласио да Мандић буде шеф парламента а да ЗБЦГ подржи Спајићеву владу.
Шанса за повратак ДПС-а на власт била би у радикалном отклону од србомржње, србофобије и рата са СПЦ те називањем исте “Црквом Србије”. Шанса би била у коренитом отклону од оних који су упрљали руке у крупном криминалу о коме звоне и европска и светска звона. Козметичке промене које се најављују, на пример – послати у пензију крипто србофоба Мила Ђукановића како би на главну сцену ступио искрени, аутентични и тврди србофоб Иван Вуковић нису никакве промене. Осим можда на горе. Неке позитивне елементе чули смо од господина Јановића али ипак су то само мрављи искораци. Без радикалног заокрета од шовинизма и кадрова оптерећених вељим криминалом ДПС чека још сто година самоће у опозицији, маркесовски речено. Наравно, друштво ће им правити СД, ЛП, СДП и остале партје које се клатаре на 1 до 2 процента подршке и аналитичари тзв. комитске штампе који ће вечито али јалово нарицати о злом Вучићу који волшебно успева да спроведе своју агенду у Црној Гори при чему анестезирани запад ћути.
Сума сумарум, након вишедеценијске аутократије, Црна Гора улази у период консолидације демократије и кључних установа. У 2024. треба очекивати наставак тог тренда. Медијске слободе су веће, СПЦ ужива статус какав завређује а какав јој је годинама закидан. За то велику заслугу има Абазовић који је потписао Темељни уговор. Очекују се даља именовања у тужилаштву и правосуђу која ће убрзати европски пут Црне Горе. Српски језик ће након пописа доживети тријумф у животној, културној, политичкој и симболичкој равни било то правничкии и уставно валоризовано или не. Ваља очекивати и побољшање економског положаја већине грађана јер је за Спајића и ПЕС то круцијална тема.
Ауторски текст за БОРБУ написао: Бојан Панаотовић
