Њему у сећање, одломак из његовог Духовног дневника:
23. IX / 6. X. 1925.
Дани твоји се приближавају крају, но у срцу почива тиха жал што ниси довршио своје дело пред Господом и што си узалуд протраћио живот који ти је Он даровао. Ипак, у овом жалу пламти љубав Божија и опроштај Господњи. Он нас није презрео у фактичности нашег бића. Напротив, Он је дошао к нама, расипницима и грешницима; и не треба да се плашимо своје недостојности пред Њим, јер то значи невером жалостити неизмерну љубав Божију. Ово чудо снисхођења Божијег збива се на свакој литургији: Јагње почива на дискосу, Он сам, Господ, који се изнова жртвено предаје у моје окајане и нечисте руке. Душа моја обамире од трепета пред чудом Божијег снисхођења, пред Божијим смирењем према твари. Бог се предаје да буде жртвован и да постане храна за верне.
Стојим као избезумљен, те дрхтим и радујем се, и опет стојим забезекнут, и изнова срце моје бива испуњено Божијим снисхођењем, и молим се Њему док лежи преда мном и почива на Своме Престолу, молим се Њему, и гледам на Њега, и падам ничице пред Њим, лицем у лице, као Мојсије на Синају… И како ја, обични црв који се мигољи, могу оправдати ово снисхођење својом праведношћу, како могу и помислити да ћу достојно стати пред Њега?! Није ли безумна и сама ова помисао, као и мисао да могу оправдати живот свој пред Њим, живот који сам узалуд проживео?! Ипак, верујем, љубим и надам се безмерном милосрђу. Помилуј ме у мојој ништавности, у лењости, у греху, у окајаности мојој, јер верујем у безмерност љубави Твоје!
(превод ЛН)
Извор: ФБ профил Лазар Нешић
