(Есеј о crnogorskom нацизму)
Пошто мој отац воли гусле, током одрастања сам их често, понекад и против своје воље, слушао. И спонтано ми је у памћењу остало много добрих стихова, толико да размишљам да на својим синовима применим ту васпитну методу.
„Зло ти јутро Црна Горо,
Кукај као никад тако,
Кад те Мило Ђукановић
И Перовић воде Славко“ (Божидар Ђукић, Зло ти јутро Црна Гора, 1997) (1)
Никад се нисам бавио директним злом које симболизују Мило и Славко, директним у смислу конкретних политичких потеза које су чинили. Штавише, мишљења сам да они и нису сами по себи толико зли и лоши, али да су их околности и идеологије гурнуле у то зло у које су отишли. Мила Ђукановића је тадашња, кратковида и југословенским комунизмом антисрпски анестезирана, београдска политичка елита (у којој је главну реч водила Мирјана Марковић) гурнула директно у загрљај и раширене руке далековидих, а југословенским комунизмом освешћених, crnogorskih индипендиста. Сетих се стихова ове песме, за коју сазнах да је настала, сада већ историјске, 1997. године, па ме мисао повуче на ту страну. Српска и јуначка Црна Гора и даље пружа епско-гусларски отпор освајачима, страним и домаћим.
Недавно ми је један добронамерни твитераш из ЦГ упутио следећу замерку:“Зашто се толико бавиш Црном Гором, када у Србији имаш много више материјала за спрдњу, шегачење и сарказам са политичарима“ (мислећи на Вулина и сличне ликове). Написао сам му да живим у Србији и Црној Гори, да обе државе доживљавам као део свог идентитета и да се имам право бавити Црном Гором. То што се у задње време више бавим црногорском друштвеном збиљом не значи да у Србији нема сличних феномена. Моја животна ситуација, у коју овде нећу улазити, упућује ме на бављење тим друштвом. Али чак и да није тог личног, постоји онај родољубиви и историјски мотив због кога пратим стање у БиХ, КиМ и ЦГ.
У овом тексту циљ ми је да грађанима Србије и Српскогa свијета скренем пажњу да нацизам – то идеолошко „чудо невиђено“ – постоји у Црној Гори. Постала је навика и саморазумљиво у региону да се говори како је Србија легло нацизма, фашизма, мрзилачких идеја и мрачних личности – од великосрпских националиста Гарашанина и Добрице Ћосића, преко „ратног злочинца“ војводе Шешеља, „фашисте и љотићевца“ Бошка Обрадовића, „нацисте“ Горана Давидовића – не желим да будем адвокат наведених људи, али они су за човека о коме ћу овде писати „мед и млеко“. Неки се чуде певању Томпсонових песама на комитским митинзима у Црној Гори, али тај феномен уопште није усамљен у црногорској друштвено-политичкој збиљи. Писано је о Дрљевићу, Штедимлији, Јеврему Брковићу и сличним људима из прошлости, о њима су писали многи, на пример Ненад Пиваш (2) и Александар Раковић. (3) Ја овде пишем о нечем актуелном и текућем, о злу које дише и развија се. (4) Циљ ми је да се успостави, не медијска, јер то није у мојој моћи, већ епистемолошка и аргументативна равнотежа на Балкану. Да оне који заговарају суочавање са прошлошћу и помирење у региону заиста суочимо са њиховим једностраним наративом. Јер они сваке године помињу и обележавају злочин у, на пример, Штрпцима, али нисам приметио да помињу, опет на пример, Пребиловце, један у мору масовних и монструозних злочина, али над српским народом. Ову тему о којој одавно размишљам и о којој многи пишу и говоре, недавно је опет „изнова отворио“ Мухарем Баздуљ. (5) Увек треба бити пажљив са речима, поготово оним које су вишезначне и бремените бројним, како когнитивним, тако и емотивним значењима. Реч нацизам једна је од таквих. Иако теоријски пластична категорија, нацизам је прецизан појам у смислу да знамо на шта се односи. Са друге стране, постмодерно време (доба пост-истине) учинило је да та реч постане „излизана“, као и неке друге сличне речи (фашизам, четништво). Нацизам (скраћеница од националсоцијализам) је идеологија Трећег рајха, односно партије која је управљала Немачком од 1933-1945. године – Националсоцијалистичке радничке партије (основане 1919. године.) Две основне поставке нацизма су веровање у расну супериорност (која се највише манифестовала кроз снажни антисемитизам) и веровање у потребу за већим животним простором (територијалним ширењем). Дакле, та идеологија се базирала на уверењу да немачком народу прете два велика непријатеља (јеврејски народ и Совјетски савез, чак су мислили да је овај други продужена рука првог), са којима се треба обрачунати. Историја говори како су нацисти покушали да истребе Јевреје и да се територијално прошире на исток на рачун територија Совјетског савеза. На срећу свих нас – нису успели! Нацизам је врста фашизма, тоталитарне идеологије настале у Италији почетком 20. века. Оно што нацизам има, а фашизам нема је компонента расне супериорности.
Зашто сам навео овај кратки историјски осврт о идеологијама? Нацисте и фашисте су на простору Балкана копирале, а богами и аутентично уобличиле, хрватске усташе – покрет који је покушао да истреби Србе и прошири се на њихов животни простор. Немци и Италијани су заустављени 1945, а Хрвати су свој подухват спровели у дело крајем 20. века. Хрватска је усташка република примљена у ЕУ, што сведочи колико је ЕУ далеко од свега на чему се Европа као цивилизација изградила. Уместо казне и изолације, Хрватска је за своја злодела награђена. Други народи (па и Срби) имали су двојак однос према наци-фашистима – колаборантске власти и одбрамбене покрете, можда су имали и понеког идеолога који нагиње наци-фашизму, али нису имали масовне наци-фашистичке покрете и државне власти које су спровеле геноцид и етничко чишћење.
И још једну важну напомену да наведем, пре него што пређем на црногорски случај. Један народ може изразити незадовољство зато што је угњетаван од стране другог/других народа и пружити неки вид отпора том угњетавању, а да његова идеологија не буде нацизам или фашизам. Рецимо, такав отпор пружао је Светозар Милетић, вођа Срба у Аустро-угарској монархији. Тај отпор се своди на тражење права за свој народ и може бити политичка или оружана борба. Међутим, да би то био нацизам, мора у њему бити присутна доза шовинизма, мржње, презира, озлојеђености, као и милитантног понашања. У нацизму је, то се подразумева, присутна и снажна пропаганда. Хитлеров министар пропаганде Јозеф Гебелс је један од зачетника масовне пропаганде путем масовних медија.
Црногорски нацизам! Многима је, па и мени самом, ова синтагма деловала претерано. Не волим да људима лепим етикете и да их квалификујем опасним речима. Рећи за некога ко није нациста да је нациста је неодговорно и врло опасно. Обично употребљавам термин „шовиниста“ за људе који истичу културну и националну супериорност своје групе у односу на друге. Међутим, читајући једног уваженог црногорског интелектуалца, члана Дукљанске академије наука и умјетности, подилазила ме је страшна језа, као да сам читао пасаже Анта Старчевића или Адолфа Хитлера (а њих сам читао, не детаљно, али толико да могу осетити дух којим пишу). Овде говорим о текстовима Миодрага Бајковића, архитекте из Будве, објављеним на сајту Актуелно.ме. По стилу писања, језику који баштини и вредносним ставовима које изражава – тај човек је нациста. То није обични шовинизам већ нешто много горе.
У последње две године појавила се теза о два супротстављена национализма у Црној Гори. Дочекана је „на нож“ од стране „црногорских националиста свих вјера и нација“ јер они тврде да црногорски национализам не постоји, иако су две најутицајније партије тог блока (ДПС и СДП), иако номинално левица скренуле у десно. Бројна удружења и утицајни интелектуалци (са ФЦЈК-а, ФПН-а, ФФ, ГИ 21. мај, из НВО-а, из света уметности) су све склонији екстремним изјавама и понашањима. Овде се под национализмом не подразумевају патриотизам (љубав према патрији/држави) или родољубље (љубав према роду/нацији), већ извитоперена форма националне идеологије. Недавно je БИРН (Балканска истраживачка мрежа) објавио мапу десничарских и екстремистичких организација у региону на коју је уврстио неколико тзв. грађанских и феминистичких организација из ЦГ. Дигла се „кука и мотика“ да брани те „дивне“ грађане и грађанке који сеју мржњу и потпаљују ватру где год дођу. Само потражите изјаве Богоугодница и биће вам јасно о каквим се личностима ради. Crnogorske Жене у црном, отприлике.
У овом тексту тврдим једну још јачу дијагнозу – не само да постоји екстремни црногорски национализам, већ постоји и црногорски нацизам. И то не само да постоји него јача и односи превласт у заједници националних Црногораца. Под овим подразумевам ону форму национализма обојену снажном фрустрацијом, шовинизмом, култур-расизмом спрам српске нације; све су то ставови који се негују, развијају и на крају прелазе у отворену мржњу.
Елите управљају друштвом. Сваким, па и црногорским. Нека су друштва – друштва дисконтинуитета. Такво је српско друшво, а још је више такво црногорско друштво. И ту треба тражити изворе за две ствари – за неразвијеност и нестабилност таквих друштава, као и за неку врсту колективне националне фрустрације због пропуштених историјских прилика и тражења криваца за то. Сви национално свесни људи су понекад осетили ту врсту фрустрација, ја први међу њима. Временом се научимо да је обуздамо, јер се у историјску реку не може крочити два пута, нити се могу исправљати криве историјске Дрине. Међутим, једно је кад обични људи думају о историјским кретањима, а сасвим друго када то раде интелектуалци који имају утицај на политичке елите.
„Разбесним се кад год помислим шта је тај паразитски јеврејски народ учинио Немачкој“ написао је у свом дневнику 1936. године један о главних идеолога нацистичког покрета Алфред Розенберг. Розенберг је од 1919. почео да објављује антисемитске текстове и био близак сарадник Адолфа Хитлера. Антисемитизму су у Немачкој подлегли многи; није заобишао ни највеће умове, попут математичара и филозофа Готлоба Фрегеа, једног од зачетника аналитичке филозофије: „Може се признати да има Јевреја достојних најдубљег поштовања, а ипак мислити да је несрећа што у Немачкој има толико Јевреја и што имају потпуну једнакост у политичким правима са грађанима аријевског порекла; али колико мало се постиже пуком жељом да Јевреји у Немачкој треба да изгубе своја политичка права и још боље да нестану из Немачке. Ако се желе закони који би отклонили ово зло, прво питање на које треба одговорити јесте: Како са сигурношћу можемо да разликујемо Јевреје од нејевреја?“ (6) Сетио сам се овог пасажа, који сам прочитао за време студија. Нисам први човек кога је ово сазнање о Фрегеу шокирало, јер је Фреге „икона“ аналитичке филозофије, човек од кога су, директно и индиректно, учили Карнап, Витгенштајн, Расел, Дамет и многи други. Када је такав ум подлегао мрзилачким, расистичким и шовинистичким идејама, онда можете да замислите како је у такве идеје лако убедити обичног човека, скромнијих интелектуалних капацитета. Разум, стручност и знање нису гаранти морала, умерености и људскости.
Да се вратимо Бајковићу. Овај подужи увод је само скицирање контекста за доказивање тезе да је он нациста. Уколико у горенаведене речи Розенберга и Фрегеа уместо речи „Јевреји“ ставите реч „Срби“, а уместо речи „Немачка“ реч „Црна Гора“, комотно би те ставове потписао Миодраг Бајковић. То већ одавно није само мој утисак, већ на то указује садржај свега што тај човек пише.
Језик и заснивање crnogorske националне идеологије
Прво што се уочи када се читају његови текстови јесте архаични језик који користи. Бајковић пише језиком којим су говорили наши стари, невезано јесу ли живели на територији данашње Црне Горе. Језик препун архаизама он употребљава с циљем да одвоји новоустановљени црногорски језик од српскога. То је тако очигледно немало насиље над језиком, чак и за нас који волимо историју и стари језик. Говорити данас језиком којим су говорили наши стари је сулудо и ненормално. Језик којим говори Бајковић употребљавала је (изузев неких приморских речи) моја покојна баба Борка, рођена у селу Расно код Пријепоља. Узгред буди речено, тако се говори у већини пријепољских, и не само пријепољских села са ове стране границе.
Архаизацијом Бајковић не може остварити свој циљ – потпуно раздвајање српског и crnogorskog, било језика или неког другог аспекта друштвене збиље (Crnogorcima овде именујем све оне који себе доживљавају као засебан народ. Зовем их још и „Дукљанима“ и Црногорцима „дукљанског“ порекла, јер они сами себе тако описују, премда су и то непрецизни појмови, али то сада није тема). Није проблем жеља за раздвајањем, нације су одвојене и то је неповратан процес, проблем је начин на који се то раздвајање спроводи од стране crnogorske елите. То је оно што мени највише смета код Crnogoraca, а што је Миодраг Бајковић усавршио. Начин на који ти људи бране своје „дукљанско“ црногорство је бестијалан и болестан. Из једног простог разлога – више се баве блаћењем српства, него собом, радом на себи, побољшању квалитета и достигнућа своје нације. Нација која себе базира на блаћењу другога је за жаљење. Још је у овом случају реч о онима који своју заједницу окивају у звијезде. Непријатно је слушати човека који све своје уздиже и хвали се, а туђе понижава и ниподаштава. Али добро, њима, Црногорцима „дукљанског“ порекла узор су Хрвати, нација која има жиг усташтва и геноцида над Србима, тако да није чудан овај негативни импулс „Дукљана“ ка Србима.
Не само што су увели два нова слова у писмо, него све већи број људи прелази на форсирање „старинског“ језика и насилно јотовање. Речи као што су „неђеља“, „понеђељник“, и сличне баш „парају уши“. Да је у питању насилно и трагикомично силовање језика, са циљем сегрегације од српског, види се, како по насилном нејотовању („одријецање“), тако и по промашајима у јотовању који звуче морбидно (ђечко, злођело).
Већина Срба када се бави Црном Гором у светлу овог савременог сукоба, бави се реактивно, реагујући на неку тезу коју деценијама пласирају интелектуалци дукљанске провинијенције.
Српска је култура контактна, а историја полицентрична, бави се собом, из себе и за себе, са примесама свих утицаја која је кроз историју имала. Спрам црногорског као интегралног дела српског, а навезано за националну поделу црногорског народа на Србе (Црногорце) и Дукљане (Crnogorce), узимају се непорециве историјске чињенице – српство династије Петровић Његош, Мојковачка битка, Зетска епископија Жичке архиепископије, Свети Василије Острошки. Нема ту много блаћења других народа, осим констатације да су неки били окупатори, да су нас поразили и убијали, да смо се одбранили и слично. Сваки народ има своје историјске трауме од којих се лечи, да тако кажем. И има своје вековне непријатеље, које истиче. Нама Србима су то Османлије и Швабе (Аустријанци и Немци), а од суседа Хрвати и Албанци. То су народи против којих смо ратовали, који су нас нападали, убијали, запосели наше домове и истребљивали нас. И морам рећи јасно и гласно – не мрзим их, али их нешто претерано ни не волим. Међутим, говорим из личног примера, увек се противим вређању тих нација на неким анималним и нељудским основама (Сви Хрвати су усташе, Шиптари су козој*би, и слично). Мржња нас понекад понесе, али морамо се трудити да је обуздамо. Важно је да научници и интелектуална елита не подлегну том наративу, а међу људима ће увек бити фанатика. Било их је од кад је света и века. А и они који нису фанатици понекад ће подлећи мржњи, вређању и „пљувању“.
Проблем са „Дукљанима“ је што се они српском историјом баве на један, благо речено, изопачен начин. Не људи у кафанама, него интелектуална елита. Бајковић је само најекстремнији пример те праксе и пренећу овде неколико његових нацистичких ставова. На такве ставове је јако тешко остати суздржан, прибран и хладан.
Историја и црква
Инспирисао ме је Дарко Шуковић, један од већих мрзитеља Срба, Србије и било чега српског, једном својом колумном да кренем од „предатора на околне земље, народе, културе и традиције, мотивисане комплексом преголемих рупа у властитој историји и потребом да се прошлост пегла доказивањем умишљене величине у садашњости.“ (7) Да није болесно, било би смешно! Историја, поред тога што је наука и део идентитета, може бити озбиљна болест. То доказују Дарко Шуковић и Миодраг Бајковић. Ти људи су болесни од историје. То се само из ове једне реченице Дарка Шуковића јасно види, а човек је исписао „неколико томова“ оваквих шовинистичких наклапања. Ту врсту незнања о српској историји, селективног приступа истој, интелектуалног непоштења при поређењу историје две нације, заједљивости и мржње према свему српском је заиста тешко појмити. Мени је јасно да постоји црногорска нација, али ми њени идеолози нису јасни. Начин на који се они боре за националну самобитност и аутентичност је болестан. Уместо да хладно говоре о чињеницама, да буду свесни колико су историје Србије и ЦГ испреплетане, да је ту било разних фаза (онако како то поштени историчари раде, на пример Александар Стаматовић са наше и Живко Андријашевић са њихове стране), они догматски ригидно и потпуно неутемељено испирају свест дукљанским Црногорцима и подстичу их да мрзе. Андријашевић је мој политички и идеолошки непријатељ, али о већини чињеница говори хладне главе, без обзира што има исте закључке и циљеве као и сви они из те групације.
„Стољећима се тамошња (србијанска, српска, додао П.Г) пучина није питала ни до својија гаћа на пркно“
„Србаљи су напаћен, исфрустриран и искомплексиран народ (…) Они су окупатори и турско робље“ „“…потомак негдање многобројне до безбројне турско-српске (током дугачкијех пет стотина година) ванбрачно рођене ђеце“
„За нас Црногорце дукљанскога поријекла Немањићи су, као и Карађорђевићи: агресори, окупатори, крвници, зликовци и туђинске династије (…) за Посрбаље-Посрбице они су питоме и домаће династије“
„Нека релативно бројна црногорска племена и братства тврде да воде поријекло од те „благородне династије“ (…) цијените им памет, не Немањићима, но тијема њиховим овдашњим „потомцима“, који тврде да се ижљегоше из Немањића мошањах“
„За нас је непојмљива страхота или грозота…она у Србији „дивна“ традиција (да поједноставим) снахојахања или снахојебања (овако се лакше памти).“
„знаменити обичај шетања опанаках код правих Србаља (…) испада да фалсификовани Србаљи одовуд (Срби из ЦГ, додао П.Г.) о томе боље знаду од њихове браће шедока из прве руке, и ка да су лично, током петстотинах годинах – својим безбројним сестрицама из Србије (што би се рекло) „држали свијећу““
„Што лежи у бити бића посрб(а)љених Црногорацах (…) Како то да ти ајвани и аветиње тако слатко своје орловско гнијездо, које је ка суза чисти и ка муња оштри горски вјетар преко тисућу годинах мазио и штитио – у папцима и копитама гажену глибаву млаку и жабокречину, с толиком вољом утапају и насрамоту потапају, тј. малоумно даве? Који би то свој јад та патриотска јадила шћела у себи да потисну, па туђим на ирационалан начин надомијесте? (…) Често помислим да Посрбаљи-Посрбице умјесто мозда имају: сплачине!“
„Црној Гори не би могло опепелит 7.500.000 Србаља, колико их је на планети Земљи, да им, да нам није 2/3 од онијех 28,5% (колики је проценат Србаља у Црној Гори био на попису из 2011. године), а то износи 19%, што је равно 117.805 овдашњих фалсификованих Србаља или посрбица. (…) ђегод да се задесите…погледајте тај избјеглички буљук Црној Гори недобронамјерних извањаца који ве окружује (…) Наша су чељад напуштала Црну Гору, а избјеглице-утеклице су остајале овђен и котиле се.“
Могао бих овако исписати на десетине страница цитата овог „дукљанског“ шовинисте и нацисте, али се и из овог малог исечка његових ставова може закључити садржај, настројеност и дух његовог писања. Случај за уџбенике и за болницу! Мени је жао болесних људи, али Бајковића ми нешто и није жао, просто га презирем из дна душе. Човек је толико надмен и отрован да се тешко може излечити. Човек се у својој жељи да буде национално посебан потпуно изопачио, и језички и идејно.
Један његов текст носи назив „Мој поглед с висинске висине на вишину Србаља избјеглица утеклица из 90-их, који се недостојни станише под црногорском капом небеском“. Те националне и културне висинске висине су оне висине орловског гнијезда што су га ветрови мазили и штитили хиљаду година?! Није болест све што боли – каже једна савремена српска „изрека“.
Како бисмо показали да Миодраг Бајковић није усамљени појединац у својим нечасним работама, навешћемо примере његових сабораца. На пример, наслов скорашњег текста уредника портала Актуелно.ме, младог „дукљанског“ шовинисте Балше Кнежевића – „Божић у чељустима светосавске звијери!“ У оквиру тог чланка налази се фотографија испод које пише „Мамон – бог светосавске секте.“ Млади Кнежевић се, у познатом усташком маниру, баш око празника острви на СПЦ, коју иначе зове светосавском сектом или скраћено SS! Пронашао сам податак да је средњу школу и факултет Кнежевић завршио у Београду, али нисам успео да добијем потврду те, врло индикативне, информације. Судећи по изопаченој креативности коју овај млади човек испољава према СПЦ, чини ми се да је добар кандидат за чланство у ДАНУ (Дукљанској академији наука и умјетности) чији су чланови Миодраг Бајковић, Новак Аџић, Андреј Николаидис и њима слични.
На рачун Српске православне цркве Миодраг Бајковић износи мноштво увреда и мржње, чак и на појмовном, односно категоријалном нивоу. За СПЦ користи следеће називе – Црква Србије, Проклета СПЦ, сотонска СПЦ, Српска проклета црква, рђава секташка црква проклетога Саве Мафијоза (мисли на Светог Саву, додао П.Г.), Проклетосавска секта. Сава му је мафијозо, Симеон смрадоточиви, а владика Амфилохије му је „ланик липсали јарац“.
Што се тиче историје и деловања СПЦ, Бајковић и ту бриљира у својој мржњи.
-„…ради се о тадијер будућему, а данас (чоче) вељему србаљскому „свецу“ – тачније, Симеону свецу-зликовцу тзв. СПЦ (или најтачније: једном од светаца-зликоваца те тамо-њихове тзв. цркве!“
-„Овђе прескачем најмлађега му ђетића тзв. Светога Саву (без тзв) Проклетога (у мају ове године ће (са срећом) минут 802 године од кад је проклет).“ (минути је синоним за проћи, протећи)
-„За нас Црногорце дукљанскога поријекла тај отпадник од Христа може бити једино Симеон Смрадоточиви.“
-„Прекланик липсалому Сотониному бојовнику-разбојнику и морачкоме непоменику Амфилохију“
-„1219. године Саво Немањић куферима злата подмитио патријарха Манојла и цара Теодора Ласкариса и тиме на пријеваран начин (корупцијом-митом) издејствовао аутокефалију (…) 1220. је проклет од стране охридскога архиепископа Димитрија Хоматијана (…) 163 године Србаљи су без свога шљемена црковнога (…) 1922. године уз мито Београд је купио крвави томос СПЦ.“
Није Бајковић једини из те дружине који блати СПЦ. Миленко Перовић, професор филозофије, који је читав радни век провео на Филозофском факултету у Новом Саду, се у задње време пасионирано бави СПЦ. За разлику од Бајковића, Шуковића, Кнежевића, човек је учен, дубински разуме појмове и нијансе међу њима, па му писање није тако сирово шовинистичко. У једном од последњих, иначе врло важних и индикативних текстова, под називом „Јоаникије није прави митрополит црногорски“ Миленко Перовић је успео да оголи сву беду и јад дукљанске идеологије:
„Не може Мићовић бити митрополит црногорски, јер ни на нивоу основца не познаје нити признаје повијест Дукље, Зете и Црне Горе (…) Мићовић може стећи колико хоће поклоника који вјерују да је он прави митрополит црногорски, све док постоји Црногораца који знају да он није прави митрополит црногорски, мучно ће му бити сваки пут кад шеда на столицу цетињских владика. Како год се јавно држао, зна он да му не припада то мјесто (…) Нијесу ли имали изокренути смисао за хумор и још подлију намјеру…они који су за „митрополита црногорског“ заглаварили човјека који не признаје црногорску повијест, језик, традицију, културу ни вјеру! Они су…из појма „црногорског“ избацили цјелокупни садржај.“ (8)
Миленко Перовић је шовиниста! Човек који живи у измаштаном (могућем) свету и на сваку несугласицу реалног света спрам тог свог измаштаног и прижељкиваног одговара хегелијански „утолико горе по чињенице“! Атеиста и комуниста Миленко Перовић учи митрополита Јоаникија шта је Црна Гора и шта је црква! Велики сам противник свих апокалиптичара, али ово је сигуран знак да смо се приближили последњим временима. Неће бити, господине Перовићу, да митрополит не зна историју ЦГ и да је променио садржај појма „црногорско“, то управо радите ви, Дарко Шуковић, Миодраг Бајковић и вама слични. Управо се о томе овде и ради деценијама уназад – ви сте они који мењају садржај појма „црногорско“, присвајате га, развлачите, кројите по својој мери, издајете тапије и дипломе ко је Црногорац, а ко није! Пре пар дана је Ранко Ђоновић Александру Стаматовићу рекао у једној ТВ емисији да није Црногорац, на шта му је овај одговорио – ја из Катунске нахије нијесам Црногорац, о чему причате?!
У тексту „Убијање живе истине“ (9) писао сам о „скривеној намери“ Дарка Шуковића и његових истомишљеника да упоредо са расрбљивањем државе и њених институција црногорске Србе претварају у „дукљанске“ Црногорце, да их наводно просвећују и тако дугорочно остваре своје циљеве. Миленко Перовић је на том истом задатку. Он каже отприлике овако „Постоји логичка конструкција истине (crnogorska идеологија) и то што тренутно чињенично и бројно стање није у складу са том идеологијом не мења ствари у логици. Променићемо чињенице и ускладити их са задатом истином!“ Овај механизам се показао успешним у задње три деценије и та клика ће наставити да га спроводи.
Језик и речи Миодрага Бајковића су, као што се могло видети, страшни. Али ту није крај приче. Он не само да нешто тврди, он агитује и позива на акцију против непријатеља. У једном тексту посвећеном Дритану Абазовићу пише: „Биће данах (ако не утече из Црне Горе) када ће тога службено незаштићенога дркаџију тијем улицама – неуморно пљуват, по образа шклепат, за ува и нос потезат, вербално „чашћават“ (има још метода)…ко гођ стигне!“ (10)
На јесенас завршеном светском првенству у фудбалу Бајковић је јавно саопштио да ће навијати против Србије, ниподаштавајући све оне грађане Црне Горе који ће навијати за Србију, називајући их „ништавилима, дрипцима, проклетосавцима, факинима и болнички незбринутим болесницима“. (11) И не би у томе било ништа толико спорно, да није уследио текст препун још горих увреда, у коме каже како он не мрзи Србаље, већ их презире до гађења и гаде му се до бљувања – „Опанкошетаче у Србији и Празнорукаше у Херцеговини дословице презирем до гађења (…) сви противуцрногорски престројени фалсификовани Србаљи илити посрбаљени Црногорци дукљанскога поријекла ми се дословице гаде до бљувања (…) то вам је кад оно никако не подносите да било уживо, било на фотографији или ТВ програму угледате љуцку сплачину, слину, балегу – јер ви од више мучнине спорад тога гадлука и базда дође нагон да дроб избачите.“ (12)
Да није језиво, било би интересантно и занимљиво!!!
Из свега претходно наведеног види се да Миодраг Бајковић има сва три елемента нужна за нацизам – тезу о расној супериорности „дукљанских“ Црногораца над Србаљима, тезу о историјској угрожености свога народа и милитантни приступ у решавању српског питања у Црној Гори. И у томе није усамљен. Већина процрногорских интелектуалаца мисли готово исто као и Бајковић, само се не слажу око начина како до прижељкиваног стања доћи. Ако има нечега поштеног у његовом писању то је да он говори и пише оно што мисли, не суздржава се због политичке коректности и лажног грађанизма.
За крај један утисак, који има индиректне везе са овим текстом. Нисам имао стрпљења, а богами ни желуца, да читам Килибардино „Јеванђеље по Амфилохију“, али оно мало сазнања и духа што ми је, листајући ту књигу, остало у сећању објашњава како је један од вактиле и земале (некада) највећих Срба из ЦГ постао пожељан толико да су га запослили на Факултету за црногорски језик и књижевност на Цетињу. Није се само одрекао свог бившег идентитета, него се унередио на њега! Не у пренесеном смислу те речи – него је та књига дословно и буквално вршење мале и „веље“ нужде по српском идентитету. И управо је то урадио Килибарда – човек који добро познаје наше страдање и нашу жртву, који одлично познаје српску историју, који се професионално бавио српском народном књижевношћу и касније политиком – направио је такво страшило-ругло од српске историје да се нормалном човеку повраћа док то чита. И ја критикујем Шешеља и Милошевића, али не тако што пљујем по Светом Сави и патријарху Павлу!
То нису обичне трагичне личности, јер њих треба жалити, то су готово отелотворени демони, јер излаза из таквог зла и мржње у коју су они упали тешко да има. Цетиње иначе није никакав „град херој“ како га именују последњих година, него „град монструм“, то су „Дукљани“ направили од њега. А направили су бедем те наопаке (дукљанско-црногорске, дакле, антисрпске) идеологије. Златно теле коме се сви Црногорци морају клањати и доказати своју правоверност. Уместо да иду умереним путем и договоре се са Србима, они иду све више у шовинизам и култур-расизам. Видели смо да сви који више или мање иступе против те идеологије (Небојша Медојевић, Милан Поповић, Јаков Даковић, Срдан Косовић) бивају жигосани и проказани као „вељи“ Срби!
Да закључим! Онако како сам једном приликом добио приговор „Зашто се бавиш ЦГ кад је довољно не разумијеш?“, исто тако сам добио приговор „Узимаш екстрема и вршиш неоправдану генерализацију!“ Да смо начисто, Миодраг Бајковић јесте екстрем, али је и академик и уважени интелектуалац, већину његових ставова потписаће 99% Crnogoraca јер их он и такви као он уче и продукују да буду то што јесу. Он није екстреман по идеолошким уверењима (јер та уверења дели доста дукљанских Црногораца), него по томе што их јавно износи у радикалној форми и предлаже начине за обрачун са „вишевековним непријатељима“. Сетимо се Душка Марковића и помињања трактора у оној ујдурми око Безакона о слободи вејероиповести крајем 2019. године.
Нису важни Мило Ђукановић и фРањо Кривокапић, важни су они који креирају наративе и идеологије. Политике се крећу у унапред зацртаним координатама. Мило игра онако како идеолошко- пропагандни оркестар Бајковић-Шуковић-Перовић свира! Не борим се против crnogorske нације, него против њених изопачених идеолога и пропагандиста, а Бајковић је један од најугледнијих из новије генерације. Нисам се тек-тако одлучио да пишем о њему. Прочитао сам 80% онога што је написао на Актуелно.ме. Препознајем тај дух, мотивацију, категоријални апарат и начин аргументације код свих оних знаних и анонимних коментатора у јавном простору. То што су такви људи малобројни, не значи да су небитни и да им је утицај мали. Ово постаје нормалан дискурс половине грађана Црне Горе, а већина осталих се прави као да се ништа није десило. Нормално је постало опљувати по СПЦ и назвати је Црквом Србије, нормално је постало називати митрополита „ухеликоптерченим недостојним летећим достављеним владиком“, то се третира ако не као пожељно, онда бар као обично понашање, понашање које је легитимно учинити. Ретко ко на то реагује, почели смо да третирамо тај шовинизам као легитимно мишљење. уз обавезну опаску „то је мањина екстремиста“. До пре годину дана нико СПЦ није звао Црквом Србије, сада је сви из те групације тако зову. А тај појам је осмислио Владимир Јовановић, таблоидни новинар Шуковићеве АнтенеМ који се бави религијом. Није Бајковић усамљен, он је само необични изузетак који потврђује обичну правилност.
(1) https://www.youtube.com/watch?v=kYjpKB6QDaU
(2) http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/osnovi-crnogorskog-nacionalizma-savica-markovica-stedimlije-ili-montenegrinstvo-na-klimavim-nogama.html
(3) Књиге Срби и религијски интервенционизам 1991-2015 (2015) и Црногорски сепаратизам (2019)
(4) Цитати Миодрага Бајковића пренети су из бројних његових текстова са портала Актуелно https://www.aktuelno.me/tag/miodrag-bajkovic/
(5) https://rt.rs/opinion/muharem-bazdulj/8385-tribina-dorcol-plac-suocavanje-s-prosloscu/
(6) Ејврум Строл, Аналитичка филозофија у XX веку, Дерета, Београд, 2005, стр. 103.
(7) https://www.antenam.net/stav/272635-kako-je-lepo-biti-glup
(8) https://www.aktuelno.me/kolumne/joanikije-nije-pravi-mitropolit-crnogorski/
(9) https://vidovdan.org/aktuelno/petar-gordic-ubijanje-zive-istine-crnogorsko-crnogorsko-pomirenje-po-darku-sukovicu/
(10) https://www.aktuelno.me/kolumne/grobolupezina-dritan-i-veleizdajnik-abazovic-pred-sudom-i/
(11) https://www.aktuelno.me/kolumne/o-22-svjetskom-prvijenstvu-u-nogometu-2022-u-11-recenicah/
(12) https://www.aktuelno.me/kolumne/dvije-crtice-samo-za-sobrazne-crnogorce-koji-fino-zbore-u-obadvije-rukavice/
Аутор је професор филозофије и аналитичар друштва
