Спаљивање „fast thinker“-a Николаидиса
Пошто сам обичан човек, који се о стварности информише преко медија, вести и догађаји ме сустижу брзином коју не могу да пратим. Извињавам се што пишем о случају који је већ застарео. Док ја пишем о Николаидису, он је већ архивиран, актуелан је Динко Грухоњић, још један фаст тинкер. Објаснићу касније шта значи тај појам.
Морам на почетку направити две ограде. Бити против Николаидиса или Грухоњића не значи бити за или против Мила, Спајића, Вучића или Ђиласа. Ово није партијско или политичко, већ идејно и идеолошко питање, мета питање, филозофско питање. Филозофији, бар оној којом се ја бавим, циљ је истина, а филозофска истина нема везе са финансијским или политичким интересима.
Друга ограда коју морам да учиним – нисам читао ниједан књижевни текст Андреја Николаидиса и овде не говорим о том аспекту његовог живота. Али сам зато „један део“ његових колумни на Ал Џазири и CDM-у, интервјуа у писаном и видео формату прочитао/погледао и овде ћу управо о том аспекту Николаидисовог рада говорити. Тема текста је критика идеологије Николаидиса и његових сабораца. Његово име је истакнуто јер је повод за писање текста спаљивање његове лутке у Херцег Новом. И то је заиста добар повод да се напише текст о спаљивању идеологије једне нападне и милитантне групе балканских интелектуалаца.
Николаидис спада у ред оних регионалних натофилних аналитичара „мутивода“, као што су Драган Бурсаћ или Томислав Марковић. Ти људи пропагирају нешто што зову „западним вредностима“ – демократију, слободу, једнакост, напредак, уз истовремену бруталну релативизацију и селективни приступ тим вредностима и појмовима. По узору на Пјера Бурдијеа, француског социолога, такве људе третирам као негативне интелектуалце или fast thinkers (овај израз ћу користити јер асоцира на fast food). Добар пример фаст тинкерса по Бурдијеу је Бернар Анри Леви, који је познат као „медијски филозоф“, што је увреда за саму филозофију.
Фаст тинкерси су они који свој легитимитет црпе из своје основне професије (уметности или науке, где су остварили неки успех, премда ни тамо нису претерано цењени), а онда у медијима могу да „муте воду“, могу да причају шта год желе, да пропагирају и аргументују на било који начин и да њихово мишљење буде утемељено не на основу аргумената које у медијима наводе, већ на основу њиховог професионалног статуса. Њима су телевизија и медији уопште начин да лепо живе и буду популарни, да зарађују ван своје основне професије и да се преоријентишу у медијско поље. Телевизија је – према Бурдијеу – у улози тројанског коња који гледаоцима као научнике подмеће оне који то заправо нису, већ припадају хибридном соју особа које међу научницима слове за људе из медија, а међу новинарима за научнике и врхунске интелектуалце. (Бранимир Стојковић, Бурдијеово схватање поља новинарства)
Зашто су фаст тинкерси важни? Зато што су они примарни арбитри и коначни тумачи текуће стварности, иако то суштински не би требали бити. Савремени свет је свет убрзања. Оно што се дешава данас, то за месец дана више није битно. И зато су битни они који су стално на медијима, они који сажимају, тумаче и анализирају стварност. Новинари су, по природи свог посла, недовољно упућени у одређену научну материју и не могу парирати и опонирати фаст тинкерсима. Са друге стране, научници су, по природи свога посла, а понекад и темперамента, недовољно присутни у јавности. У контексту доминације фаст тинкерса, одсутност, не само научника, него некакве здраве и објективне научне свести, друштву ствара немерљиву штету. Фаст тинкерси немају себи равне опоненте у медијском простору, а често и кад их имају, избегавају их, јасно је из ког разлога.
Овај текст је подељен на два дела. У првом ћу изложити и критички прокоментарисати стратегију рада и идеологију коју промовише Андреј Николаидис. У другом делу текста ћу навести и прокоментарисати неколико Николаидисових цитата о Херцег Новом, граду у коме је његова лутка, у оквиру Дана мимозе, спаљена.
Идеологија фаст тинкерса Николаидиса
Прва особина фаст тинкерса је способност креирања стварности имагинацијом. Сјећање је – каже Николаидис у емисији Књишки људи – креативан процес, могуће је да сам имагинацијом надоградио део мојих ратних сјећања. Кад нема фактографије, личне или објективне (научне) – има имагинације, која ће попунити рупе и скројити целину. Писци имају ту слободу да могу изградити карактере, догађаје и заплете – какве год хоће. Али није баш дозвољено да писци у политичкој и друштвеној анализи користе исту технику. Мало ћу да прећутим, да селектујем неке чињенице, мало ћу да измислим, кроз асоцијације и поређења, мало ћу да нагласим једну страну приче, а скрајнем другу – и све је то тако помешано дивно, бајно и красно. Јесте, али онда ћеш морати да „положиш рачун“ за своје речи. Мораћеш да будеш спреман за критику и контрааргументе.
Можда је најбољи пример имагинације овог типа документ звани Меморандум 2, документ који је измислио сарајевски новинар Сенад Авдић. Први меморандум из 1986. је заиста постојао и објављен је у медијима као недовршен документ. Меморандум 2 нико није видео, људи који се позивају на њега сматрају да је „незванични документ за интерну употребу у Влади Србије с назнаком за “читање без даљег растурања”. Овај статус “незваничности” стари је правно-политички трик србијанских власти који примјењују кад нешто желе провести нелегалним средствима“. (Един Субашић, Други меморандум САНУ-а: Упуте за удар на БиХ) Другим речима, тактикама „Држите лопова“ и „Што је баби мило, то јој се и снило“, Сенад Авдић је измислио документ, на који се сада сви позивају као на нешто заиста постојеће и званично. После је дошао Јаншин „нон пејпер“ за Балкан и „Мирна Босна“.
Друга особина фаст тинкерса је позивање на саморазумљивост. Сви они, па и сам Николаидис, често знају да кажу „Свима је јасно шта је по среди, свима је ово питање, ово што се догађа и слично, свима је то јасно.“ Као да је то што причају еквивалентно са реченицом „Напољу пада киша“. Ти људи живе у менталном балону, у једном измишљеном вредносном универзуму који живи од свакодневног понављања аксиома те идеологије. Њихово мишљење је толико неутемељено да га морају сваки дан понављати и одржавати у животу. Због тога је паметније не реаговати на такво мишљеље, јер му самим реакцијама дајете важност и гориво за даљи рад.
Фаст фуд је брза храна, брзо се спреми и брзо поједе и то је њен рок трајања. Али некако је логично и природно да ентитети као што су храна, кафа или забава буду инстант, еспресо, брзо и слично. „Фаст тинкерс“ се буквално преводи са „Брз мислилац“. Међутим, не користим превод тог израза јер он може да значи и нешто позитивно, да неко брзо размишља, да је спретан у мишљењу, да је оштроуман и слично. Фаст тинкери су негативна појава. Њихово мишљење је безвредно и површно. Они су као „џубокс“ – колко пара, толко музике. „Фаст тинкерс“ је добар назив за ове људе јер асоцира на фаст фуд. Њихово мишљење је стабилно и трајно као хамбургер. Али је исто тако укусно, питко, а нездраво као хамбургер и кока кола. Сви ми понекад једемо хамбургер. Али замислите човека који сваки дан једе хамбургер.
Не постоји текст дружине фаст тинкерса у коме се не помену Шешељ, Младић, четничка идеологија, „геноцид у Сребреници“, клерофашизам, Путин или Хашки суд. То су њихови фетиши, магијски појмови, страшила која су направили и којима плаше људе. Ако се осмелите да мало анализирате те појмове, упутите критичке опаске, да демитологизујете њихову митологију, онда вас прогласе за притајеног четника, четника почетника, релативизатора цивилизацијских вредности и још свашта нешто.
Трећа особина фаст тинкерса је фасцинација српством. Они га зову великосрпством и сматрају највећим злом овог дела света, иако нико не зна шта је то тачно и по чему је горе од околних националних идеологија. Меморандум САНУ, Начертаније Илије Гарашанина, идеологија „оца нације“ Добрице Ћосића, Хомогена Србија Стевана Мољевића – то су неки од основних стубова њихове идеологије. А судећи према томе шта пишу и говоре фаст тинкерси, тешко да је ико од њих прочитао наведене документе. Сви национализми су исти, али је је ипак српски национализам једнакији од других. О Србији не знају ништа, да их неко пита неку баналну ствар, где се налазе Ћуприја или Неготин, не би знали на карти да покажу. Али зато постоји арсенал псеудо историјских теза о српском народу, који су добро изучили. Зашто? Зато што је историја једна опасна и незгодна работа. У њој нема експеримената, као у природним наукама. И због тога је згодна за манипулације, измишљања и разне врсте интелектуалних малверзација и акробација.
Из српства фаст тинкерси, и антисрпски и српски (немојте мислити да таквих нема и међу првосрбијанцима и међу другосрбијанцима), бирају само екстремне људе или умерене који понекад изразе екстремни став, а који онда фаст тинкерси једва дочекају и извуку из контекста. Као и свака друга нација, и ми Срби имамо екстреме, који нису репрезенти нације. Али када умерене људе сврстате у екстреме због неког њиховог става, то је онда проблем. Недавно је та булумента напала историчара Чедомира Антића због става да Срби у Црној Гори треба да траже статус конститутивног народа и аутономну област. То је протумачено као светогрђе. Како се усуђује да дира у наше међе, Срби само о границама говоре – уследиле су салве сличних коментара. Нико од поменутих није спреман видети „даље од свог носа“. Наравно да ћемо да причамо о границама и правима српског народа, јер су српски војници у два велика рата направили те границе. Тај аксиом 20. века фаст тинкерси заборављају. Имамо право да причамо о границама, господо фаст тинкерси. Не само зато што су нашом крвљу створене, већ зато што ви не поштујете нашу границу.
Четврта особина балканских фаст тинкерса је фасцинација распадом Југославије и тумачење свега постојећег, и тренутног, и историјског у складу са тим распадом. Поред разних иницијатива, НВО-а, научних конференција, додавања поглавља о том историјском периоду у уџбенике историје, појавила се, гле чуда у Црној Гори, тротомна историја ЦГ Новака Аџића и Шерба Растодера, која обрађује период од АБ револуције до уласка ЦГ у НАТО 2017. године. На приговор да је можда рано да се таква историја пише, аутори одговарају – ви не познајете историју и њену методологију, вријеме је зрело за то, дистанца није неопходна данас, јер већ постоји много извора да се оваква књига напише. Историјски подмладак у виду Милоша Вукановића, Рада Вујовића, Игора Радуловића већ годинама ради на обрађивању историје 90-их.
Сви народи сем Срба су распадом Југославије профитирали, настале су нове нације, измишљају се нове историје, нови континуитети и културни наративи, настале су нове самосталне државе, нове државне границе држава које су раније постојале и они то сада желе да зацементирају. Зашто? Зато што су у својим великим апетитима добили више него што су икада имали и више него што према историјском праву заслужују. Нисам присталица позивања на историјска права, али случај Косова је кап која је прелила чашу. Јесу тражили АВНОЈ-евске границе (које су, узгред буди речено, изразито неправедне), јесу их добили, је ли их Србија признала? Јесте, али сада ти исти не признају то признање, јер признају Косову. Оптужују Србију да не признаје међународни поредак, а истовремено признају наказну државу Косову. Па се још појави Динко Грухоњић, универзитетски професор, који каже „Ми Војвођани смо, нажалост, принуђени да и даље будемо са Србијом“.
Пета особина фаст тинкерса је тенденциозна селекција чињеница док слажу своје идеолошке пузле. Не баш типичан, али очигледан пример таквог мишљења је текст Алексеја Кишјухаса „Зло није банално.“ Кишјухас је доктор социологије, универзитетски професор, колумниста Данаса и аутор твита „Антисрпство је предуслов патриотизма.“ Да видимо шта Алексеј пише у поменутом тексту:“А тако је било и са свим осталим геноцидима у 20. веку. (…) Холокауст, Нанкинг, Јермени, Руанда, Вишеград, Фоча, Сребреница.“ Да није болесно, било би смешно. Увек кад прочитам овај пасус, осетим тугу и бес. Кишјухас је овим текстом пробио границе бесрамља.
На крају, поред већ наведеног, фаст тинкерсе карактерише особина која у себи сажима све претходно наведене – способност вербалне манипулације. Они ретко говоре и пишу само о чињеницама, иако је реч „чињеница“ врло честа у њиховим радовима. Као општи појам, спомињање „чињеница“ има емотивно значење, а спомињање конкретних и неспорних чињеница има за функцију да текст учини утемељенијим. Ако пажљиво читамо фаст тинкерсе, видећемо да они најрађе говоре у неким пластичним и апстрактним категоријама – наум, намера, жеља, контрачињенични сценарио, и слично. Увек је то говор о идеологији, дискурсу, некој метафизичкој маглици (израз логичара Косте Дошена), говор типа „они намеравају да ураде то и то, због тога чине ово што чине сада“. То је, разуме се, легитимно чинити у аналитичком послу. Само се о таквом говору не може говорити као о апсолутно чињеничкој анализи. Чињенице су ту споредне, позивање на њих је заправо варка, јер на покушај да критици подвргнете такав дискурс, конкурентска страна каже „Да ли ви то негирате чињенице А, Б, Ц, итд.“ или „Ви сте шешељевац и четнички кољач“.
Андреј Николаидис о Херцег Новом
Недуго након спаљивања лутке Андреја Николаидиса у Херцег Новом, на Цетињу је одржан скуп „Вече са спаљеним писцем“. Цетињска дружина фаст тинкерса је од Белведера направила епску битку, а од овог догађаја праву фешту. На скупу је говорио и сам Николаидис и рекао следеће „…они су измислили моје цитате, они су ме спалили за ствари које нисам рекао (…) није мене спалио докони народ Херцег Новог, а нису ни Демократе и ДФ, мене је спалио великосрпски национализам“. Што би рекли данашњи млади „Да ли је тај национализам сада са нама у соби или да ли се он можда маже на лебац!“
Ако лаже коза, не лаже рог – каже стара српска пословица. Или, што би рекао Булгаков „Рукописи не горе“. Цитати круже интернетом, а Николаидис их није оповргао.
Узмимо пример само једног текста, а има их изгледа још, што је, поред објава на друштвеним мрежама, сасвим довољно да се разуме какво мишљење Николаидис има о Херцег Новом. Ја такво мишљење немам ни о Цетињу и Сарајеву, градовима које заиста заобилазим због антисрпске хистерије која у њима влада.
Део породице ми живи у Херцег Новом, био сам тамо небројено много пута и никада нисам видео нити осетио ништа налик ономе што Николаидис пише. Херцег Нови је мало мирно стрмо приморско место, препознатљиво по три старе куле, бројним степеницама, књижари Со, манастиру Савина, Данима мимозе. Сваки туристички градић тог типа има неколико својих знаменитости. Све остало је обично и исто као и било где друго. Једини је проблем, изгледа, што у Херцег Новом већински живе Срби. У том грму лежи зец!
„Добростиви град Херцег Нови заобилазим као ђавола. Не само што ми се тај град и његови становници гаде, него и зато што сам, својевремено, добио формалну забрану уласка у тај Рај на земљи (…) Што се тиче Босанаца, оних чијим је парама након земљотреса 1979. поново изграђена та балега од града, препоручујем да га и сами у широком луку заобиђу. И да, ако га као Содому и Гомору српског национализма опали какав цунами, добро размисле хоће ли тамо опет послати какву помоћ. (…) …убица је ходајућа метафора за Херцег Нови и пола Црне Горе.“
Текст „Зашто Босанци и Херцеговци требају заобилазити Херцег Нови?“ добро илуструје све што сам овде написао о идеологији фаст тинкерса. Само тешко идеолошки оболео човек може да напише такав текст. Николаидис је пошао од Његошевог „злочина“ подстицања на етничко чишћење муслимана и „описао“ (наводно) етнички злочин који се десио у Херцег Новом, а потом поменуо лудаке које из болнице Доброта пуштају на слободу. На тој уводној и домаштаној премиси изговорио је све горе наведено о Херцег Новом. Зашто на исти начин није тумачио град Цетиње, а поводом стравичног злочина који се тамо десио половином 2022. године, много горег од оног који се десио у Херцег Новом? Због своје изопачене идеологије. У случају Цетиња Николаидис је позвао на ћутање, љубав и помирење. Тај текст Николаидис почиње са Витгенштајном. Не зна тај о филозофији много, али воли да цитира и наводи мишљења филозофа, да би испао паметнији. Језик, ћутња, сућут, збрчкао је Андреј све у три патетична пасуса. На Цетињу се десило много горе убиство него оно у ХН, али Николаидису ту није прорадила његова идеолошка имагинација, ту није направио идеолошки конструкт као у тексту о Херцег Новом. То говори да је пристрасан. Када се десило убиство у школи Рибникар, у Београду, поједини регионални аналитичари су хорски запевали – то је последица злочиначке прошлости, несуочавања са прошлошћу, величања ратних злочинаца. У случају Цетиња тога није било. Идеологија игра пресудну улогу у креирању и селекцији чињеница које неко користи у свом раду, као и креирању целокупног погледа на свет.
Да се подсетимо и Николаидисових речи из текста из 2012. године – „Шминкање политичког минострума.“
„Етика политичког злочина: Шта би у БиХ случају био истински цивлизацијски искорак? Очито да глобалне, наддржавне и наднационалне институције правду претпоставе прагми, етику користи, па спроведу укидање, ако је потребно и насилно, Републике Српске. (…) Цивилизацијски искорак био би и да је Боле употријебио динамит и пушке које је сакрио у дворани у којој су главари, духовници и умјетници прослављали двадесетогодишњицу постојања РС. (…) Република Српска никада није била, нити ће то бити, аутономни пројекат босанских Срба. Она је дио пројекта српске националистичке елите, која је жива, здрава, неразмонтирана, на власти и више него оперативна – у пуном погону, дапаче. (…) Будући да, са једне стране, у Њујорку Балкана, стоји јасан, прецизан пројекат и одлучност, а са друге, и у Црној Гори и у Босни, конфузија, корупција и слабост елита, сва је прилика да ће се показати да Добрица Ћосић, опет, није био у праву: Срби би овога пута у миру могли добити оно што су изгубили у рату.“
Николаидис је наследник Јеврема Брковића у оквиру титогорске митоманије. Свака нација има своје митове и симболе, па тако и титогорска. Брковић је песник који је конструисао/измислио древне Дукљане, опевао их, а онда су титогорски шовинисти кренули у конструисање титогорске нације, која нема ништа заједничко са Србима, на основу тих његових песничких имагинација. Изразом Титогорци никога не желим да увредим, намерно избегавам израз Црногорци, јер је вишесмислен (што значи бесмислен). А нећу ни да користим изразе Милогорци, Монтенегрини, Монтеусташе, Дукљани и сличне, јер су увредљиви, а ја не желим да вређам никог. Титогорци је компромис.
Андреј Николаидис је припадник једне од неколико дружина балканских фаст тинкерса. Постоје и друге сличне дружине, које збуњују јавност. Имате плејаду просрпских СНС аналитичара која дефилује по Пинку, Првој, Хепију и сличним телевизијама. Имате у Сарајеву на Хајату и Фејс телевизији једну дружину дежурних стручњака и експерата. Част изузецима, али већина тих људи су ништарије, које ништа не знају и ништа не вреде, које за грантове форсирају свој наратив и од тога лично профитирају. Некад су тај посао превођења одлуке владара и „геополитичких прилика“ обичном народу радили свештеници, јер су били ретки међу писменима. У другим околностима су тај посао радили комесари, јер су били идеолошки вешти. У времену пост истине тај посао креирања дискурса и наратива у којима онда људи функционишу раде медији, а битан део те машинерије су фаст тинкерси. У овом смислу, нема неке велике разлике између Војислава Шешеља, Андреја Николаидиса и Сенадина Лавића.
Да закључим. Није спаљен писац Николаидис нити његова књижевна дела, спаљен је идеолог и фаст тинкер Николаидис, спаљени су његови отрови, отрови његове идеологије. Спаљен је његов шовинизам према српском народу. Нисам присталица тог начина „освете“, али Херцег Нови је одреаговао онако како мисли и осећа – нећеш да разговараш са нама, нећеш да се извиниш за своје речи, хоћеш да нас блатиш, да наш град зовеш „балегом“ – овде ниси добродошао.
Андреј Николаидис је мој идеолошки непријатељ, али сматрам да не треба спаљивати његову нити лутке других фаст тинкерса. Треба увек иступати против те малобројне, али изузетно гласне групе србождера – оних којима су Срби криви за све. Треба их пустити да што више пишу и говоре, јер су сведоци и саучесници у креирању једног болесног времена пост-истине, времена када све вредности девалвирају (губе вредност). Они сами себе дискредитују својим текстовима. Сама потреба да се толико пише и понавља једно те исто деценијама сведочи у прилог томе да је тај наратив неодржив. Извор те потребе је несигурност и неистинитост властите позиције. Деловање фаст тинкерса је насиље над реалношћу и мишљењем. Тим људима није циљ истина, јер су они свештеници пост-истине, да се мало поиграм са Берлиновим појмом секуларног свештенства. Фаст тинкерси су обесмислили и медије и науку и историју и уметност, обесмислили су јасне појмове нације, грађанског друштва и геноцида, које су разводнили до непрепознатљивости. То је њихов једини допринос историји света.
