,,… Убрзо добисмо наређење да се враћамо према непријатељу. Стигла је муниција из Француске.
Моравска дивизија, где је припадао и мој 2. пук, била је дивизија 1. позива. Све људи око тридесет година. Из мог другог пука мало који војник да није био бар два пута рањен. Много храбри су били. Већином Топличани и Црнотравци, зидари и сељаци.
Утврдимо се на једном брду у само се бранимо, никако не нападамо. Сваки час ми се рани или погине по неки војник. Онај мој први командир чете (четврта чета 1.батаљон) био је одмах после два-три дана рањен и отишао на лечење. Овај други командир, још док смо копали ровове, буде рањен од шрапнела те и он оде.
Сад нам дође за командира чете поручник Влајко Ивковић, Врањанац, резервни официр. Храбар много. Брзо се с њим спријатељимо и ја и Душко Саватијевић, онај други ђак из моје чете. Овај наш други пук стално даје јак отпор непријатељу, али људи је све мање и мање. Чујемо од коморџија да ће бити наша офанзива. Како ли ће испасти? Мој други вод, кад сам га примио, имао је шездесет људи, а сад нас је свега двадесет… “
Сећања Живорада Настасијевића (1893-1966), српског сликара и једног од 1300 каплара.
друштвене мреже