Постоји оно неписано правило о читању књига – да се сваким наредним читањем неке књиге откривају нови слојеви значења, да се ухвати потпунија и целовитија истина и смисао дела. Решио сам да испитујем ту методологију читања. Овде ћу покушати да тумачим моје “прво читање” књиге Добрице Ћосића “Књига о Титу” (Лагуна, 2023). Наводићу само оне мисли Добрице Ћосића које сам подвукао и који су ме “дотакли” током првог читања. Наводе и коментаре поделићу по поглављима књиге. Поред те личне методолошке мотивације, постоји још једна мотивација – одбрана лика и дела Добрице Ћосића, писца и интелектуалца који је у данашње време оспораван са многих страна. “Пљунути” на Ћосића је постало “ин” и “кул” у савремено доба. Нисам комуниста, социјалиста или поборник партизанског покрета, али морам бранити Ћосића, тог искреног и располућеног човека. Прочитао сам неколико његових, углавном мемоарских и есејистичких књига. Из тих књига сам сазнао и осетио две ствари – дубоку тугу и располућеност које је Добрица деценијама живео и патриотизам којим је желео да заштити српски народ, а да не науди другима (народима и људима). На крају почетка, можда ће ове мисли, Ћосићеве и моје, некога инспирисати да прочита ову добру и поучну књигу. Књигу која ће барем некога излечити од југословенских заблуда.
Сусрети са Титом
“Он за нас није политичар и парламентарни шеф државе, он је за нас вођа револуције и партизански маршал. (18) Сви су били одушевљени, уверени да тако значајно говори само друг Стаљин. (19) Они су монашки веровали у Тита, стварали и следили мит о његовој величини. (20) Видмар је одмах започео разговор нападом на заблудно и за словеначки народ штетно југословенство и на великосрпске тенденције и југословенски државни централизам. (35) Словенија жели да има своју националну војску. (35) Могу вам навести хиљаде примера србизације Словеније. (36) Чим мине опасност од совјетске агресије, и ми Словенци оценимо да су се створили објективни услови, изаћи ћемо из Југославије. (36) Запањен и разочаран Видмаром, запутио сам се Тиволским парком да размишљам о српским и својим и југословенским заблудама. Такав, идеолошки распукао, упутио сам се у свој спас: у љубав Божичину и Анину, у Цавтат, рукопису романа Деобе. (36) …било је то језеро огорчења (Мађарска револуција) (43) Да ли ће бити слободе и каква ће бити слобода после оволике и овакве смрти? (45) Зар је за тебе, друже Кардељ, Југославија историјски транзит? (57) У Југославији се дубоко укоренила бирократска олигархија. Каста о којој је критички говорио Милован Ђилас 1953. године. (59) Срби су, после тешких пораза у неравноправним ослободилачким ратовима, били фрустриран народ. (61) Критика власти и Партије и Тита била је шапћућа. (62) Тито Ранковићу: Не знаш ти Русе. (64)
Интересантно је да нисам подвукао ниједну мисао из пасажа о Ђиласу, иако сам задњих 15-20 година живота и лично и интелектуално инволвиран у црногорске друштвене прилике и проучавам, између осталог, и Ђиласово дело. Одушављење Титом дошло је, у тој првој декади након рата, заједно са разочарањем у другове комунисте. Ћосић се, о томе ће бити речи касније, успротивио паду Ранковића и истакао проблем Срба на Космету, због чега је удаљен из врха партије. Позната је његова полемика са словеначким интелектуалцем Пирјавецом почетком 60-их, али сусрет и разговор са Јосипом Видмаром из 1958. године, описан овде, мени није био познат. Као ни разговор са Кардељем из 1957. године, где Кардељ сматра да југословенство не може бити никакав национални појам и да је оно државна идеологија док је Југославија угрожена од совјетске агресије, а да ће се након тога извршити политичка прекомпозиција. Данас се Ћосић у једном делу србијанске јавности и већини регионалних држава третира као “отац” српске нације и великосрпски националиста, а Словенци и Хрвати су “побегли” из Југославије јер је у њој доминирао српски народ. Да није дубоко болесно, било би смешно!
Пут у Африку (1962)
Тито: Лумумба је симбол свих нас који се боримо против колонијализма (73) Тито Ћосићу: Ви ћете бити секретар српске партије. У Србији се разбуктао национализам и прети да разори Југославију (82) Тито Ћосићу: Јесте се и тамо (у Хрватској и Словенији) развио национализам. Али је српски национализам најопаснији за опстанак Југославије, јер је Србија највећа нација (83) Тито је био политичар диктаторске нарави и одлука. Није уважавао моје аргументе. (83) Тито: Социјализам се не сме наметати споља, армијом, притисцима, силом, како мисле Руси… (89) Тито тврди да је богословија формирала Стаљинову личност. Аскетски начин живота, идеје, догме. (91) Иако се надмеће с Русима, Тито хоће по сваку цену да остане веран идеалима своје револуционарне младости (…) И кад игра карте и шах, и када прича просте вицеве – чини то с председничким достојанством и маршалским ауторитетом. (95) Тито: Национализам малих народа није опасан. (…) Али национализам великих је опасан, он је управљен против слободе и права малих народа. (96) Тито: Палмиро Тољати је ванредно паметан човек. То је најбољи човек Запада. (98) Тито: Овај последњи рат је показао да и у такозваним културним народима има непојмљиво много злочинаца… (99) Његова (Титова) љутња изазива ми помисао да руководство државе није јединствено, ни после елиминације Милована Ђиласа. (101) Потчињавање моћноме не изазива осећање понижености. Служење Титу ничим не вређа његову послугу. (105) Црни људи, са својим мистеријама, сукобили су се и сукобљавају се са техником белих људи. Техника захтева рад, употребу свих чула, апсолутно поштовање простора и времена, а црни човек је дете природе, телесно и умно сачињено за живот у природној средини да следи своје нагоне. Прелаз у артифицијелну, урбану и техничку средину биће болан, напоран и дуг. Победник је и овде неспоран. А сада, на почетку, он има ружно лице… (116) Тај конгломерат племена, родова, језика малих заједница, ући ће у епоху међусобних сукоба, буна, уједињавања, пучева, ратова и револуција. (119) Колишевски: Ја морам, Добрице, да се осветим и казним тог хрватског националисту. (127) Нисам ћутао само о великој популарности Југославије, коју су Африканци поистоветили са Титом. Он није само симбол, он је за њих име Југославије. (146) Док је Тито жив, у Југославији не може да се створи демократски социјализам. (147) Био је разочаран и љут што не прихватам његову понуду (…) Божица ме је саветовала да тај разговор одмах запишем (…) Ту садржајно значајну свеску, после Титове смрти, 1982. године украла ми је Доланчева полиција. (148) Ћосић Титу: Јесте ли се уверили да Србија није великосрпска и против вас. Дочекала вас је као ослободиоца 1944. Тито Ћосићу: Знао сам ја да српски народ није против мене. Али партијско руководство ровари против мене (…) Не верујеш, ваљда, да је Србија имуна од национализма. (156) По изласку Праксиса позвао ме је Тито и изгрдио што сам у фуснотама чланка поменуо национализам Мирослава Крлеже и Јосипа Видмара, што их је јако наљутило. (…) У међувремену буктали су хрватски и словеначки национализам и процес државног разједињавања Југославије. (…) Показало се историјски кобним, о заснивању српске аутономије у Хрватској, коме су се поред Тита супротставили и Кардељ и Ранковић. (163)
Индикативно је, у овом поглављу, што нисам подвукао ништа из делова о Крлежи и сукобу Тита са Вељком Милатовићем у Египту. Поглавље о Африци, што је за мене било изненађујуће, а што се из наведених цитата види, донело је много података о националним стремљењима и евидентном распаду државе. 30 година пре распада Југославије Ћосић је “опипао” тај распад, видео га је. И суочио се, већ тада, са оптужбама за великосрпски национализам, иако је углавном реаговао на изјаве својих “другова по братству и јединству”. У једној другој књизи, о Одбору за одбрану слободе мисли и деловања, прочитао сам како му је у Загребу 1984. године, испраћајући га на воз за Београд, Словенац Тарас Керменауер рекао “Нема више Југославије, Добрица!” 1984! Меморандум САНУ је, као нацрт, украден и објављен 1986. године. Не знам шта раде српски историчари, али о свему овоме требало је бити написано већ десетак научних студија и више популарних издања. Уместо тога, ми смо деценијама затрпани оптужбама о агресији, геноциду, Начертанију и Меморандуму САНУ. Ми Срби смо и дан данас у подређеном и пасивном положају. Не можемо вратити време, не можемо исправити историјске неправде, не можемо мењати територије и оживети мртве, али онима који еуфорично и тријумфално шире лажи о Југославији и њеном распаду, можемо “зачепити губицу” истином.
Ранковић
Убеђени да је то Титова “намештаљка”, којом беспоговорно ликвидира и морално сатире Ранковића, часног комунисту и разборитог политичара (169) Исаковић и ја смо смо испунили наш договор. Давичо није. Ћутао је на Брионима, верујем, несрећан, али приклонио се Титу и “монолитном јединству” ЦК и Партије. (170) Тито је био свестан своје политичке подлости и плашио се да неко не прочита документ у коме му је један писац рекао истину, коју његови брионски дворани нису смели да му кажу. (177) Опште је уверење да је Ранковићев прогон антисрпски по мотивима, карактеру, последицама. (181) 1966: Југославија се плански, системски декомпонује. Конфедерација постаје стварно стање југословенске конституције. (…) Српска нација је понижена и осрамоћена (…) јер је некаква “велика нација”, па је природно, законито да је “хегемон и угњетач” осталих југословенских нација, како је то Коминтерна одредила 1924. године. (…) Српска нација је приморана да уђе у епоху свог националног отрежњења и да се бори за равноправност у оквиру Југославије. Та “велика нација” почиње да схвата да је изиграна и остала без свог политичког субјекта и достојанства. (183/4) …ниједан брионски победник неће бити победник (187) Ћосић о Косову 1968: Сигурно је било више људи који су мислили слично мени, али нису имали храбрости да на било који начин испоље своје уверење. (189) Ћосић о прислушном уређају пронађеном у њиховој кући: Не мучи мене страх због изговореног непријатељства; мучи ме стид који има сваки људски створ, ако се зна све о њему. (197)
Многима ће мој став о Ранковићу бити скандалозан, али њега видим као краља Александра Карађорђевића – сам пао сам се убио илити добио је што је тражио – ђаво је дошао по своје. Таквих људи ми није жао. Жао ми је заједница које они воде и представљају. Јер су те заједнице заробљеници њихове неспособности и њихових погрешних одлука. Борисав Јовић на почетку своје књиге Велика превара – Како су Срби изгубили век пише “Управљање државом преузели су они који су желели да је разбију, Хрвати и Словенци” (Службени гласник, 2020, стр. 19). Два Србина, два Александра, Карађорђевић и Ранковић, били су најмоћнији људи у две Југославије, ратни победници и врховни ауторитети у српском народу. Њих двојица су набили омчу српском народу, ископали гроб и припремили ситуацију да га Павелић, Тито и Туђман сахране. И ово није никаква накнадна памет, то су људи видели деценијама пре него што су се те Југославије распале.
Последња Титова деценија
Партијски комитети по Косову људе који се супротстављају угњетавању и обесправљивању Срба карактеришу као “четничко-ћосићевске снаге” и “ранковићевско-ћосићевске снаге”. (211) Тито и његова олигархија не могу да поднесу да било ко у овој земљи каже људима истину (…) поново смо тамо где смо били пред Балканске ратове: србујемо до избезумљења; православном вером потврђујемо да смо Срби (…) Благодарећи неравноправности Срба у Титовој Југославији и очигледној антисрпској политици у ових двадесет и пет година нове Југославије, српска национална свест је у тешкој регресији. (212) Неопходно је превазићи две идеологије у српској националној свести: традиционалну националистичку идеологију, чија је друштвена и идејна основадеветнаести век и Србија до 1915, и коминтеровско-титовску идеологију, , која је остварена у државној конституцији “социјалистичке Југославије”. (…) Ми Срби треба да бранимо Југославију, али уз категоричан захтев: да смо у Југославији заиста равноправан народ, српски народ као целина, не само као република названа “Ужас” (Ужа Србија). И, друго, да ту Југославију, више од нас, желе Словенци, Хрвати и Македонци, Албанци, Босанци… Била би велика несрећа ако бисмо ми Срби постојеће оправдано национално незадовољство претворили у захтев за рушење Југославије. (213) Као да су се рушењем Ранковића окончале партијске деобе. Сада се распламсавају националне. (217) Крлежа и Тито имају исто духовно и карактерно језгро: безмерно себељубивост. (…) свака тиранида има свог песника, свој духовни алиби; у титовој тираниди то је Крлежа (221) Нема мирне тираније; она се распада чим није у акцији; она се јача страхом и борбом против непријатеља. (…) тирани не живе од “историјске победе”; они постоје непрестано побеђујући непријатеље. (223) Та тројица “интелектуалних и естетичких нонконформиста” (226) Сваки револуционар завршава као тлачитељ или као јеретик. (227) Поразан је исход мојих књижевних пријатељстава. Оскар Давичо ме је одбацио после Брионског пленума о Ранковићу 1966; Марко Ристић ме је одбацио после 14. пленума о Косову 1968. Крлежа ме је одбацио на Осмом конгресу СК Југославије 1964, када смо се посвађали због његовог драстичног смањивања броја убијених Срба у Јасеновцу и мог супротстављања легализацији националних економија и стварању националних држава у Југославији (228) Све што смо волели, обмануло нас је; све чему смо тежили, у ругло и наопако се извргло. (229) Код старих Грка, према Кмијевом схватању, једини беспризорни злочин био је “губитак мере”. (…) С временом се разоткривала величина Титових обмана и лажи партијске идеологије (230) У титовој перфидној режији пресуђено је хрватским сепаратистима у Карађорђеву. Зашто “велики Југословен” Броз није у Загребу, Сплиту, на Брионима одржаи 21. седницу председништва ЦК СК Југославије и тамо “ударио по прстима” свој политички пород, Савку, Мику и дружину? Зашто да опет хрватски шовинисти и усташе говоре да им сва зла долазе из Србије? (234) Из позадине је, жмурећи, подржао стварање масовног националистичког покрета – маспока (…) Србофобија је постала опште национално и политичко осећање већине Хрвата. … Маспок је директна последица Брионског пленума и политички исход уставних амандмана 1968. и 1970. године; (…) Срби тријумфују (јер је Броз ошинуо Хрвате), али тај тријумф је опет само српска самообмана. (235) Деструкцију Југославије више нико не може да заустави (ово Ћосић пише 1971. године) Какву будућност може имати (Никезићева) Србија у Југославији, која се дезинтегрише и коју не бране? А српски народ ван републиек Србије, шта ће бити с њим? (…) Србија живи као кривац. (236) Писати о прошлости једино је што преостаје писцу данас. У прошлости може да нађе потпун свет и целог човека) (239) Никезић је најобразованији и најрационалнији човек у српској политици. Ја му нисам у свему истомишљеник, али његов одлазак значиће долазак горих. (245) Тито је наднационална институција (259) Тито је светска варалица у епохи варалица (парафраза) (269) Ћосић 1976: Хрвати, Словенци и националне мањине подмећу ми великосрпске тенденције. (274) Када су своју одлуку да ме ухапсе саопштили Кардељу, он се одлучно супротставио том чину: “Погрешно, другови. После прогона Солжењицина из Совјетског Савеза, хапшењем Добрице Чосића ми бисмо од њега створили југословенског Солжењицина. И новог Ђиласа. (287) Срби су у двадесетом веку једина европска нација која се у миру, под дејством политике и новца, власти и идеологије – денационализује: дели се на Црногорце, Босанце, Војвођане и Србијанце… (293) За тим царем расипништва, луксуза, лажи, обмана, славе и похвала, штафета и златних плакета – јецају, ридају, запомажу, гуше се у сузама његови поданици и поданице. (312)
У овом поглављу на папир је преточена интелектуална шизофренија Добрице Ћосића. Био је идеолошки поцепана личност. Човек који 1971. године, након свега што је видео и чуо у последњих двадесет година, напише “Ми Срби треба да бранимо Југославију” је озбиљно болестан. Али ја са њим саосећам, за разлику од Ранковића и краља Александра. Њих ми није жао, Ћосића јесте. Он је трагична личност. Није лако изаћи из лудачке кошуље зване Југославија. Ћосић је то знао, јер је педесет година сваки дан свога живота живео пакао. Свој бол је пренео на папир и због тога га поштујем. Оптужбе да је био националиста су, благо речено, смешне и неозбиљне. Он се временом национално будио и освешћивао, посматрајући како Срби губе све оно што су оснивањем две Југославије освојили и добили. Побунити се против тога не значи бити великосрпски националиста, за шта су га оптуживали. Најупечатљивија ставка овог поглавља књиге је појам “Ужас”, којим Ћосић именује Ужу Србију, територију-труп без главе и ногу на коју су омеђили српски народ. И док су Хрвати кроз обе Југославије ширили своје територије и републичка овлашћења (од Хрватске бановине до Устава из 1974.), Срби су губили територије и постајали потпуно дезоријентисани. Док су Хрвати и Словенци форсирали наратив о Југославији као Србославији или Великој Србији, Србију су свели на Ужас.
У то време, почетком седамдесетих година, један други српски интелектуалац, комуниста, партизан, професор Михаило Ђурић, долази до истих сазнања као Добрица Ћосић, али има радикално супротстављен став од Ћосића у погледу Југославије: “…не пада ми ни на крај памети да це залажем за спасавање по сваку цену нечег што це не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати” – написао је професор Ђурић у чувеном тексту-реферату Смишљене смутње, тексту који је суво злато за разумевање историје Титове Југославије. Укратко, главна порука тог текста састоји се у следећем – ако се усвоји овај предлог Устава (а усвојили су га), Југославија више није држава, већ географски појам. Срби су и без овог Устава у неравноправном положају у односу на друге народе Југославије, овим Уставом ће се та неравноправност повећати и легализовати. Срби су створили две Југославије да би се интегрисали, а те две државе су довеле до стравичне дезинтеграције српског народа и све иде ка томе да ће се Југославија поделити на неравноправан начин по српски народ. Знам на чему радите, зато овим текстом позивам српски народ на отрежњење и борбу за свој опасно угрожени идентитет – рекао је тада професор Ђурић. То је разјарило комунисте и избацили су га с факултета, осудили и послали на робију. Болела их је истина, као што их и данас боли. Причали су како је великосрпски национализам највећи проблем и истовремено обесправљивали српски народ (републичким границама, покрајинама само у Србији, конститутивним народима у БиХ и Хрватској и слично).
Сума сумарум, треба прочитати Ћосићеву књигу. Можда она некима буде показала колика је болест била Југославија. Те државе одавно нема, али је југословенска ментална матрица и идеологија масовно присутна данас. Гледао сам веома квалитетни подкаст Хладовина у коме је гостовао неки Хрват. Пореклом је из Ријеке, живи у Монаку и проповеда јединство југословенских народа и народности. “Ми Хрвати, Срби и остали не смемо дозволити да нас опет заваде Британци.”
Ко хвали Југославију, у кући му се десила. Мислим да је то поштена порука свим Србима југоносталгичарима.
Аутор је филозоф
