Размена Медведчука – САД и Европу није брига за судбину украјинског политичара

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Виктор Медведчук

Председник Политичког савета странке «Опозициона платформа - За живот»

 

Пише: Андреј Низамутдинов

аналитичар ТАСС

 

Власти неке државе Y хапсе истакнутог опозиционог политичара и нуде да га размене за своје грађане заробљене у другој земљи. Читава прогресивна светска заједница је у шоку, заштитници људских права огорчени, демократске земље у јединственом строју оптужују власти Y за акт државног тероризма и захтевају да се политички затвореник одмах и без икаквих услова пусти на слободу…

 

 

Све би то могло да се одвија у идеалном свету, али овај, у коме живимо није нимало идеалан и по правилу је јасно подељен по принципу „свој – туђ“. Уобичајено је да се„туђину“ не даје да дише, али се  „своме“ може много опростити. Или се правиш да не примећујеш. како видим, управо тако су се, понашале земље Запада у случају хапшења шефа политичког савета странке «Опозициона платформа – За живот» (ОППЛ) и народног посланика Виктора Медведчука, кога је украјински председник Володимир Зеленски понудио као размену за украјинске војнике заробљене током руске специјалне операције.

 

Платио  за став

 

Медведчука у домовини обично називају проруским политичарем. Заиста, током своје политичке каријере залагао се за добросуседство и сарадњу Украјине и Русије, бранио права руског говорног становништва, оштро критиковао величање бандеровских националиста, остајући непоколебљив присталица украјинске независности и самосталности. Био је посланик Врховне раде у неколико сазива, предводио администрацију председника Украјине Леонида Кучме.

После државног удара 2014. и почетка конфликта у Донбасу, дуго је представљао Украјину у Трилатералној контакт групи за регулисање.

Од 2018. године био на челу политичког савета «Опозиционе Платформе за живот», доследно се залагао за мирно политичко решење сукоба на југоистоку Украјине на основу Минских споразума.

Тужилаштво је против Медведчука у мају 2021. године подигло оптужницу по чл. „Издаја“ и „Кршење закона и обичаја ратовања“, касније су додали и чл. „Помоћ у активностима терористичких организација“. Према иследницима, он је 2014-2015 наводно био умешан у снабдевање угљем из области Донбаса, које нису биле под контролом Кијева,  у износу више од 200 милиона гривни (око 7,6 милиона $). Уосталом, ни за кога није била тајна да је прогон Медведчука био баш у вези његових политичких ставова и позиција, који нису одговарали оштром антируском приступу власти.

 

Натерати да призна и разменити

 

Одлуком суда Виктор Медведчук је стављен у кућни притвор, његова имовина, укључујући покретну и непокретну имовину, је замрзнута. Његов адвокат Лариса Чередниченко известила је 27. фебруара 2022. да је Медведчук напустио своју кућу у Кијеву, где је боравио у кућном притвору, због претње националистичких групапо живот, али остаје у украјинском главном граду. Суд је 18. марта донео одлуку да ухапси  Медведчука у одсуству. Председник земље је 12. априла саопштио о хапшењу Медведчука, на свом Телеграм-каналу објавио је фотографију лица, са лисицама на рукама, сличног њему. Зеленски је касније навео у видео поруци: «Предлажем Руској Федерацији размену за наше момке који су у руском заробљеништву». Предложио је украјинским органима за спровођење закона и војним „да и они размотре такву могућност“.

Надлежни органи су подржали идеју, сматрајући да она тек треба да се доради: прво из Медведчука треба избити неопходна сведочења, па тек онда разменити. Што се тиче „избити“ – није претеривање.

 

Саветник шефа украјинског Министарства унутрашњих послова Вадим Денисенко на телевизији је изнео баш тако: „Било би исправно учинити две ствари: као минимум да да одређене исказе, јер има огромни обим информација. <…> Као максимум, идеално би било да се сада одржи <…> брзо суђење, да му се да одговарајући рок, избије из њега одређена сведочења и потом размени.“

 

Полубандитске методе

 

Поступци украјинских власти изазвали су у Русији врло јасну  реакцију. Валериј Фадејев, шеф Савета при председнику Руске Федерације за развој грађанског друштва и људска права, рекао је да је случај  Медведчук ван правног поља и „личи више на неку врсту полугангстерских акција.“

 

А портпаролка руског министарства спољних послова Марија Захарова упоредила је методе Кијева са акцијама одметника и терориста, који су 1990-их на Северном Кавказу киднаповали политичке и јавне личности, новинаре, а затим за њих тражили откуп. Према њеним речима, ово је „изузетно опасан тренд“, ако се узме у обзир колико у Украјини има опозиционо оријентисаних политичара.

 

Апсурдност ситуације приметио је и прес-секретар председника Руске Федерације Дмитриј Песков, који је подсетио да Медведчук није држављанин Русије и да нема никакве везе са руском специјалном операцијом. И уопште, није јасно да ли украјински политичар жели да Москва било како учествује у његовој судбини. Ипак, Москва ће, према речима Пескова, „несумњиво пратити судбину Медведчука“, на то позива и европске политичаре, „којима је толико стало до слободе говора, који причају да је немогућ прогон човека из политичких мотива. “

 

„Свој кучкин син“

 

Ситуација је заиста ужасна. Чинило би се да земље колективног Запада, које су толико забринуте због „прогона неистомишљеника“ у Русији или „кршења права мањина“ у кинеском Синђијангу, неће пропустити прилику да се заузму за украјинског политичара, кога је Кијев заправо узео као таоца и цинично покушава да га искористи као монета за преговарање. Али не, ништа од тога се не дешава: политичари ћуте, борци за људска права нису огорчени, медији држе воду у устима. Осим што је „Њујорк тајмс” забринут да ће Медведчук ипак бити изручен Русији, а амерички иследници неће имати времена да га испитају о случају озлоглашеног „руског мешања” у америчке изборе.

 

Све ово стварно подсећа на другу половину 1990-их. У то време сам радио у Француској и добро се сећам како су европски политичари и медији на све начине грдили руско руководство и армију због дејстава на Северном Кавказу, а истовремено се старали да заташкају праве злочине терориста и одметника. А када више нису могли да ћуте, трудили се  да се уздрже од осуда, називајући терористе „побуњеници“ или, у најгорем случају, „побуњеници“.

 

Од тада се принцип „то је друго“ чврсто утврдио на колективном Западу. Понекад се стекне осећај да се Американци и Европљани донекле чак плаше „монструма“, ког су сами подигли. Француски председник Емануел Макрон позива Зеленског да га увери у подршку и оправда што је одбио да употреби термин „геноцид“ и, што је најважније, назвао је дешавање  у Украјини „сукобом два братска народа“.

 

Кијев одбија да прими немачког председника Франка Валтера Штајнмајера, који је, док је био министар спољних послова, покушао да помогне код примене Минских споразума,  да је тако, према украјинским властима, играо на страни Русије. Скандал? Да, али немачки канцелар Олаф Шолц само стидљиво примећује да је „збуњен“ јер су, у ствари, и Штајнмајер и Шолц, увек подржавали и подржавају Украјину.

 

Медведчук је ухапшен, а сутрадан су га, као на спрдњу, британске власти ставиле на листу санкционисаних, заједно са још двеста руских и украјинских политичара и бизнисмена.

 

Не реагује ни турски председник Реџеп Таип Ердоган, коме се обратила Оксана Марченко, супруга Медведчука, са захтевом да помогне у ослобађању њеног супруга.

Испоставило се да се однос Запада према Зеленском савршено уклапа у класичну формулу: „Он је, наравно, кучкин син, али он је наш курвин син“.

Док Медведчук „није њихов“, никога не брине његова судбина.

 

 

https://tass.ru/opinions/14387435?from=teaser

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас