Владика у Православљу призван је да буде икона Христова у свом народу, да својим смирењем и саборношћу оличава сам дух Цркве. Али шта ако владика, уместо да буде отац и пастир, постане управник без љубави, човек чија дела доносе саблазан уместо мира? Шта ако оно што би требало да буде сведочанство јеванђељске кротости постане параван за бахатост, профит и самовољу?
Случај Жиче пре неколико година показао је први симптом овог изопачења. Смена игуманије Јелене и довођење друге монахиње није оставила утисак молитвеног разлога, већ економске калкулације. 
Послушање је представљено као финансијски дуг, а монашко смирење као обавеза да обезбеђује новчане токове. Како један мирјанин може да гледа на ово друкчије него као на скрнављење завета сиромаштва? Теолог види губитак смисла монаштва, психолог препознаје насиље над савешћу заједнице. Тај поступак није био грешка у кораку, негосимптом дубљег начина владања.
Студеница је донела драматичнију слику. Наметање о. Дамјана за игумана, без сагласности братије, није само спор око личности, већ спор око самог карактера светиње. Братија је одбила да прихвати профанисање духовног центра, и на себе навукла прогон. Преко 1400 верника дигло је свој глас, и то није политичка побуна, већ глас савести која осећа да се најсветија лавра претвара у профитни пројекат. 
Читалац не може остати равнодушан: ту где се вековима приносила молитва, сада се обрачунава добит. То није вођство, то је трговина.
Поступак самопроглашења за „в.д. игумана студеничког“ представља једну од највећих саблазни нашег времена. Црква никада није имала в.д. патријархе, в.д. епископе, в.д. ђаконе. Духовна служба није функција на коју се ставља печат администрације. Када епископ себи додели титулу коју му ни Устав СПЦ ни канони не могу признати, онда је у питању не само правни нонсенс већ богословска карикатура. Замислимо да молитве узносимо пред иконом в.д. патријарха – апсурдност тог призора јасно показује тежину овог дела.
Однос према верницима открива још дубљи проблем. Онај ко је тражио правду за братију и поштовање Устава Цркве проглашен је „опседнутим комунистичким духом“. Уместо очинске бриге, добио је етикету непријатеља. То није реч пастира који полага живот за овце, него реч чиновника који од својих поданика прави непријатеље. Теолошки гледано, овде је изневерена заповест љубави. Психолошки, то је образац пројекције: сопствена самовоља прикрива се нападом на „духове“ у другима. Мирјанин који чита ове речи осећа хладноћу уместо утехе.
Све ово упућује на једну суштинску дијагнозу: недостатак смиреног духа. Смирење је темељ монаштва и епископства, ризница благодати. Али овде видимо управо супротно – дух самовоље, профитне логике и управљачке бахатости. Монаси који траже поштовање Устава бивају кажњени. Светиње које вековима носе молитву постају предмет финансијске калкулације. Народ који жели истину бива вређан. Теолог овде види нарушавање канонског поретка, психолог види наметнути ауторитаризам, а мирјанин осећа да је Црква претворена у тврду управу уместо у нежну мајку.
Када се сабере све: Жича са својом саблажњивом сменом, Студеница са прогоном братије, самопроглашење за в.д. игумана, увреде упућене вернима, профанисање светиња ради профита – остаје једино јасан закључак. То нису дела православног Владике, који у смирењу води народ ка Христу. То су дела човека који је изгубио меру службе и заменио је мером власти. Такав поступак није одбрањив. Ни са становишта теологије, ни са становишта психологије, ни са становишта мирјанске савести.
Јустин је неодбрањив. Његова дела нису донела корист Цркви, монаштву смирен дух, већ су произвела саблазан, која би могла да воде ка расколу и рани. И то је истина коју ниједна реторика, ниједно саопштење и ниједна титула не могу више прикрити.
