„И да нас протерају са Косова и Метохије, и да нам униште све манастире, остаће кости мученичке, остаће завет Лазарев, остаће Видовдан, остаће земља крвљу натопљена, остаће реч Милошева, остаће Крст часни за који војеваше, који ће сведочити да је Косово и Метохија земља Србинова.“
Блаженопочивши патријарх српски Павле
НЕКО ВОЛИ СПИЛБЕРГА
Наш народ има слуха за епско предање, тако да су пијачне, кафанске или чаршијске приче нешто што је готово сигурно и у шта „не треба сумњати“. Неко то већ зна и лако је проверљиво. Зар је нeкада било другачије? Све се обистинило, иако понекад не звучи баш логично. Како да сумњаш у чика Жику, он је то лично чуо и све зна. Јутрос нам је рекао да ће бити нека алауџа јер га је заболела рана, што је добио за време бомбардовања – саплео се о последњи степеник улаза у склониште и повредио лакат.
Принцип коначности живота преносимо на све што има трајање. Значи, чим неко дође на власт, знамо да ће једном отићи. Али, није свеједно како је неко дошао на власт, како ће владати, колико ће владати и како ће отићи. Кога слуша, а ко не сме да му писне. У нашем Косметском случају, једно од тежишта информационог рата је председник Вучић, његови сарадници, присталице,…
Кафански је познато да је садашњи Председник дошао на власт јер је давне године, у неком хотелу и у познатом граду у иностранству, пристао на услове који су постављани претходном председнику. По неким причама, бивши председник наводно није хтео да призна тзв. државу Косова. По другим причама, бивши председник није имао потенцијал ни да изнесе Бриселски споразум, а камоли његову реализацију. Тако би Дачићев параф на Бриселски споразум остао мртво слово на папиру.
Тако не улазећи ни у суштину Бриселског споразума, накнадних договора и аката, брзо прелазимо на неколико последица. Интегрисани прелази су гори од претходних НАТО прелаза. Бранитељи моста су били бољи од цивилне заштите. Барикада у Бошњачкој махали је требало да остане. Све је било боље. Север је био наш. Много јуначких, али и лепих романтичних прича за млађе генерације које живеше у миру Бриселског споразума.
Године су Косметски Срби потрошили на опстајање и расправу о издајама, погрому, самопроглашењу, Еулекс-у, издаји, Бриселском споразуму, Вучићу, власти, персоналним решењима, ко ће коме, … И поред свих неизмерно тешких и несхватљивих околности за остатак Србије, Север је остао уточиште за сво српство на Космету, где се са видним олакшањем могло дискувати о свему што боли. Мада је капацитет Срба на Космету, у последњих тридесет година, знатно ослабљен одласком великог броја најквалитетнијих људи. Север као такав постаје препрека за нарастајуће апетите Приштине, јер интегрисани прелази нису довољан знак да је државност заокружена.
После једних избора долази до атентата на Оливера Ивановића који је био губитник на тим изборима. Ниједно место од десет загарантованих за Србе није узео у Приштини, а у локалу је био на близу 20%. Ко је убио Оливера? Зашто? То би сви хтели да знају. Неки знају боље, толико боље да се њихово знање преноси и на сва будућа догађања у Србији. Приштинске власти су одмах и без некакве опсежне истраге знали ко су егзекутори, те су кренули у хајку по Северу тражећи их. У ово питање нећемо улазити дубље, већ га означавамо као почетак криминализације Срба са Севера Космета.
Свака даља прича се везује за блиског Председниковог сарадника, још из радикалске саге, Звонка Веселиновића, кога је претходни председник хапсио због паљења интегрисаног прелаза Јариње. Звонко и његов кум Милан су означени кривцима за криминал на Северу, јер без њих на Космету се нико од Срба не пита за било шта. А за оволику живост у мишљењима на Космету, мало би било и пет Милана, мада би се и они међусобно замерили због ситношићарџијских интереса.
У послератним годинама Приштинска администрација је постепено ојачавала, по црногорском моделу, уз помоћ страних ментора. Овладали су прво механизмима које би требало да има свака држава, па са чисто албанских средина свој утицај ширили су на српске средине. Прво на оне које су максимално ослабљенe погромом из марта 2004. године. Услов свих услова је била самопроглашена независност. Тако су Албанци осетили да је време да се обрачунају са Србима на Космету, који следе политику Београда и тако не признају добро познату реалност – „Република Косова је држава.“
Америкаци кажу да у животу је једино сигурно да мораш да умреш, и да мораш да платиш порез. Прво су стране хуманитарне организације широке руке и уз минимални проценат од 50% за ту услугу, давале новац за покретање малих бизниса по Космету. За донације си морао имати косовску личну карту и порески број. Што је џаба и Богу је драго. Наши су узимали све што се нудило, а тиме постајали порески обвезници. На тај начин је Пореска администрација постала кључни играч у читавом систему припитомљавања Срба. Послe пар година олакшица, ђаво је долазио по своје и не мали број Срба бежећи од обавеза према Пореској, завршавао је у избеглиштву. То је само један од модела којима је слабљен српски национални корпус.
Наравно ту су и трговинске мере, којима се практично регулише увоз сваког производа на територију тзв. Републике Косова. Споразумима је један део умањених трговинских права Србима са Космета регулисан, али је и даље широка лепеза производа из Србије нашем становништву била ускраћена. Пре свега лекови који су сви редом на црној листи Приштине. То се компензовало преносом преко алтерантивних прелаза, али је то био још један разлог за криминализацију.
Све време из Приштине иду маркетиншке стреле ка Србима, јер наводно не плаћају ништа од комуналних услуга, иако све то пада на терет Републике Србије. Неплаћањем струје, логично је да на Северу цвета рударење криптовалута. Тако креће хајка на „рударе“, а онда и на лабораторије у којима се гаји марихуана. Све то троши електричну енергију. Енергетска криза постаје разлог за све чешћу употребу специјалних полицијских јединица, којима Приштина заводи ред на Северу. Толико је било посла да су почели да праве базе за те јединице, иако им је за деловање на Северу потребна сагласност и КФОР-а и локалне администрације у четири северне општине.
Када је зулум превазишао сваку меру Срби Севера одлучују да се супротставе. Организују, по ко зна који пут, барикаде на Ибарској магистрали покушавајући да онемогуће бар несметан транспорт специјалним полицијским јединицама. У свом протесту иду и даље, напуштајући косовске институције. Тако се Српска листа повлачи из Приштинског парламента, а загарантовани број Срба у косовској полицији скида униформе и демонстративно их одбацује од себе. Тако су Срби са Космета послали поруку Приштинским властима да се осећају грађанима другог реда и да им се права свакодневно ускраћују. Понекад и право на живот, јер је број етнички мотивисаних напада све већи, а пролазе некажњено.
Барикаде и повлачење из институција, по инерцији, бивају осуђене од представника међународне заједнице оличене у амбасадорима Квинте. Притиском на Председника Вучића и Србију је издејствовано повлачење барикада уз јасно негодовање народа, делом повлачења у апатију и упозорењима на могуће последице.
Наравно, Косметске Србе нико није хтео да чује, а приштинске власти осионо настављају са својим програмом потискивања Срба. Организују превремене изборе за органе локалне самоуправе и поред упозорења да ће Срби бојкотовати такве изборе. Рачуница је била једноставна, уз око 3% албанских гласова на изборе ће изаћи и неки део Срба полакомљених влашћу, видевши за себе широки простор који бојкот оставља. Наравно рачунало се ту на многе: на незадовољне Србе критичаре Српске листе, на оне који су чланови невладиних организација, активисти са списка добитника неког гранта, а засигурно и на оне који су тајним оптужницама било мало или мало више уцењени.
Одржани су локални избори у за то специјалним контејнерима, под пуним надзором полиције и ОЕБС-а. Без обзира на сву припрему и пропаганду Срби нису прихватили наметнуту им „контејнер демократију“. На изборе су изашли Албанци из сеоских средина и на тај начин, са апсолутних око сто гласова или око 3%, освојили потпуно легално места сва четири градоначелника општина на Северу. Сасвим легално, али не и легитимно. Наравно Приштина за неуспех осуђује Српску листу.
Како је нечији кратковиди ум помислио да је градоначелничко место нешто посебно, у средини где је сто посто запослених у општинским службама бојкотовало поменуте изборе. Како ће функционисати таква власт? То је била „нагазна мина“ за острашћеног премијера Куртија, заслепљеног идејом о заокруживању државности под његовим вођством.
Када је схватио да је добио само празне општинске зграде, наставио је даље у својој острашћености. Градоначелници ће ући на своја радна места, па макар их чувао одред специјалних полицајаца, а општинске службе ће попуњавати касније са оним са чим буде располагао. За прво место обрачуна је одабран Звечан. Опет није рачунао на снагу народа, који је голорук кренуо на наоружане полицајце, те да није било правовременог позива у помоћ КФОР-у да заштити косовске полицајце, доживео би срамоту разоружавања специјалних полицијских снага, можда до голе коже.
КФОР му је спасао образ, али то није било довољно, него је иза леђа кордона КФОР-а наставио са провокацијама побуњених Срба. Уз сарадњу КФОР-а косовска полиција отима два демонстраната који су седели на асфалту и настаје комешање, у коме један део демонстраната добија повреде, а иза леђа КФОР-у се пуца у демонстранте из ватреног оружја. Један од демонстраната је теже рањен. До данас није покренута истрага о његовом рањавању, а и основана је сумња да су том приликом упуцана и три КФОР-ова војника. КФОР креће у акцију разбијања демонстрација, коју је увежбавао месецима са косовским полицајцима. Суочивши се са шок бомбама и навијачким ватрометом, командир јединице КФОР-а се одлучује да се утврди око зграде општине. Блокирају се сви прилази оградама и жицом, те на тај начин сам центар Звечана остаје паралисан за живот. Општине постају касарне, које штите једног човека, изабраног градоначелника без радника и утицаја на било коју општинску службу. У наредним данима запослени у општинама и грађани мирно изражавају своје протесте испред кордона КФОР-оваца.
Куртијева полиција и министар Свечља, настављају свој хулигански пир. Кршећи све могуће норме вођења кривичног поступка врше хапшења одређеног броја људи за које претпостављају да би могли бити учесници демонстрација, а можда да би могли бити и организатори неких будућих. Тако је продужен системски терор над српским становништвом. Ухапшени Срби су пребијани, а у међувремену им је смишљана кривица и кад би били изведени пред суд, била би им изречена мера притвора у трајању од тридесет дана, без права на одбрану и без извођења доказа. Тако се из дана у дан повећава број Срба по косовским казаматима, без јасног циља и наде за правично суђење. Једноставно Србе треба застрашити, обесправити, обезглавити, с циљем да застрашени и без наде напусте простор Космета.
Овде Курти износи своју сензационалну идеју о решавању српског питања по хрватском моделу. Решење или проблем? Наравно да је проблем. Са Куртијем је све проблем јер се не придржава договора, а и оно што сматра да би могао, толико искриви да је неупотребљиво.
Напад на српско становништво му је донео извесну популарност, тако да је на благе опомене Квинте реаговао тако што је себе прогласио новим Енвер Хоџом који ће чак и Американцима рећи не. За његове апетите је то било мало па је прославу 145 година Призренске лиге искористио да оживи циљеве Призренске лиге, који територијално досежу до Ниша. Словенско становништво у окружењу је прогласио трајним непријатељем Албанске државности, а с тиме отворено позвао на Вечити рат .
Из дана у дан се све више пробијала истина о поменутим догађајима, дипломатска активност постајала чешћа, а уз неразумно понашање Куртија ухваћног у преступништву, притисци су постајали све чвршћи. Тако је без обзира на велику подршку у Албанском народу, са првим мерама ЕУ и претњама Американаца, опозиција Куртију видела своју шансу у слабљењу Куртија, надајући се неком новом специјалном изасланику Америчког председника који ће га удаљити са политичке сцене.
На први поглед мере ЕУ, дипломатско игнорисање Куртија од стране амбасадора Квинте, као и најављене мере Вашингтона дају резултате. Споре али извесне. Ако се истрајно настави овим путем Куртијеве маргинализације, све сигурно води ка новим изборима на Косову. Курти ће губити подршку чак и својих верних бирача, па на тим новим изборима се може доћи до једне уравнотеженије слике у Парламенту тзв. Републике Косова. С тим и до нове владе на чијем челу неће бити Курти.
Као својеврсни манипулатор и фанатик Курти сигурно неће одустати у својим плановима, рачунајући на подршку неформалних центара моћи које су га до сада свесрдно помагали. С обзиром да је ратна реторика у целом региону поприлично подигнута, морамо рачунати да постоји шири план. Наравно, цео план је заснован на томе да Србија никада неће бити слабија, са минималним бројем савезника и ускраћеном традиционалном подршком од стране Руске федерације. Тако да ако Србија не поклекне пред притисцима, рачуна се да ће војно бити бачена на колена. Како споља тако и изнутра.
Шта можемо очекивати на Космету, ако се избегне ратно решавање. Шта ће донети нови избори? Прво, у условима полицијског терора не треба пристајати на било какве изборе. Треба искористити све могућности грађанског непристајања уз сталну дипломатску иницијативу. Не треба занемаривати истрајност и одлучност српског народа, али постоји велика опасност у раслојавању српског бирачког тела. Оно што није успело код првог бојкота, може да успе на другом или на регуларним изборима. Дуго времена се кроз медије намењене српској заједници, провлачи теза да Срби треба да пристану да косовску државност, прихвате је и на тај начин би наводно обезбедили превазилажење свих проблема. У суштини Приштини треба један послушан Србин у парламенту који ће подићи руку за косовске безбедносне снаге и тако легализовати већ постојећу косовску Војску. Мир и дијалог у скорој будућности из Приштине се не очекује.
Неко довољно циничан је разрадио план по сценарију Спилберговог филма „Шиндлерова листа“. По том сценарију „добри“ Шиндлер би био Куртијев министар Рашић и он би око себе окупио „Шиндлерову листу“ послушних Срба, а остали Срби би били изложени притисцима до одустајања од сваке наде да им Србија може помоћи. Тако би Срби који нису на „Шиндлеровој листи“ били депортовани у имагинарни Аушвиц, а реално у централну Србију.
Све ове године сам саслушао много прича из прошлости Космета, кроз разна времена. Тако сам сазнао да Срби на Космету нису имали ниједан ТВ канал на српском језику до Видовдана 1989, да је терор Албанаца, чак и под комунистичком влашћу, био несношљив што је резултовало перманентним исељавањем. Сазнао сам и оно што ме је запрепастило, да су Срби који су били блиски Албанцима и у власти, били гори по српску заједницу него што су били сами Албанци.
Звечан, 31.07.2023.године
Проф. др. Зоран Ј Поповић
