Проблем настанка црногорске нације представља једно од најсложенијих питања јужнословенске етногенезе и историјске самосвијести. Иако је црногорска државност у својим историјским обрисима несумњива, питање посебног црногорског националног идентитета јавља се тек у XX вијеку, посебно након Другог свјетског рата. У том процесу, пресудну улогу имала је идеолошка парадигма комунизма, која је у Црној Гори, спојена са традиционалном племенском структуром, произвела специфичан модел идентитетског преобликовања.
Овдје настојим да покажем како је управо спој комунистичке идеологије и племенске свијести створио основу за конструисање нове „црногорске нације“ након 1945. године.
Идеолошко-историјски оквир
Јужнословенски комунизам у својој суштини није био само економска и политичка доктрина, већ и пројекат националног преуређења простора. Од 1943. године, на Другом засједању АВНОЈ-а, комунистичко руководство уводи принцип федерализма као основу будуће државне организације. Циљ је био да се разбије наводна хегемонија „великосрпског национализма“, који је перципиран као кључни узрок политичке кризе међуратне Југославије.
У том контексту, стварање „црногорске нације“ представљало је дио ширег идеолошког инжењеринга: требало је показати да Црна Гора није само географски и историјски дио српског простора, већ одвојена национална заједница са посебним језиком, културом и историјом. Тај пројекат, међутим, није имао дубље историјско упориште. Јер свакако у озбиљним историјским круговима постоји како научни тако и друштвено политички консензус да се прије епохе комунизма Црногорци сматрају дијелом српског народа тј Србима, док се сам термин Црногорац означава као искључиво географски.
Племенска структура као друштвени темељ комунистичког дјеловања и мијењања свијести и Црној Гори
Да би се разумио комунистички идентитетски пројекат у Црној Гори, неопходно је разумјети традиционалну друштвену структуру племена. Племена нису била само родовске заједнице, већ и носиоци локалне политичке и војне власти. Лојалност племену често је била већа од лојалности широј националној заједници, што је стварало посебан тип локалног патриотизма, у коме се појам „нације“ није развијао у модерном смислу или се развијао у одређеним моментима као надсроство ( Црна Гора као Српска Спарта), иако се до 1946 године и објаве Милована Ђиласа у листу Борба Срби као доминантан народ у Цг нису доводили у питање, ако изузмемо наравно покушаје таквог наметања од стране Секуле Дрљевића већ почетком 30их година 20 вијека који су се показали као неуспјешни.
Комунистички покрет, продирући у Црну Гору током Народноослободилачке борбе, наишао је управо на овај модел друштвених односа. Племенска свијест била је погодна за мобилизацију јер је почивала на колективној дисциплини и култу ауторитета. Партија је у том систему нашла идеално мјесто за ширење својих идеја, прилагођавајући комунистичку терминологију племенским навикама. Тако је култ „народног хероја“ у многим случајевима замјенио култ племенског војводе, а партијска централа на локалу постала је нова форма локалне заједнице.
Овим се друштвена структура није суштински промијенила — напротив, племенска свијест је идеолошки трансформисана у комунистичку, али је задржала своје основе: непоколебљиву лојалност вођи, неповјерење према „туђем“ и снажан осјећај племенског поноса. Управо тај спој омогућио је да се касније у оквиру једнопартијске државе створи осјећај посебности у односу на „остатак српства“, а средина у којој ће се нарочито развити оваква идеја постаће Цетиње, гдје ће временом осјећај нечега другачијег прерасти у отворено антисрсптво.
Комунистички национални инжењеринг
Комунистички режим је одмах по ослобођењу започео систематску изградњу новог националног идентитета у Црној Гори. Одлуке Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Црне Горе и Боке (ЗАВНО) из 1944. године садрже прве службене изјаве о „црногорском народу“ као посебној националној категорији и гдје се наводи да је црногорски народ у СХС био у наводном подређеном положају. Истовремено, школски уџбеници, енциклопедије и научне институције почеле су постепено да мијењају тумачења прошлости.
Титоистички федерализам ослањао се на идеју да свака република мора имати свој „матични народ“. Тако је, на тој подлози, а у пракси кроз административне и културне мјере, спровођено одвајање Црногораца од Срба. Тиме је створена нова историјска “ стварност“ гдје се Црна Гора третира одвојено од српске културне традиције.
Ипак, овај процес није настао као резултат органског историјског развоја, већ као идеолошки пројекат са јасним политичким циљем. У Црној Гори, гдје је племенска свијест још увијек била жива, комунистичка власт је могла лакше да намеће нове идентитетске шаблоне, јер је појединац био навикнут на безусловну лојалност колективу. Тако је, парадоксално, племенска структура постала средство модерног идеолошког обликовања.
Идентитетска консолидација након 1945. године
Након рата, нова власт је систематски радила на институционализацији „црногорског народа“. Године 1946. Црна Гора добија статус једне од шест федералних јединица унутар Југославије, чиме се државни оквир користи као средство националне изградње.
Комунистичка власт настојала је да створи нову интелектуалну елиту која ће легитимисати постојање црногорске нације. Тиме се јављају бројни радови у којима се „црногорство“ представља као посебна историјска категорија. Ипак, суштина ових теорија није почивала на етничком, већ на идеолошком аргументу , да свака социјалистичка република мора имати свој народ као израз „ националне равноправности“, гдје су чак и Муслимани 1971 добили статус народа иако се ради о вјерској а не етничкој скупини.
Племенска традиција, која је у себи садржавала и снажан елемент локалне аутономије, овдје је нашла нови израз кроз републичку посебност. Црногорска нација је, дакле, настала у циљу идеолошког инжењеринга у којем су комунистичке структуре замијениле племенске, али су задржале исти принцип – апсолутну лојалност вођству и неприкосновеност колективитета.
Зато је данас онима који историју сагледавају са ширег аспекта лакше схватити зашто постоје двије Црне Горе. Једна је цетињоцентрична и ослоњена на посебност коју су развили комунисти, и као таква се ослања само на период 1946-1991 и 2006, одричући се једним дијелом свега онога што је Црну Гору профилисало као српску државу под династијом Петровића, са јасним сецирањем Његоша, покушајима да се и књаз Данило представи као неко коме је законик подметнут а Никола Петровић прикаже политичким Србином, гдје ниједна тврдња није историјски нити утемељена нити оправдана.
Свакако, други дио Црне Горе која је састављена из четири дијела ( Стара ЦГ, Бока тј приморје, Стара Херцеговина и дио Старе Србије) и у којој свијест није цетињоцентрична заснива свој национални идентитет на историјским паралелама које имају апсолутно научно утемељење од средњег вијека па све до најновијих дана и гдје не постоји историјска импровизација већ се јасно може пратити историјски развој српског народа на простору данашње Црне Горе од времена српских кнежевина Рашке, Травуније, Захумља, Дукље, преко Немањића, Балшића, Црнојевића па до данашњег времена.
Закључак
Настанак црногорске нације не може се разумјети изван контекста комунистичког пројекта националног прекрајања унутар Југославије. Иако се у Црној Гори његови коријени често траже у наводној средњовјековној посебности, историјски извори јасно показују да су Црногорци( као географски појам), били Срби у политички независној заједници.
Комунистички систем је, ослањајући се на наслеђену племенску свијест, успио да произведе нови идентитет у складу са идеолошким циљевима. Тај идентитет није настао као природни израз историјске еволуције, већ као конструкт изведен из споја идеологије и традиције тј комунистичко-племенске комбинације и мијењања свијести једног дијела народа који себе данас сматра националним Црногорцима, на шта свакако имају право али без права наметања таквог осјећаја другима, јер смо свједоци широко распрострањење фашизације гдје одређене кругови желе да направе Црну Гору државом гдје ће постојати само један народ ( црногорски са три вјере), што је свакако могући камен темељац унутрашњих сукоба унутар друштва у будућности, ако имамо у виду јак и неоспоран српски идентитет и СПЦ као утемељивача Петровићевске Црне Горе кроз вјекове.
Тако је процес националног конституисања у Црној Гори током XX вијека више представљао социјално-психолошку адаптацију једног колектива на нови политички систем него резултат етничког и културног издвајања.
У томе лежи кључ разумијевања савремене идентитетске поларизације у Црној Гори, која се и данас, у посткомунистичком периоду, може тумачити као наставак унутрашњег сукоба између племенске традиције и идеолошког наслеђа комунизма са једне и историјских аргумената и српске националне традиције са друге стране.
Спасоје Томић, магистранд историје
