Читајући последње иступе професионалних либералних нарикача, дало би се наслутити да СПЦ једном недељно ритуално спаљује по пар жена или их, ако је Патријарх боље воље, макар добро избичује или каменује за опомену, уз јасно саучешништво државе.
Тумачећи хистеричне изливе, уплакана и забринута лица, ах, дивне ли речи, “активистикиња” и дежурних моралиста (укључујући и оне који питају жртву силовања да ли је доживела оргазам том приликом и то пред камерама), може се отићи и корак даље
Радујући се ваљда сваком новом убиству, оне нам поручују да смо затуцано друштво, примитивци, насилници сви од реда, а све под малигним утицајем Русије, СПЦ, конзерватизма и владајуће странке, наравно.
У том реду су, поред Госпође тренутак истине, Госпође “Није мој кокаин, нашла сам” и још пар редовних појава, и неки веома истакнути политички актери – Зорана “Кирби” Михајловић, Раде “откуд ја министар” Баста и још поједини доскорашњи или садашњи носиоци високих државних функција.
И ономе грађанину Србије код кога је Господ највише шкртарио са интелектом је јасно да жене у Србији нису жртве, нити могу бити то у народу који има Бановић Страхињу дубоку укорењеног у традицији, између осталог. Дискриминација је, у пракси и по параметрима, далеко испод европског нивоа, заступљеност у власти изнад истог, а свакодневница потврђује тај наратив. Уосталом, готово извесно од 10 жена, 10 себе не види као жртву, осим уколико у случајној анкети нисте наишли на Сташу Зајовић или чопор хијена спремних да измиле испод те сукње.
Зашто се онда преко тајкунских медија, из отуђених делова власти и из највећег дела опозоције, сили таква неодржива теза и пласира на “сва звона”?
Ако изузмемо незанемарљив проценат непоправљиво оболелих аутошовиниста којима се гади традиционална породица, традиционалне вредности и све оно што они предстаављају, чини се да је јасно зашто сада, зашто овако јако и зашто из свих оружја.
Председдник Вучић не дозвољава да му се сломи кичма, СПЦ није поткупљива за прљаве работе, а заокрет од политике неутралности, или далеко било истока, ка крајњем Западу, Бриселољубљу као јединој опцији и суровом либерализму је неопходоан. Неопходан и као повратак снаге Брисела у току сукоба у Украјини.
У таквој ситуацији, удара се где је најосетљивије: на децу, као на Газели и на жене, даме, мајке, сестре. А, за све се јасно криви власт која неће да савије реп, Црква која је уз свој народ, као и тај страшни вук руски што ће нам спалити кућу на европским темељима.
Штета само, за њих, што су екстремне феминисткиње по потреби прочитане пре него што ишта и напишу.
Томо Ловрековић
Извор: nedeljnikafera.net
