Прерађеном изложбом у спомен-подручју Аушвиц-Биркенау Аустрија напушта дуго неговани мит о „првој Хитлеровој жртви“. Али шта ће уследити после тога?

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Izlozba u Ausvicu

Аустрији је дуго требало да се одлучи за нову презентацију своје историје у Трећем Рајху. „Најпре је за то морало сазрети време“, рекла је Хана Лесинг, генерална секретарка аустријског Националног фонда за жртве националсоцијализма, приликом отварања нове изложбе о Аустрији у спомен-подручју Аушвиц-Биркенау 4. септембра 2021.

На прошлој изложби из 1978. године Аустрија је своју улогу још дефинисала као „прва Хитлерова жртва“. Била је то и више него непотпуна презентација, подвукао је Волфганг Соботка, председник Државног савета, једног од два дома аустријског парламента. „На прошлим изложбама, посебно на тој, нису били у довољној мери тематизовани прикази починилаца, учесника у злочинима, следбеника“, рекао је Соботка. „Овде се у центар пажње стављају починиоци злочина.“

Аустрија има ту посебност да је била део Немачког Рајха“, каже историчарка Хајдемари Ул. „Тиме је, ако изузмемо Немачку, једина еуропска земља с експлицитном историјом починилаца”. Након припајања Аустрије 12. марта 1938. данашње подручје те земље било је интегрисано у националсоцијалистичку државу под називом „Остмарк”.

Од тада су Аустријанци били држављани Трећег Рајха. Многи су активно учествовали у националсоцијалистичкој политици агресије и уништења. Окончањем Другог светског рата и проглашењем независности Аустрије 27. априла 1945. поново је улогу играло аустријско порекло.

Мит о жртви и суочавање са прошлошћу

Већ приликом проглашења независности позивало се на Московску декларацију из 1943. Тамо је Аустрија стварно означена као „прва жртва типичне Хитлерове политике напада“. Но истовремено је наведено да Аустрија „сноси одговорност за учествовање у рату на страни Хитлерове Немачке, коју не може избећи, те да ће се у склопу коначне оцене морати да се узме у обзир колико ће сама допринети свом ослобођењу“.

Упркос томе се Аустрија стилизовала као прва Хитлерова жртва. Тај мит о жртви је употребљен код преговора о државном уговору из 1955., након којег је Аустрија поновно стекла пуни суверенитет, и код расправа о реституцији. А у првом реду је служио скидању моралног терета с аустријског становништва. Тако је деценијама онемогућавано озбиљно суочавање с нацистичком прошлошћу и антисемитизмом. Политичари и историчари су и у 21. веку још увек препирали око размера аустријског удела у нацистичким злочинима.

Недостатак свести о неправди

Прекретница је била тзв. афера Валдхајм из 1986. године.Kурт Валдхајм почео је каријеру 1947. у демохришћанској Аустријској народној партији, касније је постао министар спољних послова и на крају државни секретар Уједињених нација. Kада се 1986. Kандидовао за председника државе, магазин „профил“ је објавио причу о његовој нацистичкој прошлости.

Валдхајм је у својој биографији прећутао да је 1942. у Грчкој учествовао у депортацијама Јевреја.

„Ја у рату нисам чинио ништа друго него стотине хиљада других Аустријанаца, наиме извршавао сам своју дужност као војник“, рекао је тада Валхајм показујући велику неосетљивост. Америчко Министарство правде га је 1987. ставило на листу особа које не смеју ући у САД све док се не разјасне оптужбе.

Посебна комисија, чије је оснивање иницирао сам Валдхајм, није, додуше, доказала његово директно учешће у злочинима, али је утврдила да је, супротно својим изјавама, морао знати о ратним злочинима на Балкану.

Након тога је Симон Визентал, оснивач специјалног центра за трагање за нацистичким злочинцима који је по њему добио име, затражио оставку Kурта Валдхајма. Али он је остао на дужности, иако се критика никада није потпуно стишала.

Та афера је разоткрила да се Аустрија није суочила ас својом националсоцијалистичком прошлошћу. Спорни председник државе је поларизовао друштво и тако деловао као катализатор за јавну дискусију о миту о жртви.

Притисак споља и изнутра

У Аустрији је мало по мало јачало политичко уверење да признавање и анализирање неправде почињене у Трећем Рајху мора бити део државног резона једне европске државе. Важна прекретница је био говор који је 1991. одржао канцелар Франц Враницки. Он је у парламенту признао саодговорност Аустријанки и Аустријанаца у Другом светском рату.

За темељно разјашњавање пљачке јеврејског власништва1998. је основана посебна комисија, која је 2003. предочила опширан извештај. Дискусије унутар земље биле су за тај процес исто толико важне као и притисак извана.

То је посебно тешко падало десно оријентисаној странци Слободарској партији Аустрије, која је између 2000. и 2005. те између 2017. и 2019. била део владе. Њени су политичари имали антисемитске испаде. „У међувремену је партија променила стратегију“, коментарисла је историчарка Хајдемарие Ул.

Уопште гледано, постоји политичка воља да се суочи са прошлошћу. Али велики изазов представља продирање у дубље слојеве друштва. “Тамо где постоје емотивне везе између генерација, може настати велика напетост између националног изјашњавања за суочавање и личних и институционалних дела”, каже историчарка Ул.

Удаљавање и приближавање

Аустријска изложба у спомен-подручју Аушвиц-Биркенау, на којој се радило десет година, носи назив „Удаљавање“. То не упућује само на географску удаљеност између Аустрије и Аушвица, већ пре свега на то како су Јевреји удаљавани из друштва, депортовани, заборављани и убијани.

„Изложба је важан знак да се Аустрија суочила са својом прошлошћу“, сматра Ул. Ипак, по њеном мишљењу, главни задатак остаје да се то сећање увек изнова доводи у средиште пажње друштва.

„Говорећи речима немачког историчара Волфганга Kнигеа: То време мора остати иритација. За сваку генерацију поново.“ Тај апел мора да важи и за Немачку и за Аустрију.

Дојче веле

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас