ПРАВДА ЗА ПОРОДИЦЕ НЕДУЖНИХ МУРИНСКИХ ЖРТВА НАТО АГРЕСИЈЕ ДИРЕКТНО ЈЕ ПОВЕЗАНА СА КРИВИЧНОМ ОСУДОМ МИЛА ЂУКАНОВИЋА ЗА САВЕЗНИШТВО СА АГРЕСОРОМ

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
murin

„Права правда је савјест.“                                                                                 (Виктор Иго (VictorMarie Hugo),1802-1885, француски писац)

„Не можемо добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух?!“ (Амерички генерал Мајкл Шорт(Michael C. Short), командант авијације НАТО-а; изјава дата у току агресије)

„…ми (ћемо) уназадити вашу земљу и смрвићемо вас. Хоћете ли 1950. годину? Ми вас можемо уназадити до 1950.године. Хоћете ли 1389.годину? Ми вас можемо уназадити и до 1389.године.“(Томас Фридман(Thomas L. Friedman), амерички политички коментатор и колумниста; „New YorkTimes“, 23.април 1999.године)

 

Од 24.марта до 10 јуна 1999.године (78 дана и ноћи), злочиначки, терористички и окупаторски НАТО пакт је (без одобрења Савјета безбједности УН) извршио монструозну агресију на СРЈ (Црну Гору и Србију). У току агресије извршен је још један геноцид над српским народом, те бројни ратни злочини, прије свега, против цивилног становништва,уз грубо кршење међународног права, Повеље УН и самогСјеверноатлантског (Вашингтонског) уговора.

По полуострву Луштица и на другим локацијама у Црној Гори, НАТО пакт је „сијао“ бомбе са осиромашеним уранијумом  и касетне бомбе, које су забрањене нормама међународног ратног и хуманитарног права. Тиме је почињено и кривично дјело –  употреба недозвољених средстава бобе.

НАТО авијација је, 30.априла 1999.године, без најаве, са 10-17 пројектила, бомбардовала мост на Лиму, у самом центру Мурина. Страдало је шест цивила: троје дјеце (Мирослав Кнежевић, Оливера Максимовић и Јулијана Брудар) и три одрасле особе (Вукић Вулетић, Манојло Коматина и Милка Кочановић. У нападу су тешко повријеђени Жељко Белановић, Светлана Зечевић и Тина Миловић,а пет особа је лакше повријеђено У близини моста није било војних објеката, нити јединица ЈНА. У току НАТО агресије Ђукановићеве власти нијесу прогласиле ратно стање, нити су у Мурину биле активиране сирене за општу опасност.

Према наводима медија, оштећене породице из Мурина су, 2009.године, тужиле државу Црну Гору. У тужбама јеосновано образложено да је држава Црна Гора обвезник накнаде штете јер су „државни органи могли спријечити страдање недужних цивила у НАТО бомбардовању Мурина“. Такође, наведено је да суд мора примијенити дужи(привилеговани) рок застарелости, јер је штета узрокована извршењем тешког дјела против опште сигурности, иако надлежни тужилац није водио поступак, a био је дужан да то учини.

„У случају бомбардовања Мурине није било сирена, нити било каквог обавјештавања грађана о надолазећој опасности. Управо слиједећи уставну обавезу државе Црне Горе да штити животе и имовину својих грађана и да контролише све ванредне ситуације, али и да накнади штету ако до ње дође…оштећене породице траже да им држава накнади нематеријалну и материјалну штету…“

У тужбама је указано и да је Црна Гора, као чланица СРЈ, имала организовани систем заштите државе и грађана и била је дужна да упозори грађане на евентуалне предстојеће опасности.

Својим нечињењем, тадашња црногорска власт је директно прекршила члан 51 (Општа опасност)Устава Републике Црне Горе, из 1992.године – „Свако је обавезан да учествује у спречавању и отклањању опште опасности“.

Основни суд у Подгорици, је обавезао државу Црну Горуна накнаду штете породици Манојла Коматине, из Мурина, по основу објективне одговорности, а према тада важећем Закону о облигационим односима. Досуђена накнада штетеје исплаћена, 2013.године.  Ту пресуду је потврдио Виши суд у Подгорици.

Парнични судовисуутврдили да је облигациони однос накнаде штете настао извршењем тешког дјела против опште сигурности са смртном последицом, па су примијенили дужи(привилеговани) рок застарелости од петнаест година, прописан тада важећим Кривичним закономРЦГ.

То дјело је, у истовјетној формулацији, прописано и у важећем КЗ-у (члан 338 став 2).

Парнични судови су ваљано протумачили члан 15 Закона о парничном поступку – „У парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дјела и кривичне одговорности учиниоца везан за правоснажну пресуду суда којом се оптужени оглашава кривим.“

Наиме, цитирана норма не забрањује, а начело правичности  обавезивало је парничне судове да, због непостојања кривичне пресуде, што је узроковано незаконитим нечињењем надлежног тужилаштва, сами утврде постојање кривичног дјела (тешког дјела против опште сигурности са смртном последицом), на основу објективних обиљежја његовог бића, те да утврде узрочно-последичну везу између (намјерног – М.Г.) пропуста тадашњих црногорских власти да грађане Мурина благовремено упозоре на предстојећу опасност и насталих штетних последица (смрт и тешке повреде грађана Мурина).

Такође, парнични судови су ваљано примијенили и Закон о облигационим односима СФРЈ, СРЈ и СЦГ, који је био на снази у вријеме НАТО агресије и то:

-члан 154 став 2 – „За штету од ствари или дјелатности, од којих постоји повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу (објективна одговорност – М.Г.)“;

– члан 377 став 1 – „Кад је штета проузрокована кривичним дјелом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтјев за накнаду штете према одговорном лицу застаријева кад истекне вријеме одређено за застарелост кривичног гоњења.“.

Међутим, заштитник имовинских права и интереса државе Црне Горе је против правоснажних пресуда о накнади штетеизјавио  ревизију и затражио  повраћај новца.

Одлучујући о ревизији, Врховни суд Црне Горе је заузео правно неутемељен, рестриктиван, политички и пронатовски став да се у парници не може утврђивати постојање кривице, па самим тим ни дужи рокови застарелости.. Другим ријечима,нижестепени судови, Законом о парничном поступку (ЗПП), током одлучивања о претходном питању, нијесу овлашћени да самостално утврђују да је штета настала као последица кривичног дјела, чак ни ради утврђивања дужег рока застарелости. Произилази, по ставу Врховног суда, да се, по том основу, не може примијенили дужи рок застарелости.

Да није заузео овакав правни став, Врховни суд би индиректно потврдио кривичну одговорност налогодаваца, организатора агресије на СРЈ и пилота НАТО пакта, те  припадника тадашње црногорске власти за бомбардовање Мурина.

Последично, Врховни суд је пресудио да породица Коматина нема право на накнаду штете, те да једужна да исплаћени износ врати држави Црној Гори.. Након тога, парнични судови су, 2013.године,  одбацили тужбене захтјеве других породица из Мурина, због протека(општег десетогодишњег) рока застарелости.

У пресудама је наведено да се не може примијенити дужи(привилеговани) рок застарелости, јер нема познатог учиниоца кривичног дјела, као ни правоснажне осуђујуће кривичне пресуде.

Како су протекли рокови застарелости, принцип правичности налаже да Влада, путем вансудског поравнања, накнади штету.

НАТО бомбардовањем Мурина, почињено је кривично дјело – Ратни злочин против цивилног становништва – прописано тада важећимКривични законом СРЈ (члан 142 став 1):

„Ко кршећи правила међународног права за вријеме рата…нареди да се изврши напад на цивилно становништво, насеље…који је имао за последицу смрт, тешку тјелесну повреду или тешко нарушавање здравља људи; напад без избора циља којим се погађа цивилно становништво…или ко изврши неко од наведених дјела, казниће се затвором најмање пет година или затвором од четрдесет година…“

Готово истовјетна одредба постоји у члану 428 КЗ.

Кривично гоњење и извршење казне за овај међународни злочин не застаријевају, на основу Конвенције о непримјењивању законске застарелости за ратне злочине и злочине против човјечности, из 1968.године. Та конвенција је, непрекидно, саставни дио унутрашњег правног поретка Црне Горе и Србије, од 1970.године.

Незастаривост кривичних дјела геноцида и ратних злочина била је прописана Кривичном законом СРЈ (члан 100), а постоји и у важећем КЗ-у (члан 129).

Мило Ђукановић је био савезник НАТО-а у агресији на сопствену земљу. И Вилијам Монтгомери, амбасадор САД у СРЈ и Државној заједници Србија и Црна Гора, од 2001.до 2004.године, у интервјуу Загребачком „Вечерњем листу“, од 18. српња (јула) 2021.године, потврдио је да је Мило Ђукановић био марионета америчке администрације и Запада. Амбасадор Монтогомери је казао, између осталог, да је Ђукановић „…када је видио да (Слободан) Милошевић неће побиједити, окренуо је поглед на Запад и затражио подршку. У тој улози је био и током кампање бомбардовања СРЈ…“

У заједничкој изјави за „Њујорк тајмс“, од 8.маја 1999.године (New YorkTimes, OpinionAfterTheWar In Serbia Is OverMilo DjukanovicAndZoran Djindjic, may 8,1999) они су позвали НАТО да настави бомбардовање Србије све док Слободан Милошевић не падне с власти?!У тој изјави се, између осталог, каже:

„…Ifthewarendswith a signature on a peaceagreementandthe same leadership in power, withSlobodan Milosevicat thehelm, thetragedyandviolencewillcontunue…“

Или у преводу:

„…Ако се рат заврши потписивањем мировног споразума и са истом влашћу, са Слободаном Милошевићем за кормилом, трагедија и насиље ће се наставити…“?!

Портал ИН4С је, 5.септембра 2018.године, објавио да је „Актуелни црногорски предсједник Мило Ђукановић тражио да НАТО бомбардује поједине објекте у Црној Гори. То се наводи у документима на сајту Предсједничке библиотеке и Музеја бившег америчког предсједника Била Клинтона…по свједочењу Клинтона и (француског предсједника – М.Г.) Жака Ширака, датом BBC-у, Ђукановић (је) сам тражио бомбардовање циљева у Црној Гори „промилошевићеваца“, међу којима је и Мурина. У филму BBC-а „Пад Милошевића“, Клинтон је казао да је бомбардовање локација у Црној Гори, међу којима је и Мурина, тражио директно Ђукановић…у 1999.години. Владу ЦГ (САД су) помогле са 55 милиона долара.“

„(Ричард) Холбрук(специјални амерички изасланик за Балкан – М.Г.)  је у ауторском тексту, који је објављен у „Њујорк тајмсу“, још 10.априла 2001.године…изнео шокантну чињеницу у вези са Ђукановићевим ангажовањем током НАТО агресије…Према његовим речима, црногорски лидер се „храбро супротставио Слободану Милошевићу и помогао НАТО-у…у огромној мери током рата на Косову“…(President Milo Djukanovicof Montenegro bravelystoodup to presidentMilosevicduringthe Kosovo war, helping NATO enormously)…(Дневни лист „Информер“, 5.март 2020.године).

„Стручњаци верују да је Ђукановић агресорима достављао обавештајне податке и да је саботирао одбрамбене акције тадашње СР Југославије.“ (Исто)

Зато је Специјално државно тужилаштво било, а и сада је, овлашћено и дужно да покрене кривични поступак против НАТО наредбодаваца и извршилаца бомбардовања Мурина, заратни злочин против цивилног становништва (члан 142.  тада важећег Кривичног закона СРЈ односно члан 428 садашњег КЗ-а), као и против Мила Ђукановића, за исто кривично дјело извршено путем подстрекавања и помагања (члан 142., а вези чланова 23. и 24.Кривичног закона СРЈ, односно из члана 428,а у вези чланова 24 и 25 садашњег КЗ-а).

На овакво поступање обавезује и члан 12 став 2 Устава – „Црна Гора штити права и интересе црногорских држављана.“

Напријед описани кривични поступак против припадника НАТО пакта и Мила Ђукановића је овлашћено и дужно да покрене и Тужилаштво за ратне злочине (Србије), у складу са чланом 2 став 1 тачка 1 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, чланом 142. Кривичног закона СРЈ и чланом 372 Кривичног законика Србије.

Осуђујућа пресуда против припадника НАТО пакта и Ђукановића била би основ за накнаду штете породицама из Мурина, без обзира на дан (датум) подношења захтјева.

Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и дипломирани економиста, из Подгорице

20.мај 2022.године

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас