Титогорска правда за српски језик
Службена употреба асимилације и дискриминација у службеној употреби
„Службени језик у Црној Гори је црногорски језик. Ћирилично и латинично писмо су равноправни.
У службеној употреби су и српски, босански, албански и хрватски језик.“ (члан 13. Устава Црне Горе)
Док сам писао овај текст, један титогорски шовиниста (неокомита, заговорник „Никад више 1918“ шовинистичке идеологије) написао ми је на друштвеној мрежи Икс (Твитеру) да су Срби у ЦГ „домаћа варијабилна свјетина“ и да им „Србија није матица, нити Београд главни град, већ Цетиње“. Појмови „матица“ и „домаћа варијабилна свјетина“ су једна у низу асимилаторских стратегија према Србима из ЦГ, коју спроводе шовинисти из титогорског блока од 1997. године. Власт је смењена 2020. године, али титогорска идеологија Ранка Кривокапића, да је тако назовем, и даље влада и барјачи. Израз Титогорци користим како бих избегао вишесмисленост израза Црногорци. Изворно значење израза Црногорци („становници који долазе са територије Црне Горе“) разводнило се у неколико категорија, најмање три:
- Етничке Црногорце, које зовем Титогорцима
- Националне Црногорцекоји су етнички Срби (Дуални Црногорци, какав је био Ђилас)
- Етничке Србе, који су територијално, завичајно и менталитетски Црногорци, Бокељи, Брђани, Кучи итд.
Изразом „Титогорци“ означавам Црногорце који нису Миодраг Лекић, Небојша Медојевић, Јаков Милатовић (који се изјашњавају као Црногорци, али не негирају историјску везу са српством) или Србе који се завичајно изјашњавају као Црногорци. Има ту још сложенијих подела и група, сви себе зову Црногорцима, а не деле исте вредности. Један израз, више значења. Због тога сматрам тај израз бесмисленим, јер нема постојано значење. Историју и црногорство би требало законом забранити у Црној Гори, јер доносе више штете него користи. Ти изрази на територији Црне Горе немају значење, јер могу да значе било шта. Као такви, они су корисни искључиво Титогорцима, који су украли израз „Црногорство“ и кривотворе га, обликују као пластелин. Историја и Црногорство „муте воду“ и омогућавају тој групацији да „лови у мутном“ и да асимилује друге нације у свој национални корпус. Медојевић и Милатовић нису Титогорци, али ће њихова унучад и праунучад бити Титогорци, јер ће та струја превладати у црногорском корпусу. Титогорци су украли и преузели израз Црногорци и све изведенице и симболе који из њега произилазе. Све црногорско ће постати титогорско, јер је та комитска и шовинистичка струја преузела примат над црногорским наслеђем.
Кад ми кажу да их тим изразом вређам, као што их вређају они који их зову Милогорцима, Монтенегринима, Монтеусташама, Кометама и сл., на то одговарам:
„Вређате и ви мене, тиме што себе зовете Црногорцима и што сте украли тај израз од мене. Не можете да украдете заједнички израз и користите га за своје подле циљеве и интересе. Немате веће право ни на државу ни на тај израз од других људи у Црној Гори и Срба у региону којима је Црна Гора део историјског идентитета. Не можете црногорство да представљате и као етничку нацију и као грађанску нацију, јер се те две ствари искључују, јер је то асимилаторски механизам на који нећемо пристати. Не можете да шовинистичким псудоаргументима „уринирате“ по српском народу, култури, историји и традицији, а да очекујете да ми пристојно и уљудно разговарамо са вама. Према вама се искључиво односимо принципом реципроцитета – узвраћамо истом мером.“
Титогорци су нација која има антисрпску идеологију. Њихово антисрпство је алфа и омега њиховог црногорства. Њихово црногорство значи потпуно раздвајање црногорског идентитета од српског, али и мржњу – велику и болесну мржњу према свему српском. Они су наши непријатељи и у то не треба сумњати.
Црна Гора није обична држава. То је, у идентитетском смислу, откључана лудница примљена у Уједињене нације! Требало би патентирати ту тезу, јер је у питању друштвено-идентитетска лабораторија, у којој се спроводе идентитетски експерименти каквих данас ретко где да има. А лудницу је јако тешко разумети, поготово ако нисте њен део.
Попис спроведен 2023. године показао је и доказао да Црна Гора има Устав који садржи правно насиље усмерено према Србима који живе у тој држави. Правно насиље није само тренутно стање ствари, већ је Устав тенденциозно написан и изгласан тако да се њим спроводи уставно насиље према Србима. Насиље према Србима је била намера инкорпорирана у тај Устав. Он је написан са циљем асимилације према српском народу и његовим вредностима. Написан тако да не одговара реалности, већ пројекцијама уставотвораца, неком замишљеном и жељеном будућем стању ствари. Антисрпском стању ствари. Антисрпској Црној Гори. То потврђују проценти на овом попису. Исто оно што су урадили са уставним нормирањем језика, а то је недвосмислено правно насиље, урадили су и са другим битним уставним елементима – карактером државе (грађанска и еколошка) и симболима (химна и застава). И између тих законских категорија намножило се у јавности много категорија и аргумената који су суштински гледано насиље над Србима (матица, пријестоница, црквено питање, етнофедерализација, великосрпство и слично.)
Мотив за писање овог текста, о непосредном поводу ћемо говорити касније, јесте једна од тих категорија или стратегија титогорских суверениста, боље рећи шовиниста, а то је тумачење црногорске стварности у односу на измаштане намере и циљеве српског фактора. Њихов начелан став је – Срби желе да устроје Црну Гору као БиХ, да је етнофедерализују, а онда на основу неке друштвене чињенице, политичког потеза, изјаве, изражене жеље или стања ствари којим се желе заштити интереси Срба у Црној Гори – доносе закључак у своју корист – јесмо вам рекли шта они раде и са којим циљем. И то је не баш тако очигледна замка – држава је уставно конституисана као антисрпска, па се борба за права Срба представља као антидржавно деловање. Након што је попис завршен, титогорски шовинисти су ускликнули – пропала је великосрпска асимилације и наум у Црној Гори. То да ли је неки великосрпски наум у Црној Гори постоји није поуздано утврђено, али је наум титогорских шовиниста уставно трасиран и записан. То њих боли и због тога су фрустрирани.
Да поткрепимо претходно наведене тезе бројкама.
На попису из 2003. године (1) од 620.145 пописаних, 393.740 се изјаснило да говори српским језиком, а 136.208 да говори црногорским. На попису из 2023. године (2) од укупно пописаних 623.633 грађана, 269.307 се изјаснило да говори српским језиком, а 215. 299 да говори црногорским језиком. Устав Црне Горе донет је 2007. године. У њему је црногорски језик нормиран као службени (примарни језик), а српски језик, којим је према попису из 2003. говорило три пута више грађана у односу на црногорски, као језик у службеној употреби (секундарни језик). Данашњи попис у погледу језика је резултат уставног нормирања, односно уставног насиља по питању језика из 2007. године. Устав је смањио разлику између говорника српског и црногорског језика и то му је и била намера. Наспрам титогорских трабуњања и шпекулација „пропали су великосрпски науми, асимилаторске намере и сл.“, стоје јасно нормирани уставни циљеви и резултати пописа. Устав је антисрпски и служи за асимилацију Срба у пластично замишљен црногорски корпус. Кад превладају Црногорци, лако ће их они обликовати према својој идеологији.
Оно што има у Црној Гори нема нигдје – овим речима је кучки, српски и црногорски новинар Дражен Живковић започео своје гостовање у емисији Дипломатске игре (3). Касније је додао да „ми тежимо да уђемо у Европску унију као оно што нисмо„, те да је „овде могућ суживот, само кад би били поштенији и искренији једни према другима, са свим манама и врлинама које имамо, да не преваспитавамо једни друге…попис је показао да је број Срба и српског језика…да избацивање Десанке, протеривање професора српског језика ..није дало резулате…“. Овим се хтело рећи да асимилација и истребљење српског народа у Црној Гори нису успели. Нису успели до краја, али у претходном пасусима сам доказао да су итекако успели. Јаков Милатовић је доделио награде културним радницима који су израсли на таласима дискриминатроских, шовинистичких и асимилаторских политика Мила Ђукановића и Ранка Кривокапића (4).
Пре око пола године написао сам текст Попис „конститутивних грађана“ у „Титогори“ (5), у ком сам осликао идентитетску лудницу црногорске политичке збиље. Након резултата пописа, изнетих половином октобра 2024. године, све тврђено у том тексту се „обистинило“. Овде покушавам да појачам ту аргументацију.
Само у Црној Гори уважени професор права и академик Чедомир Богићевић може да изјави да је Сула Радов еквивалент Емануелу Канту, иако тај народни мудрац није написао никаква дела. Црногорски Сократ је надимак који му пристаје, али поредити га са Кантом је безумље каквог ретко где да има. Само у Црној Гори други академик Радован Радоњић збори како су Црногорци (шта год то значило) најзаслужнији за победу у Другом светском рату. Само у Црној Гори доктор права Бранислав Радуловић може да осмисли кованицу „грађански пријатељ“ за свог политичког непријатеља. Само у Црној Гори постоје две катедре за језик који зову „црногорским“, које „очима не могу да се гледају“, не раде по истом програму, не сматрају под термином „црногорски језик“ исту ствар. Само у Црној Гори највећи црногорски писци нису писали на ономе што цетињски лингвисти данас зову црногорским језиком. Само у Црној Гори језик којим говори највећи број становника – српски језик – није у истом рангу са језиком којим говори мањи број становника (црногорским језиком). Можемо написати књигу са примерима на тему „ово нема нигдје само у Црној Гори“. Мило Ђукановић је изгубио власт, али ментална и идеолошка матрица коју је успоставио и наметнуо заједно са Ранком Кривокапићем и тадашњом интелектуалном елитом и даље је на снази.
Тема овог кратког текста јесте један битан индикатор болесног друштвеног стања у Црној Гори, а тиче се протеклог пописа у тој држави. Реч је о дистинкцији службени језик/језик у службеној употреби, која је коришћена у Уставу Црне Горе у делу нормирања употребе језика.
Мотив за писање овог текста, као трајнија категорија и мисао која ме преко десет година опседала, разрађен је у првом делу текста. Непосредни повод за писање текста је псеудоаргумент и логичка грешка цетињског лингвисте и декана опскурне институције која се зове Факултет за црногорски језик и књижевност, др Александра Радомана, из текста Правда за српски (6). Његов псеудоаргумент поновио је Данило Калезић у емисији Дипломатске игре (7).
Радоманов аргумент гласи (преносимо тај кратки текст у целости, да читалац види како је „бистар и уман“ декан и доцент доктор црногорског језика са цетињског факултета):
„Да вам кажем – мислим да у знак помиреееења морамо пружити руку и рећи – е нека вала српски добије исти третман у Уставу Црне Горе какав има у Уставу Србије. Да оставимо коначно по страни теме које дијеле и направимо искорак ка економским темама и борби против корупције и криминала. Да ослободимо тензије и фрустрација због константних неуспјеха Вучића и његове батлере у Црној Гори.
Мислим да је понуда фер.
Ако не вјерујете, ајде да видимо какав то статус српски језик има у Уставу Републике Србије. А онде, у члану 5 лепо пише да је у Републици Србији српски језик у „службеној употреби“. Како, бре? „У Републици Србији су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо.“ Ad litteram. Уф. А који је статус српскога језика у Уставу Црне Горе? По члану 13 српски је језик „у службеној употреби“!? И тамо и вамо идентична формулација.
Па што ћемо сад с Бечићевим кукумакањем како је српском 2007. учињена неправда? Што ћемо са Шарановићевим призивањем исправљања дискриминације? Што ћемо с ваздашњим ламентом над судбином прогоњенога српског језика у Црној Гори?
А да питају, ако смеју, газду Вучића да прво прекроји Устав Републике Србије и српскоме обезбиједи „праведнији“ статус. Ето, не знам. Не знају ни они. Док им газда не каже!“
Нисам докторирао, али за овог цетињског магарца сам троструки доктор наука. Овај текст је оголио сву површност цетињске и титогорске интелигенције. За Радомана и није чудно што овако пише, али ме је Калезић изненадио. Смехотресно трабуњање, брука и срамота – не знам како другачије да назовем овај текст. Што би рекли у Црној Гори – застиђе! Радоман сматра да српски језик у Црној Гори треба да има исти третман као у Србији, поткрепљујући своју тезу истом формулацијом коју српски језик има у уставима обе државе – језик у службеној употреби. Потом се устремљује на челнике Демократа, питајући их где виде дискриминацију и неправду учињену српском језику доношењем Устава Црне Горе 2007. године?! Нема дискриминације јер је српски језик у Црној Гори квалификован на исти начин као у Србији – сматра Радоман. Али то није истина.
Радоман је или тенденциозно избегао или уопште није уочио да напише да се у нормирању језика устави Србије и Црне Горе битно разликују, те да из те разлике произилази да идентична формулације којом је нормирана употреба српског језика нема исто значење у та два случаја. У Уставу Републике Србије не постоји дистинкција службени језик/језик у службеној употреби. Ова дистинкција нема јаку правну снагу, али има симболичку, дакле идентитетску, и због тога је веома важна.
Цетињски Титогорци су навикли да на буку, пропаганду и мантру да су из Пријестонице доминирају над својим опонентима. Цетиње је добило готово митски статус у том корпусу, иако га и ти људи и овакви њихови текстови понижавају и срозавају.
Почећемо од тога где се налази извор дистинкције службени језик/језик у службеној употреби.
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“ (Члан 10. Устава Републике Србије)
„У Републици Хрватској у службеној је упораби хрватски језик и латинично писмо. У појединим локалним јединицама уз хрватски језик и латинично писмо у службену се упорабу може увести и други језик те ћирилично или које друго писмо под увјетима прописанима законом. (Члан 12. Устава Републике Хрватске)
„Службени језик у Словенији је словеначки. На подручјима општина у којима живе италијанска или мађарска национална заједница службени језик је и италијански или мађарски. (Члан 11. Устава Републике Словеније)
„У Републици Македонији службени језик је македонски језик и ћирилично писмо. У јединицама локалне самоуправе у којима живе припадници већинске народности, у службеној употреби, поред македонског језика и ћирилице писмо, јесу и језик и писмо националности на начин утврђен законом. (Члан 7. Устава Републике Северне Македоније)
„Службени језици Федерације су босански и хрватски. Званично писмо је латинично. Други језици могу се користити као средство комуникације и наставе. Додатни језици могу се одредити као службени већином гласова сваког дома Парламента Федерације, укључујући већину гласова босанских делегата и већину гласова хрватских делегата у Дому народа.“ (Члан 6. Устава Федерације Босне и Херцеговине)
„Службени језици Републике Српске су: језик српског народа, језик бошњачког народа и језик хрватског народа. Службена писма су ћирилица и латиница. На подручјима гдје живе друге језичке групе у службеној употреби су и њихови језици и писма, на начин одређен законом.“ (Члан 7. Устава Републике Српске)
Шта можемо закључити из наведених одредби Устава регионалних држава и ентитета? Њих смо узели за пример јер су њихови правни системи слични оном у Црној Гори.
Прво, оба термина, службени језик и језик у службеној употреби користе се за уставно нормирање језика. Друго, увек се нормира главни језик и употреба других језика. Треће, приликом нормирања главног језика и других језика у неким уставима користи се идентична формулација за главни и за друге језике, а у неким случајевима се употребљава другачија формулација. Црна Гора се, будући да је последња донела Устав, определила за варијанту коју су претходно изабрали у Северној Македонији и Републици Српској – главни језик је службени, а други језици су у службеној употреби. У оба наведена случаја циљ је био истицање посебности и уникатности примарног језика у односу на друге, уз ограду да су у Републици Српској три језика службена.
Усвајање оваквог модела нормирања језика има своју различиту логику и образложење у различитим случајевима. У Северној Македонији, где је број Македонаца отприлике дупло већи у односу на број Албанаца, циљ је био истаћи примат македонског језика и македонског идентитета у македонској држави, у светлу албанских територијалних и идентитетских аспирација. Охридским споразумом албански језик је постао службени заједно са македонским, у деловима где су Албанци већина. У Републици Српској, где 3/4 становника чине Срби, циљ је био заштитити језике конститутивних народа у односу на језике других народа. Очигледно је да се у том Уставу језици зову по народима, а не по држави и да се тиме избегло именовање језика којим говоре Бошњаци. У БиХ постоји конститутивни народ Бошњаци, која свој језик назива босанским, а не бошњачким, што је у најмању руку чудна језичка политика. Није, дакле, толико битан број говорника неког језика, колико симболичка вредност која из тог уставног прописивања о статусу језика произилази.
Будући да Титогорци нису преузели модел из Републике Српске, јер нису апсолутна језичка и етничка већина, а нису ни идеолошки блиски Србима, преузели су модел Северне Македоније и то је легитимно, осим у једном смислу. Они негирају логику на основу које су прописали употребу језика у Уставу. Уместо да кажу – иако број оних који говоре црногорским језиком није највећи, ми смо истакли (наметнули) тај језик као базични, одвојили смо га да бисмо штитили црногорски идентитет, шта год то било. Такав став је дубоко проблематичан и због тога га они прећуткују. Такав став би отворио мноштво других проблематичних идентитетских решења у Црној Гори, избацио их на видело и оголио до краја намере титогорске елите након референдума. Њима не одговара истина, јер би у том случају била онемогућена њихова стратегија „лова у мутном“, која је до сада дала изузетне резултате. Сва идентитетска решења у Црној Гори од 1997. до 2020., која је тешко набројати, наметнута су без сагласности и на штету српског народа. Ти који су их наметнули се свакодневно пуних 20 година ишчуђавају како то да Срби не воле Црну Гору, како хоће да је етнофедерализују и утопе у Српски свијет, да асимилују Црногорце, итд. У јавном дискурсу су нормализовани шовинистички наративи и ставови људи попут Дарка Шуковића, Ранка Кривокапића, Миодрага Влаховића, Миодрага Бајковића и њима сличних.
И не само да прећуткују своје разлоге за уставно нормирање језика, већ говоре да се Устав не може променити јер је поред 2/3 гласова у скупштини потребно да таква измена прође на референдуму, што није реално. Дакле, Устав ЦГ је нормирао насиље према српском језику и заштитио то насиље. И да ствар буде до краја патолошка – они који се позивају на то себе зову заговорницима европских вредности. Откључана лудница или Независна Држава Титогорска, не знам како бих то другачије назвао. Слушајући те људе, плачем и смејем се у исто време. Несхватљив ми је такав степен потпуно грубог и огољеног лудила.
„Ако се некоме не свиђа шта у Уставу пише, промијените Устав, имате дефинисане механизме, хвалите се са 2/3 већином, можете да промијените гро чланова, неке не можете“ – изрекао је кроз осмех Борис Мугоша, један од пристојнијих и разумнијих људи у том блоку. (8) Пуна им уста грађанског, мултиетничког и мултиверског, осим када Србима треба дати неко право које им припада. Још каже како поједини својим понашањем обесмишљавају оно што је у Уставу записано?!! То што је у Уставу записано је обесмислило државу и друштво, то је пореметило односе и равнотежу – о томе нико данас не говори. Титогорци су зајахали власт, градили своју латифундију (мафиократију) и своју националну идеологију на принципима на којима је Туђман градио савремену Хрватску. Кад је власт у ЦГ 2020. године смењена, титогорска идеологија је наставила да живи кроз Устав и законе, културно-образовно-научне институције какве су ФЦЈК и ФПН (факултети за стварање Титогораца), а највећи део друштвеног богатства био је и остао у власништву Милових тајкуна, који су профитирали на економским реформама Европа сад 1 и 2. И чекају, како каже „умерени политички аналитичар“ Љубомир Филиповић, другу шансу да се ријеше СПЦ, не пропусте ту прилику и направе грешку као претходни пут. На том путу „лова у мутној води“ мало ћемо Србе и Посрбице да „лијечимо од српства као идеологије„, мало ћемо да изједначавамо ДПС и СПЦ, која је „туђа и окупаторска црква“ и „страно тијело у држави Црној Гори„. (9) (10) (11) Није СПЦ страна Црној Гори, него је новооснована држава Црна Гора страна оној Црној Гори која је постојала кроз историју. Основ титогорског идентитета је период комунизма (након 1941. године), период Црнојевића и период Дукље. Од Петровића издвајају Данила, јер је раздвојио црквену и државну власт. Црнојевићи су владали у време укидања Пећке патријаршије. У том вакууму су основали Цетињски манастир и заметак онога што данас зову Crnogorska pravoslavna crkva (CPC). А Дукљу јер ју је освојио Стефан Немања. Кад на све те историјске трауме додате надмени менталитет, онда је јасно како се десио национални расцеп. Узимају као са „шведског стола“ све што нема везе са српством.
Трећина Црне Горе мисли све претходно наведено, а кроз десет година то ће мислити више од половине становништва. И све то наводно није спорно, то су европске и цивилизацијске вредности, али су зато спорне идентитетске теме захтев да се мењају законске одредбе о држављанству и језику. Није болест све што боли! Љубо Филиповић и Данило Калезић лепше пакују отворени шовинизам титогорског блока. Обојица заступају тезу да „медијско-обавјештајна кампања из званичног Београда није довољна за тектонске поремећаје у етнонационалној структури Црне Горе, али је успјела у креирању трендова и de facto заустављању процеса конституције црногорске нације„. (13) Та конституција је од почетка постављена на антисрпским основама и то је оно што је спорно. Конституишите се како и колико хоћете, али даље руке од српског народа, српске историје, традиције, културе и цркве. Не можете своје конституисање да радите на српску штету.
Кад сам завршио писање овог текста, огласио се Аднан Чиргић, најутицајнији савремени титогорски лингвиста и некадашњи декан ФЦЈК. Нисам могао да пропустим да цитирам ту „громаду и величину“ – „…пописно питање о матерњем језику у Црној Гори је бесмислица, која не открива резултат којим се језиком говори, но како га корисници називају.“ Дакле, немате ви грађани Црне Горе шта да се питате којим језиком говорите, то ће Чиргић да вам саопшти, немате ви ни право на свој став о томе, нити знање да о томе мислите и судите. Да опет поновим, није болест све што боли! Чиргић је ученик Војислава Никчевића и „демона из Мојдежа“ Радослава Ротковића, утемељивача антисрпства у Црној Гори.
Да закључим. Није, дакле, господо Титогорци у питању то да Срби не знају да су потребне процедуре за мењање Устава, проблем је што ви, како тада кад сте писали Устав, тако и након овог пописа – правдате своје бедастоће, дискриминацију и насиље, и што очигледно правно насиље и дискриминацију представљате као грађанску и европску вредност. Ви нисте за ЕУ, ви нисте грађански оријентисани политичари и интелектуалци, ви сте шовинисти.
Петар Гордић, дипломирани мастер филозофије
(1) https://www.monstat.org/cg/page.php?id=222 књига 3, стр. 10
(3) https://www.youtube.com/watch?v=xI_3NLhmMVE погледати почетак емисије
(6) https://www.portalanalitika.me/clanak/pravda-za-srpski
(7) https://www.youtube.com/watch?v=1FMZURWoZes 44. минут
(8) https://www.youtube.com/watch?v=RXgoTFGH7xM 1:08 минут
(9) https://www.cdm.me/kolumne/neprincipijelna-koalicija-pes-i-demokrate/
(10) https://www.cdm.me/kolumne/tudom-crkvom-zarobljena-drzava/
(11) https://www.cdm.me/kolumne/da-li-je-ukrajina-zabranila-pravoslavlje/
(12) https://www.antenam.net/stav/347039-crnogorski-sluzbeni-jezik-i-jezici-u-sluzbenoj-upotrebi
