Чепркајући по телефону, наишао сам на интервју једног од својих омиљених редитеља из клиначких дана. Интервју је носио назив – Србенде ме вређају, а моји ликови су им идоли. Госн. Режисер се прилично често обраћа инстаграм аудиторијуму. И то – заједљивим опаскама, упереним, не против „Србенди“, него против свог народа. У моменту сам помислио да је његов интервју био директан одговор на један од мојих текстова који сам писао за портал фанзина Шраф. Ето сјајне прилике да се још једном осврнем на дело једног од редитеља уз чије филмове сам одрастао. Да видимо ко је коме „идол“ (и шта та реч значи).
Дакле, овако, појмови „идол“ и „узор“ нису синоними. Када нам је неко идол – желимо да будемо он. Не као он. Желимо да будемо баш он. Потпуно се поистовећујемо. И, наравно, губимо своју индивидуалност. Падамо у грех идолопоклонства. Узор је већ нешто друго. Када нам је неко узор, угледамо се на њега, али задржавамо себе. Заправо, ПОКУШАВАМО ДА ДОСТИГНЕМО РЕЗУЛТАТЕ СВОГ УЗОРА У ОКВИРУ ОБЛАСТИ ЗА КОЈУ СМО ЗАИНТЕРЕСОВАНИ.
…
Ако се осврнемо на рад господина Срђана Драгојевића, наићи ћемо на три заиста добра филма: Ми нисмо анђели, Лепа села лепо горе и Ране.
Николу Коју је, од свих које је одиграо, највише прославила улога београдског шмекера који ужива у раскалашном животу, мења жене као чарапе, опија се до бесвести, ужива у лаким дрогама. У подсвести се Ниџо бори са делом личности који не жели да одрасте (ђаво, кога је маестрално одиграо Жика Тодоровић) и са својом савешћу, која му говори да тај живот не води никуда и да је време да се скраси (у улози анђела је, такође сјајни, Урош Ђурић). Овај филм је године 1992. заиста био нешто ново и оригинално. Представљао је истинску авангарду. Сећам се и да је освојио разне награде. А и у оном лудилу које је почело свима да нам се дешава, такав допадљив и оптимистичан филм лепо нам је легао.
Следећи филм Срђана Драгојевића представља истинско ремек дело наше кинематографије. О филму Лепа села лепо горе већ сам писао. Оно што је проблем код овог филма је, пре свега, што је тада представљао плеоназам. Рат није био завршен, а већ је по њему снимљен филм. И, наравно, 95% људи погрешно га је схватило. Хрвати и Бошњаци окарактерисали су га као четничку пропаганду – без обзира што, на самом почетку, филм показује како српски војници пале муслиманска села и пљачкају куће протераног живља. У Србији су, опет, реакције биле најразличитије. С обзиром да се рат још увек није завршио, страсти су биле узавреле, па је, по мом мишљењу, без обзира на неоспоран квалитет филма и храброст целе екипе, филм нанео и доста штете млађим генерацијама. Клинци у Србији су се, као и на следећи филм истог редитеља, превише наложили, не разумејући, при том, главну поруку филма, па су помислили да је кул бити „четник“, са све булајићевском иконографијом – брадурина, ножекање и шајкача на којој је мртвачка глава. Сцене у тунелу, језиве и бруталне, код просечног гледаоца будиле су осећај неправде која је учињена над српским народом – што, свакако, јесте истина, али починиоце неправде треба тражити на другом месту, а не, како то увек буде када су у питању широке народне масе, пројектовати фрустрацију и сваљивати кривицу на читав један народ (бошњачки, српски или хрватски), чиме се мржња међу народима у суседству још више продубљује.
И опет смо сви жртве! Нико ни у ком случају ни мало није крив!
Посебно је занимљив феномен (вероватно несвесног) утицаја овог (и следећег) Драгојевићевог филма на генерације које су тек долазиле. Овај филм је, у међувремену, добио статус култног филма а неке од реплика су остале и данас у народном говору. Клинци су стасавали уз ликове који су им, како Срђан каже у интервјуу за Нову С, заиста били идоли. А како може да прође неко коме су идоли криминалци, пробисвети и сељачине са кокардама? С друге стране, код многих припадника генерација које су расле уз овај филм, само је још више подгревана нетрпељивост према народима хрватске и бошњачке националности. Занимљиво, два најпозитивнија лика, добри Милан (младић из неког босанског села) и Професор (име му није изговорено), најразумнији лик, пун љубави и разумевања – никоме нису интересантни. Мудрости које Професор изговара нико није запамтио. Шта ћеш – позитивци, већ дуже време, нису у моди.
Трећи филм Срђана Драгојевића један је од наших најконтроверзнијих. И потпуно је јасна намера екипе која га је радила. Инспирације је било на претек (криминал 90-их у Београду постао је једна од главних привредних грана, а људи који су се бавили овим послом утркивали су се у томе ко ће да доспе у медије и „покаже ко је“ – шта год то значило). Као клинцу, веома ми се допао. Не могу рећи да није. АЛИ… Поставља се питање – требају ли нам такви филмови? Шта се хтело рећи? Да су сви Срби злочинци, криминалци, помахнитали дивљаци? Да су све Српкиње, или лако ментално заостале, или бескрупулозне спонзоруше (читај – курве)? Да су сви београдски клинци малоумни дебили који се ложе на пиштоље? Или су, с друге стране, најгоре могуће шоње, кастриране у сваком смислу? Да су се сви у Србији толико „ложили“ на рат и убијање?
Ако је један од главних задатака уметности – критика друштва, са намером да се то друштво поправи – овај филм то није постигао. Напротив! Колико ли је само клинаца кренуло потпуно погрешним путем, желећи да буду Луди Куре, Пинки или Шваба? Колико ли је овај филм – као што је својевремено Кјубрикова Паклена поморанџа – популаризовао насиље као модел понашања? Колико ли је клинки помислило да је супер бити Лидија или Куретова девојка?
Осврнуо бих се и на један од релативно новијих филмова. Да је Парада наручен филм, више је него очигледно. Идеја је да се код Срба промени негативан став према ЛГБТ популацији. И, наравно, двојица „геј ликова“ који живе у својеврсној „заједници“ представљени су као дивни људи који „мрава не би згазили“. Са друге стране, предводник омладине која жели да растури планирану геј параду приказан је као потпуни кретен, исфрустрирани силеџија и хулиган, наводно припадник Образа (који је тада већ увелико престао са било каквим активизмом). Разлог оваквог представљања је више него јасан – потребно је све патриотски настројене младе људе окарактерисати као насилне тупаџије без грама мозга.
У Холивуду је још од 70-их пракса да се на филму приказују геј ликови. Истражујући на тему утицаја популарне културе на друштво, дошао сам до података о томе како у одређеним „центрима моћи“ постоје веома утицајни геј лобисти – и ово, наравно, није никаква новост – али је за мене била нова информација о томе како ови људи издвајају огромна финансијска средства за кинематографију; наиме, уколико неки филмски радник (продуцент, редитељ и сл), са ким ступе у контакт, жели да добије одређену количину новца за свој пројекат (филм или серију), потребно је да убаци бар једног лика ЛГБТ оријентације који ће бити представљен у позитивном светлу. У почетку сам, наравно, био скептичан и информацију сам примио са резервом. Временом сам, међутим, почео да обраћам пажњу на домаће филмове и серије – и запањио сам се колико је индикација да је информација до које сам дошао можда и истинита (филм Поред мене – лик кога тумачи Славен Дошло; серија Вратиће се роде – геј пар, два мушкарца која долазе у кафић; серија Убице мог оца – лик Пеце; серија Државни службеник – лик Крстићеве коју тумачи прелепа Марта Бјелица; серија Сенке над Балканом – лезбо сцена Марије Бергам са хрватском глумицом, осим тога, геј је и генерал Живковић; серија Јутро ће променити све, када прелепа Јована Стојиљковић – у серији Анђела – има своју „лезбо фазу“, а геј лик је и Јакша, лик који по цео дан седи у подруму; серија Црна свадба – лик који тумачи Јелена Ђокић је лезбејка; серија Јужни ветар – Милош Тимотијевић има геј сцену; српска верзија серије Династија – где се све врти око љубави двојице мушкараца; Истине и лажи – лик Јоце; ето, набројах десет – и ту бих стао).
…
О томе колико је филм снажно пропагандно оруђе, говоре речи некадашњег председника САД, Теодора Рузвелта: Индустрија покретних слика могла би да буде најснажније пропагандно средство на свету без обзира да ли она то хоће или неће. И ово важи за све аспекте друштва. Од припремања народа за рат, до креирања јавног мњења и става по разноразним питањима.
Мислим да је паметном доста да донесе неке закључке.
До следећег дружења…
Богдан Богдановић
