Рајко Петровић, истраживач-сарадник Института за европске студије о интронизацији митрополита Јоаникија у Цетињу за портал Видовдан:
Прошлог викенда десио се и више него бурни чин устоличења митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу. Како оцењујете дешавања у Црној Гори у вези са тим?
Мишљења сам да је проблем са устоличењем митрополита Јоаникија на Цетињу био више везан за долазак патријарха српског Порфирија неголи за самог митрополита. Цетињани, као најтипичнији представници новоцрногорског идентитета који се темељи на србофобији су можда и могли поднети да један Јоаникије Мићовић из Бањана буде устоличен у њиховој ,,долини богова“, али да ту буде присутан виши ауторитет рођен у Бечеју, а пореклом из Дервенте, дакле из крајева у којима живе људи које они сматрају инфериорнијим од себе у сваком смислу – тешко. Митрополит Јоаникије можда није симбол Српства, али патријарх Порфирије то сигурно јесте и као такав је крајње непожељан на Цетињу као симболу Црне Горе која је ,,победила великосрпског хегемона“.
Ко је по Вашем мишљењу заслужан што се устоличење ипак десило, упркос разним претњама, најавама и спекулацијама?
Заслуге пре свих припадају Србији, односно српској духовној и световној власти са седиштем у Београду. Најпре патријарху Порфирију који је, упркос објективним претњама по његов живот, показао да у срцу истинског пастира не станује страх, а затим и председнику Србије Александру Вучићу који je, сигуран сам, имао кључни утицај на то да се обезбеде услови за устоличење на Цетињу. Сасвим је оправдано сумњати да су у ноћи пре устоличења притисак да се оно не одржи или одложи вршили они који су одмах по завршетку августовских избора тражили да се Срби обавежу да неће мењати грб, заставу и химну Црне Горе и ометати њен европски пут, а не људи из Демократског фронта који су више пута показали да су спремни и на личну жртву када је у питању одбрана СПЦ. Без ангажмана српске службе, уверен сам, не би ни било устоличења, јер је сам министар Секуловић као експерт за безбедност рекао да никоме не може гарантовати безбедност током чина устоличења…
Зашто се Здравко Кривокапић, као премијер Црне Горе, али и декларисани верник СПЦ, није хтео појавити на свечаности устоличења?
Кривокапић је прво обећавао да ће присуствовати тој свечаности, али је, сматрам, одустао од те идеје када је схватио да након исте неће бити потписан Темељни уговор Црне Горе и СПЦ који је он предочио, а који је очигледно неприхватљив за СПЦ. Исто тако, Кривокапић је рекао да је Катуњанин и да разуме Цетињане. Да су инатни, али храбри. Ако се инатом и храброшћу могу назвати погрдни урлици мржње према Исусу Христу и спремност да се линчују црквена лица која никоме нису упутила ни ружну реч, а камоли шта лоше урадила… а Кривокапић сада покушава да покупи заслуге за то што се устоличење ипак десило. Мислим да му је окупљени народ у Подгорици уочи устоличења поручио шта је имао да поручи.
Стиче се утисак да сте задовољни односом власти у Београду према Црној Гори?
Да, чињеница је да су направљени огромни помаци и то у два смера. Прво, Србија више не дозвољава да се из Црне Горе управља Србијом или да то чине Црногорци из Београда. Председник Вучић је први српски председник који је то отворено и директно поручио. Мислим да је свима у Србији доста тога да Црногорци воде главну реч у политици, полицији, обавештајним структурама… Друго, ту је однос државе Србије према Србима и српском питању у Црној Гори, а који је на највишем нивоу од 2006. до данас. Радује ме чињеница да се српско-српска сарадња не своди само на сарадњу СНС-а и ДФ-а као две највеће политичке снаге, већ имамо и примере сарадње других српских партија, попут СНП-а Владимира Јоковића и ПУПС-а. То се видело и на 9. конгресу СНП-а јула ове године, где су гости били и Андрија Мандић и Марко Милачић из Црне Горе, али и Стефан Кркобабић као потпредседник Скупштине Србије, Жарко Обрадовић из СПС-а, делегација Српске лиге из Новог Сада и други. То је добро, јер српско-српска сарадња, посебно данас у случају Црне Горе, не сме познавати партијске или идеолошке разлике.
Редакција Видовдана
