Реална Америчка хегемонија је доведена у питање од стране Русије
Где смо након 26 месеци рата између Русије и Украјине? Да ли је Америчка моћ на глобалном нивоу опала или порасла? Да ли се већ назиру грешке у Америчкој стратезији по питњу Украјине? Након 26 месеци Руско Украјинског рата, чини се да су се неке ствари више него озбиљно промениле.
Америчка улога у овом рату је несумњиво огромна. Међутим, чини се да се назиру и неке грешке. Наиме више него очигледно, Американци су кренули са стратегијом помоћи Украјини, но истовремено су, покушали да задрже и спoртски речено фер плеј игру са Русијом.
Наиме сведоци смо, да се у оквиру војне помоћи и те како водило рачуна о врсти и домету наоружања. Наравно добрим делом, до тога је довело и стално напомињање администрације Руске Федерације, да би могло доћи до употребе нуклеарног наоружања.
Јасно је да се Руси на тај начин држе принципа одвраћања. Циљ Америке је да се Русија ослаби преко рата у Украјини а да се не ризикује отворени сукоб на релацији НАТО – Русија.
Но било како било, намеће се једно друго питање. Зашто Америка једноставно није војно ушла у Украјину? Сви знамо да је Русија војно ушла у Сирију, на позив председника те државе Башар ел Асада.
Генерално не постоји никаква формалноправна препрека, по којој једна држава не би смела да помаже другој, како би се иста одбранила од напада треће државе.
Од 24.02.2022 кад је започет напад на Украјину па до 07.10.2023. кад је Хамас напао Израел Руска Федерација је имала више него озбиљне проблеме на бојном пољу. Руска војска се заглавила у украјинском блату. Но ту на сцену ступају руски проксији попут Ирана, који више него очигледно успева да преко својих мрежа утицаја на Блиском Истоку утиче на покретање рата између Израела и палестинске Газе, подстрекавајући напад ХАМАСА на Израелске цивиле 07.10.2023.
С обзиром на историју сукоба Израела и Палестине, многи су склони веровању да то нема везе ни са Ираном ни са Русијом. Ипак када сагледамо, покретање рата између Израела и ХАМАСА у појасу Газе, у приличној мери је одвукло фокус Америке са Украјине. Коме је тај сукоб највише користио – па Русији наравно.
Поред хитног слања две америчке флоте на Блиски Исток, указала се велика потреба за логистичку подршку Израелу, наравно у оружју. Цео регион Блиског истока, преко ноћи постаје запаљив, док у америчком политичком спектру креће борба у геополитичком лобирању. Конгрес по први пут поставља питања финансијске подршке Украјини, док се помоћ Израелу не доводи у питање.
Међувремену, у сукобе на Блиском истоку, улазе Јеменски Хути, нападајући поморски саобраћај кроз Црвено Море. Све то покреће интервенцију Америке и њених савезника у том делу света. У свему томе су изузетно појачане активности Ирана као старог руског савезника, док с друге стране Русија је војно продисала и почела да бележи успехе на фронту у Украјини.
Задњим нападом 13 на 14. априла Ирана на Израел отвара се једно врло изузетно важно питање. Шта би се десило уколико би дошло до напада Северне Кореје на Јужну Кореју, као и Кине на Тајван? То би покренуло догађаје и процесе који би донели промене несагледивих размера а очигледно планери из Кремља играју на такву карту „промене глобалне игре“.
Стиче се утисак, да Русија тренутно има много више опција у својој ратној кухињи но Америка и НАТО. Са једне стране има Европску Унију, која се како год било гуши у бирократији и бројним кризама, док сами Американци, много више могу да очекују од балтичких држава, као и Пољске и Румуније него ли од западне Европе, изузев Уједињеног Краљевства Велике Британије.
Без обзира на то колико је Америка надмоћна на океану, више него озбиљан проблем за исту био би развлачење на такорећи 4 ратне зоне. Потенцијал Русије тренутно је апсолутно у предности, и дефакто се чини да може да покрене сукобе на 4 континента.
Америка би у том случају дефинитивно морала да мења свој фокус на геополитичком плану. Постоје кругови који верују, да би победа Трампа све решила, међутим, очигледно се заборавља Амерички континуитет у спољној политици, из којег Доналд Трамп не може превише да одступи, а да не дође до озбиљних унутрашњих потреса у самој Америци. То је показао и његов председнички мандат.
Када се на све ово дода, велик број америчких ривала и непријатеља који су се нагомилали као последица америчких интервенција у свету или нечињења могло би се закључити, да смо сведоци времена, у којем модерно “Римско царство”, озбиљно губи тло под ногама на геополитичком плану јер је превише растегла своје снаге на више фронтова.
Наравно, све ово под условом, да Русија одигра ову партију шаха озбиљно, доследно и без грешке. Но о томе неком другом приликом.
Паун Јевтић
