Умировљени и у Дубровнику на парохији још увек добро убировљени свештеник Владан Перишић упустио се у немогућу мисију да, преко „Радара“, од црквене одговорности пред Црквеним судом брани свештеника Вукашина Милићевића и теолога Благоја Пантелића.
Право да неко некога брани, па и Перишић Милићевића и Пантелића преко „Радара“, није спорно. Наравно, какав бранилац таква и одбрана! Перишићу је до Милићевића и Пантелића, баш као и њиховом налогодавцу, стало колико до лањског снега. Они за Перишића и налогодавца, на жалост, нису субјекти него објекти. И ништа више!
Смисао Перишићеве „одбране“ зване „радарска бајка“ јесте да првенствено ошамути Милићевића и Пантелића како би их тако ошамућене држао што дуже са циљем да прође време. Или, потребно је да тако опијени што дуже живе у заблуди да ће победити Српску Цркву како не би схватили у какво су блато и са каквим црквеним последицама гурнути по плану и налогу налогодавца! Милићевићева и Перишићева пажња се, веома циљано, усмерава на другу страну – да и даље воде туђе изгубљене битке против Српске Цркве не водећи рачуна чак ни о сопственом спасењу!
Перишић, а познато је да се никада није оптерећивао туђом невољом, не размишља о Милићевићу и Пантелићу дан, месец, годину и у годинама доношења црквене пресуде. Перишић, заправо, злоупотребљава њихов духовни пад и тежак положај у коме су се нашли. Они су и даље опијени, а Перишић туче преко „Радара“ по Српској Цркви, чији је, још увек, свештеник.
Знали су Перишић и налогодавац шта следи клирику или лаику када се упусте у оно у шта су се упустили Милићевић и Пантелић. Црквене кривице свештеника Милићевића и теолога Пантелића не само да су неспорне него су и јавне. Перишићу то није проблем. Постојање њихових кривица не интересује Перишића. А ни налогодавца!
Перишића, судећи по ономе што је рекао у „Радару“, осим опијања двојице црквених преступника (да не би постали сведоци сарадници), интересује и да ова два црквено-правно неспорна и јасна случаја употреби за клеветање Српске Православне Цркве у покушају урушавања њеног унутрашњег поретка.
Ни мало не чуди што је Перишић у „Радару“ навео да „покретањем процеса против њих, врх Цркве не жели само њих да казни, него да уплаши сваког другог члана Цркве који би хтео да поступи на сличан начин“. Зна Перишић каква су црквена правила која важе вековима у Цркви, а још боље зна шта су све Милићевић и Пантелић говорили и писали против сопствене Цркве. Посебно му је позната количина неистина и бљувотина којим су упорно и непрекинуто контаминирали један део јавности у Србији и региону.
Шта би на све то урадио савесни православни свештеник, посебно старији и искуснији? Поучио би их, молио, кумио, саветовао да стану, да спусте лопту, да се покају, да затраже опроштај и да се поправе. Саветовао би им, још кад су почели, да уравнотеже своје наступе, да не срљају, да не користе речи које нису достојне онога који се назива хришћанином. Поучио би их да то што раде није одговорна критика. Подсетио би их да нема греха који се покајнику не би опростио. А Перишић их соколи да раде све супротно – у корист сопствене штете! Јер, њихов рачун, барем за сада, неће плаћати Перишић и налогодавац!
У Перишићевом Титограду кажу: подигни га што више да се што боље разбије кад падне! И он тако и поступа. Преко „Радара“ их диже их у ранг „црквених јунака“ да би са те висине пад у провалију дуже трајао. Само тако се могу тумачити Перишићеве оцене да је Милићевић „један од најталентованијих и најобразованијих теолога које смо имали“, а да је „докторанд Пантелић успео да, такорећи из ничега, створи најбољи теолошки сајт на Балкану“!?!
Свако пристојан би сачекао да оптужени добије оптужницу, па да онда, ваљда прво оптужени, напише нешто у своју одбрану. То не важи за Перишића који је, из наведених разлога, „одбрану“ Милићевића и Пантелића почео преко „Радара“ без обзира на то што оптужнице нису биле написане. Пантелић ових дана, иако је црквено-судски поступак одмах назвао „кафкијанским“ и тврдио да је пресуда унапред донета, кука и бугари што још није добио оптужницу.
Перишић жели да увери јавност, а првенствено Милићевића и Пантелића, да им црквени суд суди због „јунаштва“, а не због конкретних и више пута поновљених црквених преступа. Перишић њихове озбиљне црквене преступе покушава да сведе на разлог личне сујете „црквеног врха“. А то није тачно!
Перишић и налогодавац су се трудили да Милићевића и Пантелића увере да патријархово дуготрпељиво ћутање и смирено подношење њихових клевета не схвате као знак љубави оца који чека своје заблуделе синове да се врате у Дом Спасов. Ни као поруку да их чека да стану и да се поправе! Патријархово дуготрпељиво ћутање и смирено подношење клевета су тумачили као знак патријархове слабости и немоћи. То се види и из Пантелићевих јавних објава да Патријарх Порфирије неће смети да покрене црквено-судски поступак против „његове (читај: Пантелићеве) смерности“. А кад су видели да то није тако онда су се сетили Кафке!
Перишићу није проблем то што свештеник Милићевић јавно исповеда агностицизам и што се хвали да му је Карл Маркс ближи од Господа Бога. Не смета му ни то што свештеник Милићевић јавно хвали својим неморалом! Није му проблем ни гомила бљувотина коју православни теолог Пантелић месецима испоручује против Српске Православне Цркве, нити што, као поратни скојевци, свештеницима прети јахањем, прављењем спискова за одстрел и тако редом. По Перишићу, то није грех него јунаштво и врлина!
Нека се нико не заварава да се у случају Милићевића и Пантелића ради о иступима два неодговорна појединца. Они су имали задатак леве и десне руке налогодавца у Београду. И мислили су да могу да терају докле год хоће! Али, авај!
Процес изазивања политичког раскола у Српској Цркви је дуго и пажљиво припреман. Почетак тог процеса је био на Богословском факултету у Београду. Пантелић је, по свом неискуству и у жару борбе против Цркве, написао да „постоји план“ и да „постоје спискови“!?! Постоји и још нешто, али о томе касније и тамо где треба!
Перишић је посебно разочаран због тога што га свештенство не подржава у пљувању и политичком раскољавању Српске Православне Цркве. Док се грли, својата и љуби са дубровачким римокатоличким клером, Перишић српске свештенике, због тога што су верни Богу и Српској Цркви, приказује као моралне крпетине и највећу људску багру.
Перишић у налету необуздане мржње према српским свештеницима палаца по страницама „Радара“: „клирици су углавном одавно занемели чувајући своју мантију. Али, шта ће им мантија ако испод ње нема кичме. Да ли ће као бескичмењаци бити ближи Богу. Чини ми се да о томе не размишљају. А морали би“.
Тера даље Перишић, па свештенике своди на бесловесна бића: „Обично се правдају тиме што кажу – шта ће ти достојанство ако немаш шта да једеш?“ Никад ни један свештеник овако није рекао, али Перишић конструише и бесавесно саопштава неистине! А онда наставља своју конструкцију: „Можда би боље било да се запитају – шта ће ти да имаш да једеш, ако због тога губиш достојанство“.
По Перишићу – свештеници и црквени службеници, сви до једног, нису ништа друго него медиокритети, неталентовани и незналице које не морају ништа да знају, јер је довољно да извршавају наређења и да се клањају.
У новијој српској историји не постоји безбожник који је овако као Перишић у „Радару“ приказао свештенике Српске Православне Цркве! Од њих је једино горе прошла Српска Православна Црква коју је назвао „противприродном блудницом“.
А црквено-судски поступци против Милићевића и Пантелића теку по црквеним правилима. Ваљда ће објавити садржај оптужница и пресуда као што је Пантелић објавио снимак са саслушања у Црквеном суду.
(Наставиће се)
У.С.
извор: сунчаник
