Био је најбољи студент генерације Медицинског факултета у Новом Саду, урадио је преко 5000 операција на срцу, члан је најеминентнијих међународних стручних организација. Управник је Клинике за Кардиоваскуларну хирургију Института у Сремској Каменици, редовни је професор Медицинског факултета у Новом Саду. Поред кардиохирургије и медицине проф. др Стаменко Шушак ангажован је и на пољу биоетике, нарочито на истраживањима етичких проблема евтаназије, “мождане смрти” и трансплантације срца. Члан је: Епархијског управног одбора православне епархије бачке и новосадске, Синодске комисије за биоетичка питања СПЦ и Свеправославног биоетичког комитета Васељенске патријаршије у Цариграду (Истанбул), као и Етичког одбора Института за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Kаменици. Има став дубоко верујућег човека. Наш саговорник је Професор др Стаменко Шушак – кардиохирург.
У својој каријери имали сте преко 5000 операција на срцу и, према Вашем големом искуству, колико такве „граничне ситуације” приближе самог човека Богу?
С.Ш: Посао лекара, који обављам већ пуних 27 година, посматрам само као део мога овоземаљског послања. Кроз исту призму посматрам и све операције на срцу које сам урадио свих ових протеклих година, које и сада – слава Богу – свакодневно радим и које ћу – ако Бог дâ – радити и у будућности. Мој позив је, заиста, веома захтеван, јер полажем руке на људско срце. Са једне стране, операција на срцу јесте – како рекосте – „гранична ситуација”, јер улазите у бескрајно поље, ипак, недовољно истраженог људског организма али и свих могућих и непредвидивих компликација са неизвесним исходом по пацијента. Са друге стране, пак, гледајући рутину којом се сада изводе хируршке интервенције, стечено огромно колективно искуство, остварене добре досадашње резултате, широку палету помоћних апарата и техничке подршке током операција, велика већина лекара, на основу свога досадашњег искуства и стечене вештине, операцију на људскоме срцу не схватају као „граничну ситуацију”. Да бих у потпуности одговорио на Ваше питање, дозволите ми прво да кренем од лекара-хирурга који врши операцију. Да ли она за њега, на било који начин, представља „граничну ситуацију”? Дубоког сам уверења да је ствар индивидуалне природе. Ту полазимо од светоназора сваког од нас, тј. како посматрамо човека, почетак његовог живота, његово рађање и живот на земљи, умирање и смрт. Уколико целокупну видљиву и невидљиву творевину, укључујући и самога човека, схватамо као плод Божанског стварања али и вечног Божијег старања, онда хирург – схвативиши све наведено – у миру ради на своме овоземаљском послању и послушању. Јасно му је да је све у Божијим рукама и да је са наше људске стране само потребно дати све од себе и препустити се Божијем промислу. Дакле, ту за њега нема никаквих „граничних ситуација”, јер – заиста – „нема ништа ново под сунцем” (Књ. Проп. 1,9) и све је у Божијим рукама (и хирург, боље речено цео хируршки тим, и пацијент). Они лекари, који целокупну творевину, укључујући и живот човека, посматрају као случајност или на било који други начин који се не поклапа са претходним ставом, њима је, вероватно, нисам сигуран, све, на неки начин, „гранична ситуација”. Граница, по дефиницији, представља нешто што разграничава две стране. Ако је живот на земљи случајност и после њега нема ништа, онда та граница представља прелаз у ништавило, у непостојање. У том случају, ако пред собом гледате човека којег треба да оперишете, са њим причате и саосећате, онда његова смрт, његов прелазак из постојања у непостојање, представља огромну трагедију. Поготово, ако су таквог светоназора и лекар и пацијент. Први, јер ће у неописивом страху радити операцију (то се нарочито види у случају непредвиђених и смртних компликација током операције), а други јер се нашао пред лицем вечног непостојања. Уколико је, пак, пацијент верујући, онда имамо сасвим другачију ситуацију. Навешћу један пример из мог личног искуства. Као млад лекар на специјализацији слушао сам једног кардиохирурга како пацијенту и његовој родбини веома самоуверено објашњава све шта их чека током и после операције. На крају им каже: „Ништа не брините. Оперисаћу Вас и бићете добро”. Муж пацијенткиње, на овакву изговорену подршку од стране хирурга, сасвим смирено изговара следеће речи: „Докторе, ја Вас молим да операцију урадите најбоље како знате и умете, а то да ли ће моја супруга бити добро, све то је само у Божијим рукама”. Е, видите, то је по мени „гранична ситуација”, јер је толико снажна да до тада незнавеног човека у делићу секунде преведе из једног стања простог овоземаљског постојања у стање словесног бивствовања. Простије речено, у том тренутку доживљавате преумљење. Са те стране гледајући, ова „гранична ситуација” врло лако може да делује исцељујуће не само према пацијенту него и просветљујуће према самоме лекару. Иако припадам оној првој групи лекара, све што је супруг пацијенткиње изговорио у том тренутку, за мене, Богу хвала, није представљало ништа ново, али ме је учврстило у сазнању колико је битна и та друга страна, а та страна је сâм пацијент и његови ближњи. Управо због тога, а то често наглашавам пацијентима и студентима, пацијент никако не сме да буде објекат нашег деловања. Он је, управо, субјекат. Он је непоновљива личност на овоземаљском пролазном путу ка вечности.
Да ли бисте се, у том контексту размишљања, сложили са девизом да је „болест Божија посета”? И колико, заправо, ти људи наставе свој однос са Богом пошто опасност прође?
С.Ш: Ваше питање се односи на нешто што је добро познато у светоотачкој литератури. И ја сам, Богу хвала, своје знање црпео из тих књига које су сада свеприсутне и које најтоплије препоручујем свим људима, а – у овом случају – посебно лекарима. Имао сам велики благослов и да будем веома близу и у директном општењу са неким од стараца који су практиковали строг подвижнички живот и који су обележили време наше скорије прошлости и од којих сам могао чути многа сведочења Божије посете болешћу, али и чудотворних исцељења. Ваше, дакле, прво питање има дубок теолошки смисао и значај, а ја – као што знате – нисам теолог. На ово питање се не може просто-напросто одговорити са научне стране, јер наука изучава човека само са соматске, а великим делом и са психичке стране. Човек за науку представља психо-соматско биће, док је са стране хришћанске антропологије човек трихотомно биће, спој тела, душе и духа, непоновљива личност. Дубоко верујем да се прави одговор на Ваше питање може добити једино аскетским опитним искуством у созерцању и непрестаној молитви, а никако научним дуалистичким разматрањем и проучавањем човека као психо-соматског бића.
Ваше друго питање, нећете ми замерити, више је усмерено ка искусном свештеном лицу-духовнику.
Колико присуство капеле у болничком комплексу, и свештеника самим тим, позитивно утиче на пацијенте?
С.Ш: И на ово питање Вам могу одговорити искључиво на основу личног искуства као лекара, верујућег хришћанина. Био сам, боравио и радио, у многим болницама широм наше планете, како у хришћанским, тако и у исламским земљама, али и у земљама Далеког Истока. У већини тих установа увек сам наилазио на капеле унутар болнице, али и на велелепне Цркве и друге богомоље у дворишту саме болнице. По ходницима болницâ и у собама поред постеље пацијената увек можете видети свештено лице. Некада болница мирише само тамјаном, а не специфичним „болничким мирисом” на који смо углавном навикли. Свега тога смо и ми били сведоци у најтежим тренуцима, како оним давним (током протеклих ратова и бомбардовања), тако и сада током борбе са епидемијом.
У последње две деценије у скоро свим болницама можемо наићи на дипломиране психологе. Препозната је потреба и нужност да је човеку потребна не само телесна помоћ, него и душевна. Самим тим, потребна је и духовна подршка и пастирска брига од стране свештеног лица, јер човек – као што малопре споменух – није само психосоматско биће. Човек је нераздељиво троделно биће, које представља спој тела, душе и духа. Његовом лечењу се увек мора приступати холистички, дакле са телесне, душевне и духовне стране. Управо због тога, логично се може закључити да присуство богомољâ и духовникâ у болницама представља насушну потребу за свакога, не само за пацијенте већ и за нас лекаре и остале медицинске раднике.
Свакако, Ви сте један интегрисани хришћанин и лекар, кардиохирург, те стога како коментаришете став исихаста да је потребно „спустити ум у срце” са најновијим открићима (откривено 1991, објављено 1994) да сам орган срце има око 40.000 неурона и самим тим аутономни систем памћења и расуђивања?
С.Ш: Од науке и научникâ, поновио бих још једанпут, не треба тражити такве одговоре. Покушаћу све то и да објасним. Суштински гледајући, податак који сте навели да срце има одређени број неуронâ нема никаквог духовног значаја. Још од прастарог времена се знало да срце има свој аутономни нервни систем. Наука је извршила и одређена испитивања на симпатичком и парасимпатичком нервном систему срца и зауставила се у одређеној тачки њене спознаје. Неки научници наводе да је срце искључиво пумпа која обезбеђује циркулацију крви кроз наш организам. Други научници наводе да срце има и великог значаја у духовном животу човека и покушавају срцу дати предност у односу на друге органе. Исто тако, огроман број научника ту предност даје мозгу. Дубоког сам уверења да су таква учења и приступи човеку веома погрешни и опасни. Човека увек морамо гледати као једну целину. Ако га парчамо на органе, улазимо у опасно редукционистичко учење. Тако се, данас, првенствено на западу, а по угледу на Декартов исказ „мислим дакле постојим”, већ могу чути изјаве неких научника попут „наш мозак, то смо ми”, „мозак као центар људског бића” и сл. Сви органи су саставни делови људског организма. Ако плућа престану са радом, човек умире, а нико никада – колико је мени познато – није рекао „наша плућа, то смо ми”. Дакле, један орган је део једне целине, а та целина је људско тело. Људско тело, опет, представља само један део целине, а та целина јесте људско биће. Тело заједно са душом и духом нераздељиво чини људску личност. Ако нема једног од та три насушна дела, човек није жив. Дакле, човека морамо посматрати искључиво на овакав начин. Нажалост, савремена наука је практично настала из орфистичко-платонистичког метемпсихотичног учења и тешко ће јој бити да у будућности трансцендира из тог дуалистичког кавеза и почне да посматра човека у свој својој пуноти.
У Вашем питању сте навели и став исихаста. Нешто што деценијама испуњава моју пажњу и цело моје биће, како већ рекох, јесте светоотачка литература. Њу изучавам као лаик без систематског теолошког знања и све моје одговоре на питања са духовним карактером треба схватити у том контексту. Дакле, у светоотачкој литератури стално се наилази на појмове попут умно-срдачне молитве, да је срце место где се људска душа састаје са Господом, да ум свој треба спустити у срце, да током изговарања Исусове молитве главу треба погнути ка центру груди итд. Наравно, са друге стране, нигде се децидно не наводи да се ту ради о нашем органском срцу. Читалац у својој свести више долази до спознаје да се ту ради о метафизичком срцу, као центру нашег бића. Источњачке религије уче о постојању чакри, а међу њима нарочито се истиче значај соларног плексуса који такође заузима позицију близу анатомског средишта људског организма. Ако логички посматрамо анатомију људскога тела, центар људскога бића јесте средогруђе, као тачка где се спајају хоризонтални и вертикални део нашег тела. И, заиста, на том месту се и налази наше органско срце. На тај начин, вероватно, ради се о истом органу који, дакле, нема само телесни значај, него и духовни. Такво срце, ово је веома важно нагласити, може да општи са околином и са Богом невезано за број неурона из Вашег пиања (који га окружују, улазе или излазе из њега), њихову аутономност и све оно што можемо наћи у стручној литератури. Човеку за општење са Богом није потребна некаква антена или посебан анатомски орган, него само чисто срце. Очистити срце човека не означава потребу за применом медицинских мера асепсе и антисепсе, него означава невидљиву духовну борбу у којој не учествује само наше тело или, не дај Боже, само један орган. У том подвигу учествује цело наше биће.
Веома слично је св Григорије Палама тврдио још у 15 веку са праксом Исихазма као реалног постигнућа те кохеренције тела, срца и ума. Шта Ви као кардиохирург са големом праксом имате да кажете на ту тему?
С.Ш: Скромног сам мишљења да сам са лаичке стране великим делом већ дао одговор на ово Ваше питање.
Након свега реченог, у чему је круцијална, да не кажемо кардинална, улога Српске Цркве у српском народу? И колико заправо тај исти народ има своју битну улогу у развоју своје Цркве? Одговорност за тај развој, да тако кажемо.
С.Ш: Ако, дакле, човека посматрамо са становишта споја тела, душе и духа, лако доносимо следећи закључак: за наше телесно здравље потребно је да се хранимо здраво, да спроводимо редовне физичке активности и да имамо довољно сна да се наше тело одмори. Такав став заузима и савремена наука. У случају појаве телесне болести, потребно је да се обратимо лекару који ће спровести све потребне дијагностичко-терапеутске мере у циљу оздрављења и потпуног телесног опоравка. Ако погледамо на душевни живот, већина људи под тим подразумева одласке у позоришта, биоскопе, концерте, а ништа мање и одласке у природу, на летовање, скијање и све оно што чини душевну овоземаљску радост човека. У случају појаве душевне патње и болести, већина људи одлази код психијатра и/или психолога који ће различитим приступима покушати да продру у дубину њихове душе и да одагнају сваку њихову бол и патњу. Сада долазимо и на духовни аспект људске личности. Он се односи на оно потенцијално „вертикално” у нама. То „вертикално” подразумева нашу способност да надиђемо себе, своје ја, и уздигнемо се у неслућене духовне висине још овде на земљи. У светлу тога, човек може да буде тотално индиферентан и да ништа не чини на духовном плану или – са друге стране – да крене путем духовног усавршавања. На том путу га чекају многа искушења и због тога му је потребна помоћ како његова путања духовног подвига не би промашила циљ. У томе је нама хришћанима, православним хришћанима, неопходна Црква са свим Њеним Тајнама. У Њој се човек невидљиво сусреће са целокупним својим бићем и са спознајом да је створен по лику и подобију Божијем. Ето тако видим и расуђујем човека и народ и његов утицај и улогу на „развој” Цркве. Богу Црква не треба! Она је потребна нама људима овде на земљи. Она је лађа која ће нас – према речима Светог Исака Сирина – „превести по смрадном мору живота, управљајући га ка Божанственом пристаништу које је Љубав“.
Како коментаришете ту уврежену поделу на народ и цркву? И идемо ли ка превазилажењу те опасне илузије?
С.Ш: Искрено, непозната ми је та подела.
Каква је Ваша реакција на избор новог Патријарха наше Цркве?
С.Ш: Аксиос! Аксиос! Аксиос!
Корона је учинила нашу поводљивост очигледнијом. Међутим питање без одговора је: Да ли ћемо научити нешто из овога? Какво је Ваше мишљење по том питању?
С.Ш: На почетку нашег разговора питали сте ме о болести као „Божијој посети” и о томе како се човек понаша када та опасност прође. У светлу датог одговора на та питања, могу само да констатујем да је корона озбиљна болест која је погодила целокупно човечанство.
Да ли смо као народ сазрели да на властитим грешкама учимо?
С.Ш: Ако се у свету нешто чини, онда то не чини народ. То чине људи, појединци. Плод тог чињења може да буде нешто што је добро, али и нешто што је лоше. Посматрајмо човека као сејача који свакодневно сади различита семена, чији ће плодови – на одређени начин – бити конзумирани и од оних који нису учествовали током сетве. Ако, дакле, семе које смо засадили даје добар плод, онда ће он бити на здравље и на спасење свих који га окусе. У супротном, ако смо засадили лоше семе, оно ће дати лош плод који ће наштетити не само сејачу него и онима који нису учествовали у сетви. Дакле, одговорићу Вам питањем. Да ли смо као људи (не као народ) сазрели да на властитим грешкама учимо и – додао бих – да ли смо спремни да грешке исправљамо и да их никада више не понављамо?
Реадкција Чудо
