Попис „конститутивних грађана“ у „Титогори“ – есеј о бесмислености појмова „црногорско“ и „босанско“
- Контекст кроз цитате
„Црна Гора грађана или „конститутивних“ (под наводницима!) народа“ (1) (Наслов текста Оливере Комар, професорице ФПН Универзитета у Подгорици)
„Срби су у Црној Гори конститутиван народ“ (2)
(Бранко Крвавац, члан Председништва ПЕС-а)„У Црној Гори не постоје конститутивни народи. Ни „Црногорци“ нису конститутивни народ. Устав Црне Горе не препознаје етничке нације као носиоце суверенитета“ (3)
(Љубомир Филиповић, политиколог и аналитичар)„На несрећу, Црна Гора је препуна страствених љубитеља „ширег контекста“ у које
се смјешта сребренички геноцид и „запета“ које настоје да потру истину о том
геноциду. (…) Геноцид у Сребреници је аксиом (…) Неопходно је понављати ту
чињеницу и истину: геноцид у Сребреници и околини је био финални производ и
завршни акт освајачке политике српског национализма.“ (4) (др Срђа Павловић,
историчар са Универзитета Алберта, Канада)„Босанска нација која обједињује различите религије је једино могуће решење за Босну и Херцеговину“ (5) (др Златко Хаџидедић, професор међународних односа из Сарајева)
„Уништење грађанског концепта државе била би катастрофа за Црну Гору. Тада би се подијелила по етничким и вјерским шавовима и постала би неуспјешна НАТО држава. То је суштина руско-српског хибридног рата против Црне Горе“ (др Драгутин Паповић, посланик ДПС-а и професор на Универзитету Црне Горе) (6)
„Нешто је утицало на те људе, да промијене деноминацију како се осјећају, изјашњавају и пишу.“ (Миодраг Влаховић, бивши министар у Влади ЦГ, дипломата, председник Црногорског хелсиншког одбора за људска права) (7)
- Конститутивни народи и грађани – појмовно разграничење
Тренутак је такав да не знам одакле да почнем, али на Балкану су сви тренуци такви вековима уназад. Наслов текста је шала, а знамо да у свакој шали има истине. Алудирао сам на појмовну хистерију која влада у главама појединих аналитичара и коментатора. У међународној теорији и пракси званично не постоје ентитети „конститутивни грађани“ и „Титогора“, већ постоје конститутивни народи, грађани и Црна Гора. Међутим, историја нас је довела у стање да се политичка реалност на терену значајно разликује од тренутног реалног стања у међународним балканским односима. Другим речима, политичка реалност је исфабрикована и веома супротстављена „реалној“ реалности. Грађанска Црна Гора, што је записано у Уставу те државе, заправо не постоји у реалности. Она је реално Титогора, коју зову Црном Гором. Та новостворена држава нема ништа заједничко са историјском Црном Гором, што имплицира да није било обнове државности, како то Титогорци покушавају да прикажу. Етнички Црногорци су заправо Титогорци, нација настала у Титовој Југославији, која сада конфабулира и измишља свој историјски континуитет. Антисрпски, разуме се. Иако је историјски идентитет државе Црне Горе несумњиво српски.
Почећу са тезом да су идентитетска питања у ЦГ постала небитна и потиснута у други план након 2020. године. Цитати које сам навео су сведочанство да то није тако. Они су толико индикативни да би заинтригирали истраживаче националног идентитета и национализма из Чилеа или Јапана, а камоли нас са Балкана. „Недавно“ је Бранко Крвавац, функционер Покрета Европа сад (ПЕС) изјавио да су Срби у Црној Гори конститутиван народ, а не национална мањина. Та изјава је занимљива из два разлога. Прво, због тога што ју је изрекао економиста и функционер покрета који свој идентитет гради на економским политикама, а коме су идентитетска питања споредна. Друго, зато што је у тренутку давања те изјаве Црној Гори предстојао попис, па су политичке страсти око идентитетских питања узбуркане. Покрет који своју политику гради на дистанцирању од идентитетских тема своју власт је започео управо тим темама.
Одговорио му је Љубомир Филиповић, аналитичар и бивши политичар из СДП-а, речима да „устав ЦГ не препознаје конститутивне народе“. Ако од релевантних друштвених чинилаца једног друштва чујете „ЦГ грађана или конститутивних народа“, „Срби у ЦГ су конститутивни народ“ и „У ЦГ не постоје конститутивни народи“, то би натерало Хобсбаума, Гелнера или Смита да промисле шта се у тој заједници збива, а камоли нас који овде живимо. То су аутентична научна питања, нису само дневнополитичке изјаве и теме.
Тезу да је погрешно тврдити да је идентитет „бачен у страну“ показују и ставови тројице „назови“ научника. Некад је бити научник, али и судија, професор, свештеник, домаћин, ћата у општини, било за понос. То су биле носеће личности одређених институција. Данас су те професије и позиви обезвређени и релативизовани. Историчар Срђа Павловић, карикатура савременог научника, смештање неког историјског догађаја у шири контекст (што је, иначе, истински посао историчара) назива релативизацијом и регресом. Цитирани текст поменутог „научника“ је шегачење над науком, критичким мишљењем и здравим разумом. Професор Хаџидедић, врло стручан и трезвен човек, двеста година после Француске револуције покушава да прави једну грађанску нацију. Нечувено за стручњака из теорије национализма. Хаџидедић прави једну, на први поглед небитну, али заправо врло важну језичку дистинкцију између етничке заједнице и нације као грађанске заједнице (или како је зове нације државе). Он, дакле, етничкој заједници одузима право да себе зове нацијом. То није одраз његових „неутралних“ научно-истраживачких увида, већ плод његових политичких тежњи, јер је подела између етничких и грађанских нација итекако утемељена у теорији национализма. Драгутин Паповић, са никшићке катедре за историју, пише како ће се предстојећим пописом променити реалност у ЦГ. Да ће се у Устав уписана грађанска држава поделити по националним и верским шавовима. Као да Црна Гора већ није довољно подељена, можемо слободно рећи вековима. И као да Устав Црне Горе већ није у великом несагласју са реалношћу. И као да није тенденциозно направљен као такав, назор и насилно, на силу и на срамоту, што би рекли стари Срби. Морам признати да ме од израза конститутивни народи „ухвати нека мука“. Имам трауму и фрустрацију од тог појма. Перципирам га као кукавичје јаје српском народу у Уставу из 1974. године – уставу који је припремио и утемељио распад Југославије, на штету српског народа. Тада су у Србији успостављене покрајине (јасни институционални механизми), а у неким другим републикама (Хрватска и БиХ) успостављени су конститутивни народи (који су категорије, али нису институције, то су више симболички уступци, али нису ништа опипљиво и прагматично, унети су у Устав, али без механизама и финансирања). Та уставна асиметрија открила је вишедеценијске националистичке намере словеначког и хрватског руководства и на крају разорила Југославију. Бошњаци и Титогорци су пошли истим стопама, први у рату и након рата, други у миру након референдума.
Срби су се залагали за унитарну Југославију, јер је њена претерана федерализација водила у неминовни распад те државе. Унитарна Југославија равноправних република, које имају иста права, разбијена је Уставом 1974. Данас Србе у новоствореним државама, након Јасеновца и Олује, након Устава из 1974., након разарања Југославије, убеђују да треба да живе у унитарним државама ЦГ и БиХ јер је то европска вредност. Па кад је европска вредност, зашто сте разбили Југославију, господо Титогорци и Бошњаци. И зашто се нисте залагали за унитарну Југославију, већ ни федералну нисте хтели. Зашто је појам конститутивни народи важан данас, деценијама након распада Југославије? Југославија је била држава народа и народности, што данашњим језиком речено значи – већинских народа и националних мањина. Дакле, конституенти Југославије нису били грађани (појединци), већ национални колективитети (народи и мањине) и политички субјективитети (републике и покрајине). Држава се уређује у односу на уставну перцепцију њених саставних делова. Ако постоји већинска нација, држава се конституише као национална – држава једног народа и свих других равноправних грађана припадника националних мањина. У том случају политички систем је обично унитаран и нема потребе за територијалним поделама у односу на националне мањине (оне своја права остварују преко савета националних мањина и посебних закона којим се третира та материја). Ако су конституенти државе народи, онда им се дају територијалне аутономије. У СФРЈ је то било тако. У БиХ је то данас тако. Зашто то у ЦГ није тако, будући да су конституенти те државе народи, а не грађани? Очигледно је да су конституенти ЦГ народи, а не грађани, па се поставља питање зашто је конституисана као грађанска (упркос реалном стању ствари), а не као национална и сложена (како заиста јесте). ЦГ није грађанска држава, иако је то у њеном уставу наведено. Право је питање зашто је то наведено у Уставу ЦГ, ако то није утемељено у реалности? Тврдим да је то стратегија Титогораца, да им грађански концепт није циљ, већ средство очувања постојећег стања, на исти начин као што је сарајевским елитама то средство/оруђе промене постојећег стања. У друштвима у којима су јасно профилисане етничке нације не могу се негирати етничке нације. Људи овде не могу бити прво грађани, па онда Срби, Хрвати, Бошњаци, Титогорци и остали. Историја ових простора је тако „поделила карте“. Не можете игнористи реалност и историјски развој и заговарати „Желимо да будемо као Америка!“ Из претходно наведеног се може закључити да постоји једна политичка категорија чије ме псеудоинтерпретирање мучи много више од израза конститутивни народи – грађани. Тај појам су ми огадили балкански грађанисти, првенствено они из Црне Горе и БиХ, а потом и они из Србије. Под изразом „грађанисти“ подразумевам лажне либерале и демократе, узурпаторе појма грађанско друштво и заговорнике његове погрешне интерпретације. А погрешно интерпретирање појма „грађанин“ није пука случајност или незнање, већ се то тенденциозно ради са циљем да се изврше доминација, асимилација и остваре политички циљеви против српског народа (који живи у те две државе).
Конститутивни народи (етничке заједнице, народни колективитети) су етничке нације, њих спајају уверења о заједничком пореклу, језику, вери, традицији и историјској судбини, без обзира на државне границе и то где живе. Грађанске нације су новијег датума, њих спаја уверење о заједничком суверенитету, односно припадности одређеној држави и друштву. У грађанским нацијама наводно није битно ког си етничког порекла, јер различите етније живе у истој заједници и деле одређене вредности које их спајају на државном (мета) нивоу (слобода, једнакост, равноправност). Међутим, нема грађанског суверенитета без заједничких митова о историји, традицији и култури. Америчко друштво или француско након револуције су временом успели да своје конститутивне митове наметну кроз образовање, културу, обичајност и медије, тако да су те нације заправо постале сличне овдашњим етничким нацијама. Грађанска националност је нека врста мета-националности која спаја етничке нације. То је у складу са оним тезама појединих научника да ни репрезентативне грађанске државе нису грађанске (8) Са друге стране, те државе су настале релативно давно и релативно су стабилне, већ имају заокружен грађански национални идентитет. Новостворене балканске државе, које копирају тај модел, пренебрегавају чињеницу да балкански народи нису живели исту историју као Американци и Французи, па се самим тим модели тих народа не могу преписати. И на крају, поверење и искреност у заједнички живот разбили су управо поменути народи (поред Хрвата и Словенаца, то су и Бошњаци и Титогорци) разбијањем Југославије, тако да Срби немају никакав разлог да им верују. Нису хтели живети у мултуетничкој Југославији, а данас Србима нуде мултуетничке БиХ и ЦГ. Спуштали смо се ми доста на њихово лажно југословенско уже!
- Баук пописа
У контексту пописа у Црној Гори, питање односа грађана и колективитета, односно унитарне државе грађана и сложене државе колективитета (конститутивних народа) је веома битно питање. У политичком животу Црне Горе након референдума 2006, постојао је владајући наратив о ЦГ као грађанској држави. То је записано и у Уставу Црне Горе. Теза коју желим да браним јесте да је квалификација грађанска држава тенденциозна и злонамерна у оба случаја, и Црне Горе и БиХ, усмерена на штету српског народа који живи у тим државама. Таква грађанска држава не одговара српском народу зато што је он два пута у 20. веку стварао мултиетничку државу у којој би равноправно живели сви њени колективитети, а тиме и поједици, а други то нису прихватали. Сада ти други који су разбили Југославију, данас убеђују Србе да са њима граде грађанске БиХ и ЦГ. Још их убеђују да су Срби разбили Југославију. Убеђују свет да су Срби починили геноцид. Народ који је претрпео геноцид убеђују да је починио геноцид. Народ који је створио две Југославије оптужују да је разбио Југославију. Признају државу Косову, а Србију оптужују да им се меша у унутрашња питања и разбија њихове државе. Није болест све што боли. Историја није учитељица живота, историја је фарса, лудачка кошуља и безумље. Треба напоменути да на пописном листићу у Црној Гори нико неће бити декларисан као грађанин, нико се неће изјаснити као грађанин. Покушај да се Србима прода прича по којој није важно ког си порекла, није важно кога колико има, није битно којој цркви припадаш и којим језиком говориш, читав тај наратив према коме нису важна колективна права и колективни идентитет је сулуд, који су представници Срба у тим државама, али и елите у Републици Србији, давно прозрели. На ту причу нећемо пристати.
Титогорски аналитичари се боје да ће пораст броја Срба у ЦГ довести до захтева представника српског народа у Црној Гори за изменама устава у погледу језика и територијалних јединица које би осигурале права колективитета. Та њихова бојазан открива грешке које су намерно инкорпориране у постојећи устав и лицемерство у погледу грађанског уређења. Шта има грађанско у томе да најзаступљенији језик не може бити службени или у томе да 28% Срба није могло да се запошљава и буде равноправно са осталим народима. Председник Скупштине ЦГ Андрија Мандић изјавио је пре неколико дана да ће, уколико српски језик буде процентуално најзаступљенији, покренути разговоре о томе да он буде службени језик. Нико од заговорника грађанске државе и мултикултурализма не може да објасни чуњеницу како то да српски језик, који је на прошлом попису био језик којим говори највећи број грађана, није службени језик. Нико не поставља фундаментално питање зашто је Устав Црне Горе написан тако да је неутемељен у стварности? Више њих је навело да су званичници Србије изјавили да је попис у ЦГ од националног интереса за државу Србију и да ће резултати пописа бити основ за захтевање уставних промена у ЦГ. У чему је проблем, господо квазилиберали и квазиграђанисти?! Ако сте за грађанску државу, онда сте за једнака права пред законом свих грађана и свих етничких нација (колективитета). Чему страх од слободе?! Проблем је у концепту грађанског, у његовој пластичности. Ако се тај појам схвати у изворном концепту, где сви појединци и колективитети имају једнака права, онда то Србима одговара, без обзира у којој држави живе.
Често се аналитичари и политичари хватају за проценте становништва ЦГ из 20. века и пораст броја Срба на последњим пописима. На горе постављеном графику написано је тумачење „Проценат становништва српске и црногорске националности по годинама“. (9) Реч је о злоупотреби и манипулацији заснованој на непрецизности појмова националност, али и појмова Црногорци и црногорско. Појам „црногорско“ и дан данас значи неколико међусобно опозитних ствари, а кроз историју се такође мењао, сходно контексту. Појам Црногорац имао је различита значења 1900, 1948, 1991 и 2011, године. Они који пореде проценте Црногораца у тим годинама, па говоре о расту или паду, та анализа претпоставља да је тај појам имао идентично значење кроз време. Претпоставка о идентичном значењу тог појма у овој врсти аргументације је погрешна. Тврдити да је појам Црногорци у сваком од тих тренутака значио исто је лаж. Са друге стране, тврди се да је број Срба кроз време растао, што је, такође, манипулација, којој није циљ да дође до истине, већ је то лаж пласирана у политичке сврхе.
„Тако је политичка припадност црногорских држављана одређивала њихово национално изјашњавање. Јаки политички утицај просрпских странака и српских националистичких кругова био је основни разлог да се дотадашњи национални Црногорци изјасне националним Србима. То „престројавање“ Црногораца у Србе није у прошлости Црне Горе било први пут. Имала је Црна Гора таквих Срба у свим историјским преломним прекретницама црногорског народа када се одлучивало о њеној државности – 1918. и 2006. године, па и 1945. године, али овог пута та кретања су била у обрнутом смјеру у корист црногорске нације.“ (10)
Бранислав Маровић пореди пописе у ЦГ пре 1991. године и пописе након тога, и тврди да су се национални Црногорци престројили у националне Србе под утицајем политичких наратива (партија). Та тврдња има статус аксиомa, јер се не преиспитује изјашањавање о националности тих националних Црногораца на пописима од 1948. до 1981., већ се то узима „здраво за готово“. Појам „Црногорац“ се у тим пописима узима као идентичан, па се на то надовезује и његово значење у претходном периоду и периоду након тога. На исти начин поступа Живко Андријашевић у књизи Нација с грешком, када на самом почетку те књиге каже „Постоји, наиме, велики број грађана Црне Горе који одбацују идеју црногорске државне независности или су према њој индиферентни, док се истовремено изјашњавају као Црногорци (болдовао П.Г.)“ (11) Не доводи се у питање израз Црногорци, његова историјски утемељена пластичност, његова злоупотреба или сам феномен изјашњавања некога Црногорцем, већ се то узима као аксиом. Црногорци постоје, сви су исти јер их тај израз, по природи именовања, обухвата и та ствар је јасна – то је теза Маровића и Андријашевића. Та теза није истинита. Црногорци и постоје (јер постоје људи који се тако изјашњавају) и не постоје (јер тај израз има неколико значења).
Постоје бар три човека који ће рећи „Ја сам Црногорац“ и који ће под тим изразом подразумевати потпуно различиту ствар. Ако то није разлог да се тај израз укине и забрани, не знам шта је. Није реално да се, ни појмовно ни идеолошки, уједине опозитне и супротстављене идеологије. То би био несмислени оксиморон, а оксиморони су смислене категорије. Појам „дрвено гвожђе“ је смислен, појам „црногорско“ је бесмислен. Не због тога што је неко против државе Црне Горе, већ зато што постоје етнички Црногорци који су присвојили ту државу и што именују и етнички и грађанску нацију истим појмом јер им је то опортуно/корисно. То је недопустиво са становишта интереса српског народа. Андријашевић каже исправну ствар – то да се неко изјашњава као Црногорац, а не дели идеју самосталне црногорске државе, али свој закључак сажима у наслову своје књиге – рећ је о нацији с грешком?! Можда и није, можда уопште није реч о нацији, већ о заједници која покаушава да се оцепи из српске нације и постане засебна нација, а то јој не успева. То Живко Андријашевић не проблематизује и својој, иначе веома коректној, књизи.
Недавно је политиколог Феђа Павловић, након кратке „Твитер“ дискусије, а реагујући на текст Љуба Филиповића, писао о новоцрногорству. (12) Његова дијагноза црногорског питања је савршена, толико да јој се не може додати ништа. Али његов лек за ту дијагнозу је веома споран. Прво, зато што је недоречен и недефинисан, јер није довољно експлициран, изнесен је некритички. Друго, зато што логички није могућ. А оно што логички није могуће, није ни физички могуће. Мада нас наша балканска стварност учи да се ове научне релације и не поштују. Ођена је могуће све, овде постоји и оно што логички не може да постоји нигде у космосу. Због тога нас „филозофе“ ова питања привлаче. Јасан је проблем именовања етничких и националних идентитета (и њихов однос са старим и новоствореним државама) у ЦГ и БиХ, али се тиме не баве заговорници грађанске државе у тим дражавама. Разлог за то је што им одговара идентитетска „мутна вода“, јер у таквој води најбоље пливају. А њихова интерпретација грађанске државе је савршено појмовно оруђе да се идентитетска вода мути.
Форсирање грађанске државе у Црној Гори или БиХ није одраз искрених уверења у либералне вредности од стране одређених елита. За њих је грађанска држава нешто попут геноцида, концепт који је оруђе, алат или оружје за политичку борбу у мирнодопским условима. Аргумент за ту тезу је врло једноставан – све оно што раде заговорници грађанске државе је у директној супротности са номиналним залагањем за грађанску државу. Због тога кривотворе појам нације и грађанског друштва (државе) и том пропагандом желе страном фактору продати своју причу. Србима је не могу продати јер су Срби научили лекцију из 20. века – само су држава Србија и јасни институционални механизми ван Србије оно што Србима осигурава живот, права и утицај у новоствореним државама. Уз помоћ грађанске државе те структуре желе да направе унитарну и националну државу са већинским титогорским и бошњачким народом. Наводно се боре против етнонационализма, а желе државу у којој ће најбројније бити њихове етничке нације и самим тим ће они бити доминантни политички фактор (доносити одлуке). Они сами (Бошњаци и Титогорци) играју на карту етничке припадности (јер се након распада Југославије гласа на основу етничке припадности), а наводно се залажу да етничко не буде политички релевантно. Они поистовећују државу са својом нацијом, јер их држава утемељује као нације, јер пре тога нису постојали као нације. У том појмовном галиматијасу они свесно занемарују разлику народ/нација (етничко/грађанско) јер им та појмовна мутна вода служи за остварење политичког наума – доминације. Државе су настале као оквири, а онда су кренули у испуњавање оквира – у стварање историје и традиције, у кривотворење чињеница, у „вриску и цику“ око идентитета, нације, језика, цркве, историје и државности. У Црној Гори Црногорци су и етничка и грађанска нација, а у Босни се у задње време води жестока расправа међу Бошњацима јесу ли они Бошњаци или Босанци? Бошњаци и Титогорци се позивају и заговарају грађанску државу, по узору на Америку или Француску, али пренебрегавају чињеницу да у Америци и Француској не постоје Американци или Французи из четири нахије или чистокрвни, етнокрвни, грађани првога реда. Постојање етничких Црногораца је нужан услов и довољан разлог за непостојање грађанских Црногораца и то је ствар логичке строгости. Или све грађане не треба звати Црногорцима или етничке Црногорце не треба звати Црногорцима, или Црну Гору треба преименовати, то једно са другим, а обоје са трећим, не иде. Не могу сви народи независно од етничке припадности бити равноправни Црногорци јер постоје Црногорци који су „једнакији“ од других. И то они који себе сматрају етничким Црногорцима добро знају, само им је опортуно да занемарују ту разлику. Са друге стране, у Босни је нешто другачија ситуација. Нацију су назвали бошњачком, а језик босанским. Због тога се у последњој години почела водити жустра расправа између бошњачких интелектуалаца о томе да ли су они Бошњаци или Босанци. Једни мисле да је то збуњивање људи, да је историјска чињеница да су они себе назвали Бошњацима и да то треба прихватити (Јахја Мухасиловић). Други заговарају тезу да се гради босанска нација и да се из имена државе треба избацити Херцеговина. Босанска нација била би нација-држава, нација свих грађана Босне, не само Бошњака (Сенадин Лавић, Златко Хаџидедић). Тај сулуди предлог – на који начин избрисати из свести већине људи припадност бошњачкој, хрватској и српској нацији, и наметнути им мета-наратив босанства – понекад поприма и комичне обрисе. То теоријски звучи примамљиво, али је у стварности то теорија завере. Предлажем заговорницима тих теорија да пишу епску фантастику, приче и романе, и да тамо изразе своје светоназоре. У стварности то не може заживети.
- Закључак
Прво, интелектуалне елите Сарајева и Цетиња су обесмислиле изразе нација, чињенице, вредности, култура, геноцид, грађанска држава и мултикултуралност. Ти изрази су њиховом реинтерпретацијом и погрешном употребом остали без постојаног и прецизног значења. Друго, те елите су обесмислиле идентитетске категорије – народ, нација, етнија, црногорско, босанско, бошњачко, српско, србијанско, европско, антифашистичко. Треће, оне својим поступањем негирају своје речи и то је јасан показатељ њиховог лицемерја и тога да им не треба веровати на реч. За њих грађанска држава и демократија нису вредности и идеали, већ оруђа за остварење доминације. Четврто, потребно је избегавати употребу израза Црна Гора, Црногорци, црногорско, Босна, Босанци и босанско јер су то вишесмислени изрази, односно изрази без јасног значења. Њиховом употребом, без претходне ограде или прецизирања значења, а то је у дневнополитичким и свакодневним ситуацијама немогуће радити, доприносимо антисрпским наративима у те две државе.
(1) https://www.antenam.net/stav/284905-crna-gora-gradjana-ili-konstitutivnih-naroda
(2) https://www.antenam.net/politika/298103-krvavac-zbcg-odlicno-zna-da-ce-u-vladi-biti-i-srbi-u- vecem-broju-nego-ikada-do-sada-ali-ne-profesionalni-srbi
(3) https://gradski.me/savic-lokalne-samouprave-su-ogledalo-institucija-i-drzave/ (19:30мин)
(4) https://www.portalanalitika.me/clanak/jakovove-srebrenicke-stube
(5) https://www.krug99.ba/anu-protiv-bih/
(6) https://www.antenam.net/politika/299971-papovic-strategija-srbije-prema-crnoj-gori
(7) https://www.youtube.com/watch?v=1rPmNaCoFhE
(8) https://www.politika.rs/scc/clanak/430570/Pogledi/Ni-Francuska-nije-gradanska-drzava
(9) https://www.pobjeda.me/clanak/crnogorski-popisni-i-izborni-sunovrati
(10) http://www.fcjk.me/wp-content/uploads/2022/12/LM30.pdf (стр. 591. и даље)
(11) Нација с грешком, Живко Андријашевић, Народна књига, Подгорица, 2011, стр. 11
(12) https://www.cdm.me/kolumne/o-novocrnogorstvu/
