Главни непријатељ Русије и руске културе јесте руски режим, каже цењени руски писац Михаил Шишкин, који живи у изгнанству из своје домовине већ готово тридесетак година.
Један од најцењенијих руских писаца млађе генерације Михаил Шишкин управо је објавио нову књигу „Моја Русија: Рат или мир?“, што је био повод да, као један од друштвено најангажованијих књижевника проговори.
Михаил Шишкин рођен је у Москви 1961. године. Након завршетка студија енглеског и немачког језика, 1995. године преселио се у Швајцарску, практично као емигрант, али је убрзо почео тамо да ради као преводилац. Кад је почетком девете декаде 20. века нахрупио на литератну сцену, наметнуо се велики књижевни талент. Већ за прву причу “Сат калиграфије“ награђен је као најбољи дебитант. „Руског Букера“ освојио је 1999. за роман „Заузимање Измаила“, док је за књиге „Руска Швајцарска“ и „Монтреуx – Миссолунгхи – Астапово: Стазама Бајрона и Толстоја“ добио угледна швајцарска и француска признања за публицистику. Славу је стекао освајањем престижне награде Национални бестселер за роман „Вилина косица“ 2005. и признањем Велика књига за роман „Писмовник“ шест година касније.
У новој књизи „Моја Русија: Рат или мир?“ (Мy Руссиа: Wар Ор Пеаце?), која је управо преведена на енглески, Шишкин истражује насилну руску прошлост, као и туробан однос између његове родне државе и грађана.
Шишкин се у разговору за „Гардијан“ поводом нове књиге сећа како је пре двадесетак година боравио у Кијеву на књижевном фестивалу, који је окупио писце и песнике који пишу на руском у Украјини:
– Имао сам тад осећај да коначно градимо будућност руске културе, с узајамним разумевањем које је важно. А кад сам следећи пут дошао десила се анексија Крима и седео сам с људима за столом који су викали из свег гласа: „Крим је наш, Крим је наш!“ Као да сам се нашао у Јонесковом „Носорогу“. Није било могуће разговарати с њима. А није било могуће ни разговарати с мојим рођеним братом који живи у Москви. И постали смо тако странци. Као да постоји неки цивилизацијски процеп између нас и руске културе. Разумем зашто људи који не читају књиге подржавају рат. Но, оно што бих волео да ми неко објасни – јесте како културни људи подржавају рат.
У новој књизи Михаил Шишкин пише да му је мисија да сви руски уметници покажу како су против рата.
– Читавог свог живота имао сам осећај да стојим на чврстом тлу. Била је то руска култура. И сада је „одувана“. Пре стотину година руски емигранти нису се стидели да причају на свом матерњем језику на улицама Берлина или Париза. А сада се стиде. И моја мисија јесте да вратим достојанство руској култури и језику. А то је могуће само ако Украјина победи у овом рату, јер се води против непријатеља свих нас – а то је руски режим. Главни непријатељ руске културе јесте опет руски режим – сматра писац.
Русија ће имати будућност само ако претрпи тотални пораз, пише Шишкин у књизи, а у разговору за британски дневник појашњава да Путина одликује психологија свих диктатора, односно да се води крилатицом „Ако напустим овај свет, свет иде са мном“:
– Они немају емпатију, не воле људе, мрзе их. И сигуран сам да би он притиснуо црвено дугме. Али, нико неће испунити његов налог да се Земља уништи. Знате ли зашто? Јер у Русији главно питање није оно на које можете наићи у руској литератури 19. века – кога окривити? Шта треба урадити? Не, главно питање јесте – да ли је цар прави или лажан? Ако си прави онда ћеш добити рат. Стаљин је убио милионе људи, па га велики део популације и даље воли. Горбачова воле на Западу, али изгубио је рат у Авганистану, и Хладни рат и презиру га. Путину су генерали рекли да ће освојити Кијев за три дана, али прерачунао се. И омашио је. И сада је лажни цар. Нико неће испунити налог лажног цара – одсечан је писац.
Последњи пут у Русији је био октобра 2014. године, и то на Сајму књига у Краснојарску. И једини је, како се присећа, отворено говорио о опасности рата:
– Тишина која је пратила мој говор била је застрашујућа. И био је то мој последњи долазак у Русију. А сада је немогуће отићи било где оданде. Добијам претње смрћу, и мислите ли да би требало да ћутим? Да ли би требало да престанем да причам и да пишем? Па, онда мој живот апсолутно не би имао смисла. Нећу одустати!
Током „дивљих деведесетих“, како пише, у Русији су олигарси крали националне ресурсе, а криминалцима је дата моћ. За то, међутим, руски писац криви и западне моћнике:
– Тада, деведесетих људи су били спремни за демократију, али нису знали како она функционише. Како су западне демократије помогле новој руској? Радио сам као преводилац у Швајцарској и видео сам како та велика „веш машина“ функционише. Људи с украденим, прљавим новцем долазили би из Русије да отворе рачуне у Цириху. А адвокати, људи у банкама, па сви су били толико срећни да приме тај прљави новац. Били су свесни порекла тог новца. Иста ствар десила се у Лондону касније, можда чак и гора. Наравно да главну кривицу сносе Руси, али без помоћи западних демократија било би немогуће створити ту диктатуру у Русији.
Убеђен је да ће у овом рату Украјинци однети победу, а с великим песимизмом гледа на будућност Русије:
– Не мислим да ће Русија бити демократска, или дивна земља. Једнога дана Путин неће више бити на челу, и биће огромна борба за фотељу. Колапс Русије ће се наставити. Све републике које су део земље напустиће је. Сибир ће отићи. Мислим да ћемо имати нове диктаторе, а Запад ће их подржавати зато што ће обећавати да ће држати под контролом нуклеарно наоружање. И Русију ће историја опет ујести.
После овог рата, постојаће, како оцењује Михаил Шишкин на крају, огромна мржња између Украјинаца и Руса.
– Неће бити лако направити мостове. Али, мораћемо. А они се могу направити само културом – књижевношћу и музиком. Биће то огромна мисија!
Извор: nova.rs
