Да је послератна окупација хрватских комуниста над српским народом у многоме била гора од турске или немачке, па чак и у рангу хрватског геноцида, не треба трошити речи. Сами примери и размере злочина комуниста над српским народом то показују.
И дан данас када се комунистичка Титова Југославија помене, оно што људима прво пада на памет нису системски отимане бебе из породилишта и деценијска препродаја ко зна колико хиљада српских беба по целом свету, већ су то клупе на којима се мирно спавало, пасоши, одмаралишта и кампови на Јадрану итд.
У Титовој Југославији се не само умирало од глади првих година комунисичке власти, и не само да су се побили представници домаћинске и грађанске Србије (коју су створили Карађорђе и Милош), и не само да је српска омладина послана да изгине у равном Срему од немачких трупа у повлачењу итд, у тој држави су систематски деценијама отимане српске бебе, да би их Титова држава продавала за велике паре на западу или делила бездетним брачним паровима који су радили за режим.
Први познати случајеви отетих беба се јављају раних 50-тих година 20. века, када је вероватно и разрађен удбашки систем отимања новорођених беба од родитеља и њихова даља продаја, од чега је Титов режим добијао масне паре.
Тако нешто није могло да се направи без знања и аминовања оног који се у тој држави питао за све. Уз Титово одобрење (можда и на његову иницијативу) мајкама које би се породиле, говорило се да су им деца умрла и да не могу да виде своју децу. Никада никакав документ о смрти детета не би био издаван, а она су тобоже сахрањивана о болничком трошку. У тако сложену вишедеценијску операцију отимања новорођене деце, њихово проглашавање мртвим и препродаја су били укључени, поред Титове тајне полиције УДБ-е, и режимски доктори, медицинске сестре, породилишта, полиција, центри за социјални рад итд.
Монструозан злочин отимања беба је гори од турског „данка у крви“ и функционише деценијама од почетка 50-тих година прошлог века, па све до краја 90-их, а нисмо сигурни да се то не дешава ни данас, јер се комунистички и удбашки систем никада није променио.
Јуче је овај човек са слике Млађан Радивојевић у Крушевцу, након поднете кривичне пријаве да је као беба отет из крушевачког породилишта, ДНК анализом доказао да је украден као беба.
За разлику од већине украдених беба која су продата на западу, Радивојевића су пре 40 година отели од мајке у породилишту Опште болнице у Крушевцу и однели у Алексинац породици Радивојевић, која није имала деце. Након година развлачења по судовима и административним канцеларијама, Радивојевић је коначно у Крушевцу пронашао своју породицу, мајку, сестру, брата итд.
И шта ће се сада десити и да ли ће се због овог у нашој земљи нешто променити?
Неће.
У држави Србији непрекидно владају деца и унуци оних који су радили за Титов режим који је отимао бебе из породилишта. Дан данас се то није променило. Србија је једина земља у којој ни архиви комунистичке тајне полиције УДБ-е и ОЗН-е још увек нису отворени. И како да буду отворени кад би се сазнало да је од неког садашњег премијера или министра или шефа странке на пр. отац или ђед учествовао у отимању беба од мајки и њиховој продаји на западу? Е у томе је проблем. Републиком Србијом, која је створена на заседању АВНОЈ-а, још увек влада Тито из гроба, јер њом управљају деца и унуци његових властодржаца.
Све док се систем у овој земљи не промени и не отворе удбашки архиви, држава Србија ће остати у канџама Титових комуниста и његове хрватске комунистичке партије.
