У најновијој епизоди емисије „Београдске приче“ која се емитује на Српској телевизији, гост Владимира Добросављевића био је социолог и директор Културног центра Бојан Панаотовић.
Добросављевић је Панаотовића најавио као одличног познаваоца политичких процеса, нарочито у Црној Гори – и који је готово у проценат предвидио резултат другог круга предсједничких избора, и као директора установе гдје је већ изградио култни статус организацијом трибинског програма. На питање о импресијама поводом исхода избора који су прошле недеље одржани у Црној Гори, Панаотовић је изјавио како коначница читавог процеса подсјећа на олакшање након положеног тешког испита за који се улаже много труда и пролива много зноја, али да је напкон у Црну Гору стигла слобода. Он напомиње како је ријеч о земљи која је изузетно важна, о чему свједочи велики број тзв. бреакинг неwс које се појављују у ударним терминима на бројним каналима и порталима, као и то да се о овој геополитички значајној земљи говори у САД и Европској унији. Избори су, како Панаотовић истиче, били веома важни и за српски фактор, и додаје како постоји велики број људи који се изјашњавају као Црногорци а имају изузетан осјећај блискости, пријатељства и братства са Србима, јер „нема блискијих народа и држава кроз историју, савезништво и боравак у заједничкој држави“.
Ђукановић потцијенио интелигенцију бирача
Панаотовић наводи како је за њега једна од најупечатљивијих тачака минулих избора било бескрајно завођење и покушај да се дио бирачког тијела опсјени простотом и глупошћу. Према његовим речима – и поред тога што је Мило Ђукановић вјешт политичар који је дуго остао на власти, не би требало да се чуди резултатима избора будући да је у великој мјери потцијенио интелигенцију сопственог бирачког тијела.
Не постоји опасност да Црна Гора постане покрајина „Велике Србије“, то су спинови и бесмислице
Панаотовић подсјећа на Ђукановићеву изјаву како ће се на изборима бирати између независности Црне Горе или њеног ступања у покрајински статус неког вида „Велике Србије“, што је теза коју су прихватили и даље дистрибуирали неки колумнисти, и подсјећа на историјску чињеницу прављења „жабљачке Југославије“ 1992. којој је Црна Гора приступила добровољно, и исто тако изашла из ње. Одговор на овакву Ђукановићеву кампању услиједио је 2. априла, када се показало да је и поред авиона којима су бројни гласачи који нису суштински грађани Црне Горе дошли да подрже једну опцију, Ђукановић изгубио.
„За мене је то једна од кључних тачака предизборне кампање – како се као хрид и стијење разбила једна теорема, један спин и свјетоназор како ће Црна Гора бити прогутана и самљевена. Грађани у то не вјерују и та је ствар стављена ад ацта“, наводи Панаотовић.
Мислим да је Милатовић искрен у намјери да окупи двотрећинску већину након парламентарних избора, али питаће се и страни фактор
Као кључно фундаментално и стратешко питање које се сада отвара у Црној Гори Панаотовић наводи пут којим ће кренути нови предсједник Црне Горе. Остаје да видимо да ли ће Јаков Милатовић и остатак покрета Европа сад! кренути опортунистичким, „меканим“ путем, без става, као што је то учинио Здравко Кривокапић, или ће имати одређене елементе аутономије, достојанства и државничке позиције у погледу односа према западном фактору.
Панаотовић вјерује да је Милатовић искрен у намјери да окупи двотрећинску већину након парламентарних избора, али то је нешто о чему се пита и страни фактор, те би Милатовић би морао да очува чврстину и државнички интегритет, да задржи аутономност у односу на притиске странаца.
Здравко Кривокапић је примјер неконзистентности и политичке мекоће, лутао је од амбасаде до амбасаде и заборавио на народну вољу
Кључно питање за Милатовића јесте да ли ће направити искорак у односу на Кривокапића који је био примјер неконзистентности и политичке мекоће, лутајући од амбасаде до амбасаде и заборављајући на народну вољу. Кривокапић је другог дана свог мандата изјавио како су Ђукановић и Вучић два крака исте хоботнице, те је дочекан у фармерицама, за разлику од Абазовића који је учинио многе ствари у прилог добросусједске сарадње и који је у Србији примљен са највећим почастима.
Милатовић би морао да очува чврстину и државнички интегритет, да задржи аутономност у односу на притиске странаца
Чини се да је Милатовић далеко озбиљнији, рационалнији и одговорнији од Кривокапића и да неће поновити његове грешке, истиче Панаотовић и наводи како Милатовићеви бирачи очекују поправљање односа са Србијом. Милатовић је изјавио како намјерава да оде у Брисел, а потом у Београд. Он је навео како је Србија највећи спољнотрговински партнер Црне Горе и да је 2020. године извршен економски злочин над државом пошто је Мило Ђукановић наводно због короне повукао најтврђу могућу границу у Европи и те је године туризам био на нули у односу на редовно стање.
Милатовић би, Панаотовић сматра, требало и то да укалкулише у најављени план о повећању просјечне плате, јер је буџет у Црној Гори везан за туристичку сезону. Цијене авионских карата и горива су у порасту и логично је да ће туристи бирати најближе дестинације за љетовање.
Панаотовић сматра да је можда ово идеалан тренутак за улазак Црне Горе у Отворени Балкан, будући да се нови предсједник за то недвосмислено заложио у дебати на РТЦГ. Такође, премијер је у више наврата изразио спремност за то, а у последњих неколико мјесеци и Алекса Бечић са осталим функционерима из партије демократа подржава улазак Црне Горе у Отворени Балкан, што је двотрећинска већина када је реч о подршци.
„Ако је Црна Гора могла да уђе у НАТО са 15–17 посто подршке бирача, ако је могла да призна *Косово са 10 посто подршке бирача док је 90 посто било против, било би демократски, легитимно и легално да са отприлике две трећине подршке грађана Црне Горе земља уђе у иницијативу Отворени Балкан“, наводи Панаотовић.
Готово да нема прилике где Кристофер Хил не истакне чињеницу да је Отворени Балкан добра ствар, као и амерички амбасадори у Подгорици и Приштини и Габријел Ескобар, те је јасно да доминантна сила у овом дијелу света даје зелено свијетло, што би требало искористити.
„Отворени Балкан доноси разговоре о сарадњи и економском повезивању и довео је до тога да лидери Србије и Албаније нису иза пушчаних нишана, него разговарају о економији, као и људи у Македонији“. Економска криза узела је маха и Панаотовић указује на чињеницу да би било добро да наши туристи који воле скијање не иду на нека свјетска скијалишта већ на Јахорину или неку другу планину у БиХ, или у Чањ – ако се већ не може на Хаваје. „
Благодетно је ићи на море, дјеца ће продисати, што значи њиховим бронхијама… То је све могуће сем ако је атмосфера у Сарајеву таква да буду извиждани спортисти или се деси нека слична непријатност. У том случају ће грађани Србије љетовати на Ади Циганлији, што је штета за све – и за наше грађане, а нарочито за људе који живе од туризма. Било да су то људи са Јахорине или из Чања – сви су на губитку. Зато је сарадња и разумијевање од животног значаја, не само у смислу толеранције или духовно-менталног здравља, већ и када је економија у питању. Нема економије гдје се људи гледају преко нишана“, истиче Панаотовић.
Ћиро Блажевић, Ведрана Рудан и готово цијела хрватска елита дошли су у Србију када се није могло вакцинисати нигдје, а овдје су то успели. Панаотовић указује да је грешка генерализовате све људе, појединци су они који гаје изузетно јак сентимент и то је погубно, мржња трује човјека који мрзи и друштво које се усмјерава ка мржњи. Према последњем попису, Срба у Хрватској има 3–4 посто, а широм земље се и данас могу видети графити „Србе на врбе“. Панаотовић се пита да ли је могуће да смета тих неколико процената Срба, од којих је њих 90 старије од 80 година и који живе у најруралнијим крајевима без струје?
Хрвате је опило формирање државе пре три деценије и одређени спољнополитички успеси, али заборављају оно што је Јаковина рекао – Хрватске не би ни било без победе српске воске 1918. године
Панаотовић цитира Твртка Јаковину (чије су ријечи проверљиве на хрватским медијима):
„Да није било побједа славне српске војске у Првом свјетском рату, Хрватске не би ни било. Историја носи велике окуке и кривине, успоне и падове и ризике“.
Игор Мандић каже: „Карма и судбина су донијели то да онолико колико смо Срба протјерали из Хрватске, толико нам је младих Хрвата напустило земљу бежећи трбухом за крухом“. Треба гледати далекосежно, имати мудрости државничке, а и народ да има мудрости јер филозофија да „комшији цркне крава“ нити је здрава, нити је одржива за једно друштво.
Било би природно, нормално и политички рационално да Хрватска и Србија сарађују и да се у Хрватској континуирано не негују србофобија и србомржња
Закључак је, како Панаотовић истиче, да је хрватска омладина и те како добродошла у Србију, у Београд – где долазе махом због ноћног провода, али је разлика у томе што се они овде осећају слободно, неће им нико бушити гуме и гребати таблице, што се нашим туристима не може гарантовати када оду у Сплит, примјера ради. Панаотовић апелује на међусобну сарадњу држава у региону – вакцинација је била добар примјер да је то могуће. Сваки други пут је трагичан и осуђује нас на то да понављамо историју као очајни трагикомични понављачи у мржњи или у најгорем случају у геноцидима, а ми Срби то себи не смијемо никад више дозволити. „Ко не памти, изнова доживљава“ – подсјећа на Штулићеве речи Панаотовић.
*Косово није међународно призната земља као што је Јаков изјавио, да јесте имало би столицу у УН, не признају га двије сталне чланице СБ и пет земаља чланица ЕУ, као и већина земаља свијета
Јаков Милатовић каже да није реално да Црна Гора повуче признање *Косова – јасно нам је и знамо да није реално, али теза о томе да је *Косово међународно призната држава није тачна теза. Панаотовић истиче да је ријеч о међународно признатој држави, *Косово би имало столицу у Уједињеним нацијама. Пет земаља чланица ЕУ не признаје *Косово, Шпанија неће ни да чује за ту могућност, Кипар такође. То су државе које имају рак-рану у сопственом организму.
*Косово признаје дуо међународне заједнице, међу којима су несумњиво и неке респектабилне и јаке земље попут САД, али је такође тачно да *Косово не признаје највећи дио међународне заједнице, територијално цијела Африка, Јужна Америка, двије сталне чланице Савета безбедности Русија и Кина, велика Индија – моћна по оружју и људству. У ближем окружењу господина Милатовића не признају *Косово ни, поред Србије, БиХ, Румунија и Грчка.
Панаотовић апелује на то да се држимо чињеница и да схватимо како *Косово није међународно призната држава и да када је ријеч о овој Милатовићевој изјави, између редова схватимо да ни он није баш срећан што је то тако. Један дио његових бирача сматра да је *Косово срце Србије – и то треба имати у виду када се граде односи са Србијом.
У наставку емисије аутор и водитељ указује на једну јако битну чињеницу када су у питању односи Србије и Црне Горе – а то је безбједност. Моћни картели из Црне Горе свеприсутни су и у нашој земљи и потребно је да земља удружи своје снаге, финансије и безбједносне ресурсе како би се изборила са тим изазовима. Панаотовић се слаже да је ово питање пар еxцелленце и једно од најбитнијих за наше двије земље, и да би тим поводом новоизабрани предсједник Јаков Милатовић требало што прије да посјети предсједника Србихе како би разговарали о овом изазову.
Панаотовић се нада да ће се то питање отворити и да ће службе безбједности у Црној Гори, које су биле под шапом Мила Ђукановића, сада бити деполитизоване у мери у којој је то могуће, да ће им се дати конкретна упутства да раде оно што је им је кључни посао – да сузбијају организовани криминал, високу корупцију и све остало. Правосудни систем мора функционисати, јер џабе полиција хапси када суд не може да процесуира. „Оно што се мени допало и што је охрабрујуће“, наводи Панаотовић, „за разлику од Здравка Кривокапића, господин Милатовић је у предизборној кампањи и у интервјуима за црногорске и српске медије, увијек водио рачуна да искаже поштовање према предсједнику Вучићу. Говорио је како је он легитимни предсједник демократске Србије, која је нама блиска држава, близак народ. То је за почетак добра основа, јер сјетимо се Кривокапића који је најбруталније вријеђао Вучића, али не Александра Вучића персонално, већ њега као предсједника Србије који је имао доминантну и убједљиву побједу на председничким изборима“.
Панаотовић додаје да „Милатовић рационалније размишља и Србију схвата као спољнополитичког партнера, црногорска дјеца студирају у Београду, очекују се туристи од Колашина до Херцег Новог и љети и зими и имате бираче који су ваше презиме заокружили очекујући боље односе на релацији Црна Гора – Србија. Веома је битно што се ријешило питање Српске православне цркве, да се та имовина не може отуђити захваљујући Темељном уговору са СПЦ“.
Постављањем Живковића на чело ДПС-а учињен је мрављи корак у добром смеру, Живковић се најмање истицао србофобним изјавама
Панаотовић коментарише Живковићев одабир ДПС-а, и констатује да је управо Данијел Живковић имао најмање србофобне и србомрзачке изјаве, а дио јавности у Црној Гори очекивао је да то буде господин Вуковић, што је много горе решење од Мила Ђукановића. Он подсјећа на Вуковићеве изјаве у кампањи када је говорио да би наша дјеца требало да се модернизују, а не да клече по црквама у 21. вијеку. На овај начин не да је увриједио само православне, већ и муслиманске вјернике који клањају по џамијама. Реформа ДПС-а није да оде један србофоб који је можда и неискрен и не мисли то, а да дође неки искрени, јер та телевизија у Подгорици расадник је шовинизма а можемо га назвати и провинцијалним нацизмом. Власник те телевизије је управо господин Вуковић.
Реформа ДПС није само персонална промена на челу странке, она би морала да обухвати радикалан отклон од корумпираних кадрова као и од шовинистичке реторике и политике у којој предњачи Вуковић
Реформа ДПС-а подразумијевала би радикалан обрачун са корумпираним кадровима, са шовинистима попут Вуковића и кључно је да се направи отклон од политике сагрегације, гушења српског народа и скарадног закона о слободи вјероисповести – истиче Панаотовић.
Примера ради, Јаков Милатовић је изашао и рекао да је дошло до грешке. Спајић је погрешио јер није требало да сакрије да има стан и држављанство. То му није одмогло да побиједи, штавише – побиједио је убједљиво. Значи, признати грешку не значи срамоту и слабост. Закон о слободи вјероисповести био је грешка, то је била степеница о коју се моћни и суверени Мило Ђукановић саплео, и то је био његов крај. Признање да је то била грешка довело би до релаксације и могло би се сјести и разговарати. Да би дошло до било каквог разговора – потребно је признати грешке. То је 21. вијек – наводи Панаотовић – „ко хоће да клања, нека клања, ко хоће да се крсти пред иконом нек се крсти – сва права свима“.
На питање да ли очекује да ће побједа Јакова Милатовића довољно релаксирати односе међу политичком елитом и у црногорском друштву, па да постане потпуно нормално да као један етнички Албанац премијер Црне Горе постане Дритан Абазовић, тако и после избора 11. августа политички лидер Срба Андрија Мандић постане премијер или предсједник скупштине Црне Горе, Панаотовић каже да то јесте могуће у црногорском друштву, али је страни фактор тај који може воду замутити и то не у смислу да Србин буде премијер. Панаотовић сматра да ће бити релаксиранија ситуација, а да ли ће Србин бити премијер то ћемо видјети. Питање је – какав Србин? Да ли као Крвокапић који се изјашњавао као Србин, па преко ноћи постао 200 посто Црногорац или неко ко се тако заиста осјећа?
Извор: borba.me
