Прича о Славку светом човеку
Са Славком ме упознала моја пријатељица у Новом Саду у улици Златне греде која ми је тврдила да је он свети човек и звала га Славко Православко.
Славко је био некада обичан радник и конобар који је дошао из Босне у Дубровник. Ту је радио годинама вредно и купио неку земљу и направио кафану. После је развио посао и на крају направио мотел на 4 спрата и велики ресторан.
Имао је жену Хрватицу и мислим троје деце. Дошао је несретни рат и Славко је морао да бежи из Дубровника јер је био Србин. Жена га се одрекла и није хтела да са њим комуницира. Чак му није дала да се чује са децом јер је „четник“. То су биле деведесете.
Било је таквих судбина али шта је код Славка било посебно. Он је то да је изгубио све подносио са миром, иако му је тешко било само што децу не може видети и чути. Маштао је како би отишао у дубровник и макар из прикрајка да види своју децу. Живео је у једном собичку где није имао купатило. Рекао је да му је добро. Кад су га питали како му је добро кад нема купатило он је рекао да човеку и не треба превише често да се купа и да је довољно једном дневно да једе и да му није хладно.
Устајао је рано и пре пет кувао кафе и чајеве и продавао по пијаци пијачарима и купцима. Сви су волели Славка јер је био добар човек, јер је имао за сваког лепу реч и осмех, јер је давао кафу и ако људи немају да плате… Углавном нико није ни знао његову муку и сиромаштво у ком живи.
Поред у дворишном стану је живела једна бака Мађарица којој су деца отишла за Канаду. Њу је Славко свакодневно обилазио – доносио кафу и чај, куповао воће и поврће са пијаце. А бака је била срећна јер је једино Славко са њом причао и шалио се. Она је хтела да му препише кућу јер су деца далеко и неће се вратити а Славко је то одбио и рекао да ће се вратити тешећи баку.
Пролазиле су избегличке године у тешком животу и у тузи за децом а нико није чуо од Славка ружну реч и за све је говорио хвала Богу или даће Бог видећу своју децу иако ме неће познати. Није се љутио ни на Хрвате што су га прогнали ни на жену која неће ни на телефон да му се јави, говорио је „шта ћеш рат“ или „морала је она тако да би тамо опстала“
Но туга га је притискала и Славку срце није издржало. Плакала је бака Мађарица и причала како јој је он доносио све што јој треба и никад није хтео узети новац и говорио јој „греота је наплатити“. Јавили су се још неки којима је помагао и који нису могли веровати у каквим условима је живео. Да ли је Славко свети човек не знам, али је за мене био велики човек
