Нема потребе да улазимо у војне савезе, ми смо војно неутрална земља. Али нема потребе ни да улазимо у политичке и идеолошке савезе. Србија је традиционално неутрална земља
Интервју са Силвијом Сламниг
Након повратка са истраживачког путовања по источној Азији и посети Тајвану и Јапану, где учествује у међународном истраживачком пројекту, проф. Драгана Митровић, оснивач Института за азијске студије, редовна професорка на Факултету политичких наука и оснивач и директорка факултетског Центра за студије Азије, говорила је за Курир о деликатној ситуацији у Тајпеју, на Тајвану, коју стратези без сумње виде као неуралгичну тачку и претњу по светску безбедност. Одржала је два предавања у оквиру Истраживачког института „Садако Огата“ јапанске агенције „Џајка“, као и предавање на Факултету друштвених наука Националног универзитета „Ченг Кунг“ у Тајнану на тему „Узроци и последице рата у Украјини и његовог утицаја на односе преко Тајванског мореуза“. Прво је било о односима Кине и Србије, а друго на тему украјинског рата и његовог утицаја на глобалну политичку и безбедносну ситуацију и прекомпоновање светског поретка. Поред тога што нам је детаљно приближила компликовану ситуацију око Тајвана и избора који ће бити кључни, а одржавају се у јануару 2024, разговарали смо и о позицији Србије у новој геополитичкој мапи света, али је изнела и конкретну прогнозу о исходу рата Украјине и Русије. Очекује, каже, слом украјинских снага, и то за неколико месеци.
Да ли видите Тајван као неуралгичну тачку кад посматрамо општу безбедност света?
– Тајван јесте једно од најосетљивијих питања, зато што се преко питања Тајвана прелама питање доминације (западним) Пацификом. Ту доминацију су Сједињене Америчке Државе остваривале господарећи над пловним путевима за војне, али и цивилне, пре свега трговачке флоте. Пацифик је од кључне важности за очување позиције САД као глобалног хегемона, чије је друго крило доминација преко Атлантика над Европом. Дакле, да би САД као поморска сила могле да буду глобално доминантне, оне морају да владају и над Атлантиком и над Пацификом. Ако би Народна Република Кина успела и да дефакто стави под контролу Републику Кину, односно Тајван, који иначе сматра делом своје територије, онда би НРК остварила превагу над западним Пацификом и од њене добре воље би зависила слобода пловидбе овим морима. Дакле, од њене добре воље би зависио промет америчких роба у вредности од 1,9 билиона долара годишње, као и 42 одсто светског извоза и 38 одсто укупног светског увоза, америчке Индо-пацифичке флоте и других, дакле, слободна пловидба и пролаз од кога умногоме зависе америчка економија и америчка глобална доминација. Управо због збира ових разлога за обе силе питање Тајвана суштински је важно. С друге стране, њихови међусобни билатерални односи су, без обзира на процес одвајања од Кине, које су САД лансирале још у време председника Доналда Трампа и за које су многи очекивали да ће се прекинути са Бајденовом администрацијом, заправо интензивирали, остали изузетно битни, почев од рекордне трговине у 2022. Међутим, Бајденова администрација је продубила процесе санкционисања Кине и вођење технолошког рата и спроводи политику непрекидних провокација према Кини.
А шта кажете на посете америчких званичника Тајпеју, да ли су и то провокације или само билатералне посете с циљем да подрже Тајван?
– Читав низ посета америчких званичника имао је сврху упозорења да технолошки рат и санкције на извоз високих технологија Кини треба да спроводе и амерички савезници, почев од Тајпеја. То се пре свега односи на извоз најнапреднијих полупроводника и микрочипова који могу имати дуалну употребу и користе се у свим савременим производима, од мобилних телефона, аутомобила и разних других техничких направа до најсавременијег оружја, а у које је уграђена америчка технологија. Међутим, циљ САД није само да спречи Кину да увозом ове високе технологије додатно опремају своју армију, него да је онемогући да сама постане независна технолошка сила која неће куповати од Запада кључне технолошке елементе и системе, већ ће бити у великој мери самодовољна, баш онако како то дефинише стратегија „Маде ин Цхина 2025“. Објављивање ове стратегије је на неки начин био аларм за Американце.
Шта то у преводу значи?
– Ово је стратегија која значи да Кина неће остати заглављена у замци средњеразвијене државе која не може да иде даље од улоге светске радионице, те ће, пошто нема технолошке и друге ресурсе, да учини тај кључни скок и постане технолошка сила првог реда, заувек остати закључана у тзв. замци земље са средњим нивоом прихода. Међутим, Кина, сада већ лидер у области електричних аутомобила, роботике, 5Г мреже и слично, чини крупне кораке ка достизању нивоа првокласне технолошке силе, али још увек у неким кључним елементима најнапредније технологије она зависи од Запада. Приступ том сегменту САД желе да затворе Кини.
Делује да се Кина не мири са том ситуацијом.
– Да. Кина се не мири са тим и делује да ће превазићи то ограничење, пре свега наменски улажући значајна средства, а то раде и САД и ЕУ и Јапан и Јужна Кореја и сам Тајван. То је одвајање десетина милијарди долара за научна истраживања и саму производњу у овом домену. Кина је груписала своје ресурсе, таленте и новчана средства, што није гаранција да ће успети, али је јасно да иде врло добрим путем.
Истакли сте важност економије, али не заборавимо политичку важност. На Тајвану ће бити избори 13. јануара 2024. године. Какво је расположење људи на Тајвану? Пратила сам истраживања, подаци су да, од 24 милиона Тајванаца, 10 одсто људи жели уједињење са НР Кином, око 34 је за крајњу независност, а око 51 одсто оних који не желе промене, већ да остане статус кво. Наводи се да је расположење људи између страха за будућност и равнодушности. Какви су ваши утисци након боравка тамо?
– Отприлике је такво расположење било и међу мојим саговорницима. Откад је Кина постала тако моћна војна и поморска сила и почела да пројектује моћ у Јужном кинеском мору и остварује историјска права у односу на захтеве суседа у територијалним споровима које има са њима, а посебно са догађајима у Хонгконгу, јавност на Тајвану се окренула против поновног уједињења. То је код неких људи довело до опреза, код неких до страха и формирања става да уједињење није могуће. С друге стране, Пекинг истрајава на томе, сматрајући да је формула „једна земља, два система“ добар оквир за поновно уједињење. Ако се пређу црвене линије у правцу ка независности Тајвана, могло би да буде повода и за војно заузимање Тајвана од стране Кине, али званично изнет став на овогодишњем заседању Свекинеског народног конгреса јесте да је опредељење КП Кине пут мирног уједињења, али уједињење остаје важан стратешки циљ. Важно је поменути тзв. Инцидент 228, протесте локалног становништва и масакр цивила од стране Куомитанга и заведено ванредно стање, које је трајало готово три деценије. Тада је, 28. 2. 1947, погинуло неколико десетина хиљада Тајванаца у условима тек завршеног грађанског рата и доласка Куомитанга на Тајван после предаје Јапана, страха од утицаја комуниста… То је створило дубоки раздор и ожиљак у друштвеном бићу Тајвана.
А каква је сада друштвена и политичка атмосфера на Тајвану?
– Сада је присутна једна колоритна демократска атмосфера. Бивши председник Тајвана Ма Јинг Џу је био у историјској посети Кини да, како је рекао, обиђе тајванске грађане који тамо живе и раде. И он је, као и сви тајвански политичари који одржавају односе са НР Кином, био дочекан нападима у штампи, па чак и демонстрацијама, јер се политичари који су спремни на такву сарадњу проглашавају поткупљеним заговорницима интереса Пекинга од стране главних медија и сада владајуће Демократске напредне партије. Интересантно је да су Куомитанг и они који желе уједињење Тајвана и Кине деценијама сматрали да је управо Тајван представник свих Кинеза, те да ће они из Тајпеја једног дана обезбедити уједињење.
Потпуно супротан став од онога што Пекинг сматра.
– Да. Пекинг је наставио да инсистира да постоји само једна Кина и да само Пекинг може да представља кинески народ. А САД су става: „Ми примамо к знању став Пекинга да постоји само једна Кина и да Пекинг представља ту једну Кину“, тако да они само кажу да поштују политику једне Кине, а на терену се понашају врло упитно и показују стратешку двосмисленост. Кроз извоз наоружања оглушују се и на остале писане споразуме који су дефинисали билатералне односе САД и Народне Републике Кине.
На Тајвану се истиче милијардер Тери Гоу као могући кандидат Кинеске националистиче партије, који има јако добре односе са Си Ђинпингом. Наводи се да би његова евентуална победа могла да доведе до заједничког језика. Да ли је то могуће?
– Садашња председница Цај Ингвен има конфронтирајући став према НР Кини, сматрајући да то штити Тајван и њихове интересе. Гаји близак однос са Американцима, али је то довело у питање безбедност Тајвана. Због тога се у политици појавио господин Гоу са идејама које сте поменули. Све у свему, потребна је једна нова политичка идеја која би добила подршку гласача, а та нова идеја би требало да се односи на одржавање статус кво у односима с Пекингом и статусом Тајвана, али да омогући продуктивније и функционалније односе са Пекингом због заштите безбедности острва. Јер, на крају, као што је Кини јако важан Тајван, и Тајвану је јако важна Кина. А износ тајванских инвестиција у економију НР Кине још пре 20 година био је преко 100 милијарди долара. То значи да је Тајван острво које није самодовољно, почевши од безбедности прехране до свих осталих делова привреде… Ево једног занимљивог податка – за производњу микрочипова, која је синоним за Тајван и његову технолошку изузетност, јер тајвански ТСМЦ производи око 60 одсто глобалне понуде, потребна је огромна количина воде, а суша, од које редовно пати Тајван, угрожава фабрике микрочипова, па иако имају и резервоаре, може се десити да то не буде довољно уколико заређају сушне године. Да не говорим о томе да су комуникациони каблови којима је Тајван повезан са светом положени по морском дну. За НРК би било више него једноставно да и економски и на сваки други начин уништи Тајван одсецањем од остатка света, али то би и било потпуно неразумно и штетно. Једнако као и војна интервенција са истим циљем.
Али ни САД не би оћутале на то.
– Без обзира на њихове носаче авиона који су и рањиви због неких врста подморница које Кинези имају, и без обзира на савезнике у Јужној Кореји и Јапану, и сада на Филипинима, које су на 200 километара од Тајвана, они су далеко од своје обале. Нападајући са те позиције, с мора, у далеко лошијој позицији су него сама Кина, која је само преко Тајванског мореуза копном наслоњена на властиту територију. А када се узме осетљивост Американаца на губитке властитог људства, можемо унапред да закључимо какав би то био рат – бесмислени сукоб, који би најпре погодио сам Тајван. И то сви грађани Тајвана и политичари такође желе да избегну.
Разговарали сте са студентима тамо и другим људима, шта они кажу о својој ситуацији?
– Они увиђају да се Тајван врло често користи као средство за изазивање Кине, а на штету самог Тајвана. Кинески одговор после посете госпође Ненси Пелоси је показао да Кина неће да оћути и зато је после Тајпеј избегао да угости господина Кевина Макартија, чија је посета била најављена. С друге стране, САД подстичу и земље нашег региона, укључујући и привремене власти у Приштини, да одлазе на Тајван. Тако су недавно били неки представници тобожњег парламента из Приштине и Северне Македоније, Румуније, делегација чешког парламента, балтичке земље… И оне имају задатак да провоцирају Кину правећи политичке контакте и односе са Тајваном. Сматрам да то није добро, јер ће рачун за провокацију Кине платити Тајванци.
Да ли сте им посебно објаснили релације Приштине и њихове намере?
– Да, наравно. Говорила сам о корумпираном и криминализованом естаблишменту из Приштине и лажној независности.
Да ли су имали слуха за то?
– Мислим да да. Разговарали смо о начинима на који су покушали да се одвоје од своје матице и да буду пажљиви, јер је тзв. република Косово последњи ентитет од кога могу да уче. Рекла сам да се људима који су водили те привремене институције сада суди за ратне злочине и да тај протекторат Уједињених нација јесте део територији Србије, сходно Резолуцији СБУН 1244, и да је само питање времена када ће Србија повратити пуноћу суверенитета. Они разумеју да проток времена не значи ништа уколико постоје завет, историјско право, ослањање на међународно право… Мислим да су све разумели веома добро и да су схватили да су им препоручени потпуно погрешни учитељи.
Да ли то, како кажете, изазивање Кине, као што је била посета председнице Конгреса Ненси Пелоси може да се понови? И како би Кина реаговала на још једну провокацију?
– Недавно је председница Цај, одвраћајући долазак Макартија, рекла: „Видећемо се кад ја дођем у САД“, и тако је и било. Међутим, Кина је оштро реаговала – извела је војне маневре и ставила је на режим санкција све организације и појединце из САД који су учествовали у организацији посете, као и водеће личности које су учествовале у овоме. Војни притисак на Тајван био је веома снажан, као и дужина и интензитет војне претње.
А да ли ће и САД то схватити и да ли ће се сложити да је то провокација?
– Конгрес САД је донео низ закона којима се одобрава извоз додатног напредног наоружања Тајпеју и низ закона за борбу против утицаја Комунистичке партије Кине и НР Кине уопште. Они то називају „малигним утицајем Кине“, против кога намеравају да се боре широм света, па дакле и код нас.
Упадљиво је огромно наоружавање Тајвана. Због чега се то ради? Да ли то видите као својеврсну опасност?
– Гласноговорници њихове војске и политички врх кажу: „Ми не желимо рат, али морамо да се спремамо за одбрану земље.“ Колико је реална процена да Тајван у случају војног напада Кине може да одбрани територију, оставићу читаоцима да процене… Трка у наоружању у источној Азији увелико тече. Јапан повећава буџет за наоружање, Јужна Кореја је изашла са идејом да треба да има атомско оружје, формиран је АУКУС, Аустралија ће правити нуклеарни подморнице, а то су све амерички савезници који купују америчко наоружање. Иако се може рећи да се то ради превентивно због потенцијалних агресора. Треба бити објективан у питању да ли заиста постоји реална опасност да ће Кина напасти Јапан, Аустралију, Јужну Кореју… Или да ће се наоружавањем Јужна Кореја заштитити од севернокорејског нуклеарног програма и ракетног система. Наравно да не. Наравно да ни саме САД нису безбедне од севернокорејског нуклеарног програма, али уместо да седну и да разговарају са Пјонгјангом, они одржавају једну критичну ситуацију која може без контроле ескалирати до неслућених размера, изазивајући нуклеарни рат.
Кина се истакла као мировни посредник у рату између Украјине и Русије. Председник Си Ђинпинг је био у Москви, пружио руку Владимиру Путину у тренутку рата, у ком је он практично најомраженији човек у политичком Западу. Да ли је то подршка Кине?
– Путин је представљан као најомраженија личност и пре тога. Тај је наратив стваран годинама. Откад је Русија показала да себе поново сматра великом силом – сетимо се излагања В. Путина на Минхенској безбедносној конференцији 2007. године – да поново има атрибуте глобалне војне силе и да се противи непрекидном ширењу НАТО на исток, што доживљава егзистенцијалном претњом, од тада се посебно појачава антируски наратив, који у Великој Британији и САД постепено прераста у хистерију. Без доказа, Русија се оптужује да је пресудно утицала на изборе у САД 2016, и док се њени медији гуше и затварају на Западу, критикује се унутрашњи поредак Русије, а она на сваки начин омаловажава. Руска настојања да се преговара о заједничкој безбедности и дељењу те безбедности бивају игнорисана, чак исмејана. Последњи пут је у јануару 2022. Руска Федерација тражила гаранције да се НАТО неће ширити на исток, док је господин Блинкен одговорио да САД немају о чему да причају са Русијом. Кинески поглед на свет и глобални поредак је веома близак руском гледању. Најразвијеније земље Запада, бивше империје које су некада господариле светом, настављају да њиме и даље господаре кроз систем међународних економских институција, које су створиле са тим циљем, мултинационалних корпорација и глобалног финансијског система којим управљају, док економски слабе земље настављају да буду неразвијене, презадужене и сиромашне, потребне само као извори ресурса, тржишта и повремено радне снаге. Овај замрзнути поредак није давао могућности да се ишта промени, нити прилике да се глас осујећених чује. Кина и Русија сматрају да је овакав поредак неодржив, те да га треба променити, па отуда и настоје да то учине. Зато Кина, заједно са другим растућим економијама, нарочито од избијања светске економске кризе 2008, настоји да се у Међународном монетарном фонду изврши прерасподела гласачких права у корист економија у успону, чији је удео у светској привредни суштински порастао. Подсетићу да у ММФ САД имају 17 одсто гласачких права и једине имају право вета. Кина је друга номинална економија на свету, али то није пропорционално пренето на распоред гласачких права и функција у ММФ зато што се Конгрес САД опирао променама. Зато су ове државе принуђене да стварају паралелни економски поредак мењајући на тај начин правила, институције и сам поредак. Тако сада имамо око 50 земља са високим или средњим нивоом прихода, међу којима су Кувајт, Емирати, Аргентина, Алжир, Мексико итд., које желе да се прикључе БРИКС-у и Шангајској организацији за сарадњу, или настоје да блиско сарађују са њима у грађењу новог међународног економског поретка, који у својој суштини има развој као циљ, као и сарадњу на равноправним основама, која би уистину била од користи за све учеснике.
Поред тога је интензивиран процес дедоларизације. Да ли ви, као економски стручњак, сматрате да тај процес може да се деси?
– Не може потпуно у смислу елиминације долара, али то је један од кључних тачака одузимања полуге моћи САД, јер је долар алатка глобалне доминације коју имају САД. Друге земље су штеделе у доларима и обављале трговачке трансакције њиме, инвестирале и примале инвестиције у овој валути, мериле њиме вредности економских добара. И када је долар повукао златно важење у међународним трансакцијама 1971, остао је и даље доминантна глобална валута. Сада је ниво коришћења долара у међународној трговини спао на око 50 одсто, а услед нових околности и финансијских санкција Русији и Ирану створио се нови подстицај како заобићи долар, јер смо видели како САД преко ноћи санкцијама могу да искључе земљу из постојећег, на долару заснованог, финансијског система и међународне трговине. А не заборавимо да је долар годинама омогућавао Американцима набављање страних ресурса пуким штампањем долара, што је, са друге стране, довело до огромног дефицита, на ком живи америчка економија. У борби са властитом инфлацијом монетарне власти САД дестабилизују финансијска тржишта других земаља, одвлаче инвестиције, поскупљују кредите и подижу задужености других земаља, а да ове то могу само да посматрају. А дедоларизација је процес који се неће десити преко ноћи, већ ће трајати и развијати се постепено. Пропадање америчких банака показало је трулеж америчког финансијског сектора и наравно да може доћи до новог слома. То је упозорење свим инвеститорима – треба наћи резервну опцију. То није нимало лако, али напори групације БРИКС иду у правцу нове криптовалуте, а у међувремену је изузетно проширена и трговина у националним валутама чланица.
Све то говори да је геополитичка мапа света потпуно промењена. Да ли можете да предвидите оно што тек може да уследи? Та будућност највише зависи од исхода рата у Украјини. Које опције за завршетак сукоба видите?
– Овај рат је ужасан и неподношљив и сви бројимо дане чекајући да се он заврши. Мени се чини да ће врло брзо доћи до краја овако директне западне подршке Украјини. Верујем да је свима већ јасно да није реално очекивати да уз сву ову помоћ Запада Украјина добије овај рат.
Помоћ западних савезника видите као упитну. Генерални секретар НАТО је рекао да ће помагати докле год буде потребно и у сваком могућем смислу. Зашто је видите као упитну?
– Он је гласноговорник НАТО и више су важне објективне процене војних стручњака него то што је он рекао. Уосталом, он је недавно рекао да је потребно да Украјина опстане као држава како би могли да је приме у чланство. Не знам је ли ово нека од уобичајених бесмислица или цинизам. Бајденова администрација и њена спољнополитичка екипа мисли да су ово деведесете године прошлог века и да они господаре светом, да је Русија на коленима, а да је Кина индустријска радионица света, гладна за инвестицијама, док остатак света само клима главом и извршава тражено. Међутим, ситуација се суштински променила, свако, а таквих држава је изненађујуће много, ко може да приушти себи да одбије да их послуша, то и чини. Ипак, одвојен од реалности, Вашингтон и даље очекује да Украјина изведе неку контраофанзиву на бојишту са изузетним резултатима, што мислим да је нереално.
А шта је реално према вашем мишљењу?
– Очекујем ускоро слом украјинских војних снага на бојишту. То показује начин на који се води овај сукоб и расположивост капацитета наоружања, људства и других ресурса код једне и код друге стране. Дакле, моје разумевање ствари, на основу података које сам прикупила, јесте да ће доћи до слома украјинских снага на бојишту и тада ће се променити реторика оних који финансирају украјинску страну.
А да ли би то отворило простор за преговоре?
– Управо тако. Кина је врло реалистична и прагматична и њен приступ је врло опрезан, тако да пре тога нећемо видети њено активније ангажовање. А кад се буде видело конкретније шта се дешава на бојишту и ко односи победу, Кина ће се умешати и помоћи ће да дође до преговора и успостављања комуникације између оних који доносе одлуке.
Дали сте и конкретну и смелу прогнозу. Када кажете да ће „ускоро доћи до промене на бојишту“, шта подразумева то ускоро?
– За неколико месеци. Руски захтеви су да Украјина прогласи и трајну војну неутралност и гаранције да неће постати чланица НАТО. Да ли видите могућност да то испуне? Ево тема уласка Украјине у НАТО ће бити већ у јулу на самиту.
– Те теме на самиту немају никаквог значаја. Када је дата гаранција Шведској и Финској у процесу који и даље траје, иако су ове земље биле дефакто део НАТО структура. То Русија неће толерисати када је Украјина у питању из бројних разлога, који су и довели до почетка овог рата. Пратећи оно што говорите, намеће се питање да ли мислите да може да се догоди да политички Запад у једном тренутку препусти Украјину саму себи? – Како да не. Погледајте шта је било у Авганистану. Иза себе су остављали пустош. Погледајте жаришта на Блиском истоку. Они ће променити реторику и терати све да усвоје ту нову реторику. Не видим моралну препреку за то, читава политичка историја ових актера то потврђује.
А шта ако се догоди супротно? Да украјинска офанзива успе и да постигну резултате на бојишту?
– Не. Не постоји таква могућност. То је потпуно нереално.
Руска Федерација поручује да је њихова спољна политика оријентисана „ка почетку краја униполарног света“. Ако је униполарни свет већ прекинут, каква је тежња Владимира Путина?
– То је тежња да се промене правила, стандарди, механизми, кроз економске и политичке токове, где би све државе имале једнако право и могућност за одржив економски развој и промену свог положаја у светској подели рада. Сада је очигледно да већини земља света далеко више одговара да буду део тог поретка, који предводе Русија и Кина, у коме те државе нису унапред условљене променом вредности, политичког система, традиције, тј. нису принуђене да прихватају туђе вредности и стандарде како би постале део поретка. Изнад свега, то је поредак у коме већина држава не живи у систему који је створио мали број бивших империја, наметнут свима другима, док глобални хегемон, опседнут идејом властите изузетности, остаје изнад закона и правила која је наметнуо другима. Већини земаља света ово више није прихватљиво и живимо у моменту када оне удружено и систематично стварају институције, правила, стандарде, механизме, укључујући и валутне, и нове вредности које ће важити међу њима. Да ли ћемо живети у два паралелна света, два паралелна политичка и технолошка поретка, видећемо. У сваком случају, свет је већ довољно промењен, а дубоке промене се тек могу очекивати.
А где је у тој подели Србија? Да ли ћемо морати да се определимо?
– Нема потребе да улазимо у војне савезе, ми смо војно неутрална земља. Али нема потребе ни да улазимо у политичке и идеолошке савезе. Србија је традиционално неутрална земља.
Али наш пут је ка Европској унији.
– Ја сам евроскептична и залажем се за економски национализам и блиску сарадњу са ЕУ и другим партнерима на основу обостране користи, а полазећи од интереса Србије.
Али сте отворени према азијској струји. Да ли бисте се залагали за ту политичку неутралност и кад би Србија тежила ка неком азијском савезу или бисте ту показали већи сензибилитет?
– Сматрам да је Србија културолошки гледано комплексна земља, с богатом историјом, наслеђем и традицијом, и историјски и географски има централно место у овом региону. Као таква треба да има економску, политичку, културну и сваку другу корисну сарадњу са свима. И она јесте традиционално пријемчива за друге културе и традиције и поштује туђе вредности и увек је отворена за сарадњу. Ми од тога не треба да одступамо, јер је то здрава политика и не би требало никоме да смета. Сврставање под туђе заставе није било никада блиско нашем менталитету. Напротив. У том смислу, одрицање од себе, свог наслеђа, ништа нам добро не би могло донети. Следити институције и ентитете који нису способни да смислено управљају ни собом, а ради су да контролишу друге, далеко је од разумне и одговорне националне политике.
А да ли као једној малој држави ипак може да значи да имамо моћног савезника?
– Ми имамо подршку Кине и Русије у смислу заштите наше суверености у СБУН. Имамо и неколико добрих, пријатељских земља и у Европи, које не признају самопроглашено Косово, и имамо много пријатељских држава и народа широм света. Мислим да је само питање времена када ће Србија поново моћи да оствари свој пуни суверенитет. Уосталом, наша историја нас учи да и у далеко тежим столећима нисмо поклекли и нисмо се одрекли себе, те смо зато и опстали као стари европски народ, који је дао значајан допринос тој цивилизацији, али и човечанству преко личности које су знале ко су и одакле су иако су желеле да допринесу читавом свету, као што је велики Никола Тесла чинио. Управо нас је дубока вера одржала. Не мислим да је прихватање туђих идеја и туђих вредности или заблуда и грешака и вођење туђих битака добар пут за будућност. Добар је избор што Србија негује самопоштовање, штити своје интересе по сваку цену јер, као и на личном нивоу, и на нивоу нације и свих грађана самопоштовање је кључна ствар. Оно се пројектује кроз све: како се понашамо једни према другима, према животном окружењу, према деци, према старима, према сиромашнима. Одрицање од себе и свог историјског наслеђа је пут у пропаст било које државе.
Однос НР Кине према Србији је пун поштовања
Односи Србије и Кине су последњих година изузетни, шта о томе мисле у Азији?
– Кина и Русија су гаранти у Уједињеним нацијама за спровођење Резолуције 1244, и то је Србији од немерљивог значаја за очување територијалне целовитости. Штитећи принципијелно своје позиције, штите и наше. Билатерални однос са Народном Републиком Кином је изузетно значајан и нама као малој земљи импонује однос који Кина има према нама. То је однос пажње и поштовања. Не заборавимо и економске односе који су се доминантно одвијали кроз кинеско финансирање великих инфраструктурних пројеката у Србији, првенствено из области путне и енергетске инфраструктуре. Било је много критика да је било недовољно присуство наших фирми као извођача и снабдевача, а да су износи кредита јако велики. Било је и озбиљних еколошких притужби након преузимања „Железаре Смедерево“, Комбината „Бор“… На то додајмо и фабрику аутомобилских гума „Линглонг“ и контроверзе, јер је она просторно највећа на свету, а налази се на плодном земљишту у Зрењанину. Не мислим да треба баш у Србији да било која корпорација има највећу фабрику на свету. Нисмо ми баш највећи… А Кина има врло ригорозне законе који се односе на то на који начин се може инвестирати и у којој области, па бисмо могли да то научимо од ње.
И шта они подразумевају?
– Да се на еколошки и социјално одрживи начин развија. Сматрам да и наши стандарди треба да иду у том правцу, а не да инвеститори, и кинески и неки други, имају велике привилегије, већ да поштују наше домаће законе, интересе грађана, локалну заједницу и квалитет живота људи. Потребно је да имамо више кинеских инвестиција у области високе технологије. Оне су много вредније и чистије и далеко би више допринеле квалитетном расту, развоју и технолошком унапређивању наше економије.
Силвија Сламниг
Извор: Курир
