Аутор: Андреј Протић
Осећај горчине када сам сагласан са нечим што објављује N1, тешко је описати. Наравно, у периоду када су њихови политички фаворити владали, доношени су слични прописи и то на сличан начин као што је описано у овом тексту, због чега су, између осталога, и пали с власти. Многи од ових који су сада противници владајућег режима, када би (опет) дошли на власти и сами би донели и подржали овакве законе, а N1 би их тада вероватно бранио с националне фреквенције. Суштина текста:
„Mnogo je kritika na ovaj zakon. Pre svega za pravnike ovakav zakon o eksproprijaciji predstavlja udar na privatnu svojinu građana, što je, kako oni objašnjavaju, u suprotnosti sa Ustavom.
Zatim, po prvi put pominje se eksproprijacija zemljišta, i to čak i privatnog zemljišta i privatne imovine, po osnovu nekog međunarodnog ugovora a u okviru projekta koji je označen kao projekat od javnog interesa ili od nacionalnog značaja.
To znači da bilo koja i bilo čija imovina može postati predmet eksproprijacije – bez obzira na oblik svojine, a Vlada će imati diskreciono pravo da proglašava određene projekte za projekte od javnog interesa.
Stručnoj javnosti sporno je i što je ovim zakonom predviđeno da se svi postupci sprovode po hitnom postupku, ali i kratak rok od pet dana u kojem vlasnik treba da odluči da li pristaje na eksproprijaciju.
Ukoliko neko ne pristane da se odrekne svoje imovine, može se žaliti, odnosno pokrenuti spor pred Upravnim sudom, ali i u tom periodu mu može biti oduzeta imovina, jer sudski postupak ne odlaže izvršenje.
Inače, izmene i dopune zakona o eksproprijaciji donete bez održane javne rasprave, na šta je stručna javnost najviše upozoravala.“
Поред овога, на исти начин усвојени су и закони о могућности принудне имунизације, променама референдумских услова, промени начина избора судија, сет „антидискриминаторних закона“…итд, али тада N1 баш и није био толико „гласан“ у критици.
Наравно, већина тих закона се још увек не примењује, зато што се „жабе кувају полако и на живо“. Међутим, као што су постепено у примену ушле драстичне измене Законика о кривичном поступку (чиме је, поред осталог, полиција сведена на „сервис јавног тужилаштва“ и то упркос критикама најозбиљнијих припадника правне струке), усвојени закони о извршиоцима и јавним бележницима, тако долази и „ово“. Као у Елиотовој песми „Други долазак“, пропаст не почиње праском, него шапатом.
Стиче се сличан утисак као и када је претходни режим донео низ антинародних одлука због чега је, поред осталог и пао, а да би онда те окупационе одлуке, хтео то или не у дело спроводио наредни и сада актуелни режим (уместо сопственог програма обрачуна с тајкунима и корупцијом, на чијем је таласу победио). Тако, имали смо смене „црвеног“, „наранџастог“, „жутог“ и „плавог“ режима, а сада нам се, по свој прилици (опет из иностранства) припрема „зелени“ режим? Новац је већ ушао, „играчи“ за следећу поделу карата се већ увелико профилишу, а модел је врло препознатљив.
Отуд и феномен политичких „прелетача“: уместо да се „боре за опстанак“, корумпирани и уцењени оперативци пропасти „прелећу“ из претходног у наредни окупациони режим и задржавају личне привилегије, под условом да беспоговорно наставе рад на урушавању државе и народних интереса. То је, дакле, принцип на ком функционише неоколонијална матрица и њен једини прави непријатељ су људи који су задржали лични интегритет и који одбијају улогу глумаца у неоколонијалној шаради. Такве људе сваки окупациони режим препознаје као „опасне“, јер немају проблем да изрекну истину да је „цар го“ и такви се у друштву обавезно маргинализују, како би се сачувао неометани еквилибријум „екосистема мочваре,“ у којој се најуспешније размножавају и опстају паразитски организми.
Уколико „зелени“ режим успе да обори владајући „плави“, очекује нас фамозни „румунски“ сценарио за чије спровођење је чак и одређена наша „домаћа Румунка“ (са прикладним презименом које асоцира на утеривање оваца у тор), а којој је таква улога сигурно била намењена годинама уназад. Наравно, мета њених „лустрација“ неће бити „корисни прелетачи“, утолико пре што је и она сама једна од таквих. Уколико „еко терористи“ успеју у освајању власти, настрадаће неки од експонираних батинаша (уколико немају комбинацију у новој власти) који су ионако увек „потрошна роба“ и понеки локални сатрап и то ће, отприлике, бити домет те њихове „еко-лустрације“.
Што се, пак, тиче осталих еко-тема, чекаће их иста судбина која је дочекала и напредњачки обрачун с корупцијом – „срце таме“ ће увек остајати нетакнуто. Евентуално, еколошка агенда „зелених“ ће се исцрпети на покушајима сузбијања руског и кинеског утицаја на друштвену околину, а прихватиће се неки немачки „еко-грантови“ који ће довести до новог масовног прања новца (за то је „енергетска ефикасност“ зелених енергија савршено плодно тле) и неколико нових милијарди спољног дуга, као и наставак тренда деиндустријализације Србије, наравно искључиво на штету предузећа у државном или домаћем приватном власништву.
Нажалост, јасно је да ће многим младима „еко-агенда“ звучати баш „кул“, зато што ће осетити да се коначно појавила „велика политичка тема“ која пружа илузију „позитивног утицаја на свет“ (ко је споменуо Грету?). Кога брига за Сороша, Рокфелера или Хајнрих Бел фондацију, све док се причају бајке о здравој средини и чистом ваздуху и плућима?
Међутим, они од нас који су већ више пута преживели овакве промене виде будућност сигурније од било каквих пророка. Као што се 99% чланова „Отпора“ разочарало досманлијском корупцијом, која је у свему надмашила претходну владајућу коалицију ЈУЛ-СПС-СРС и као што су се многи „изворни напредњаци“ (из 2008.) разочарали „обрачуном са жутом корупцијом“ који се завршио „пацкама“ за Мишковића и претварањем Ђиласа у Вучићеву циркуску животињу и већег политичког кловна него што је био пре тога, тако већ видимо и разочарење на лицима ових који су сада пуни „позитиве“ када њихови „улични хероји“ (ако победе), не буду укинули ни један од спорних закона због којих су изашли на улице, а у своје редове приме читаву G17+ структуру (сада удобно смештену у самом језгру „плавих“), СПС (рецимо, под вођством Ружића), као и ликове попут Жељка Митровића, Небојше Човића и њима сличних, без којих изгледа ни један окупациони режим не може. Није немогуће да чак и „рехабилитују“ и Небојшу Стефановића и њему сличне напредњаке – јер, ипак су били некакви „дисиденти“. Они који би можда „страдали“ (али без претераних санкција) били би вероватно Владимир Ђукановић, Драган Вучићевић, Горан Весић, Звонко Веселиновић и неки попут њих, који нису „подобни“ или корисни наредној „владајућој“ структури.
Дакле, у суштини, „еколошки еквилибријум“ мочваре би углавном остао ненарушен, а на снази би остали сви спорни уговори из претходног периода, зато што су „међународног карактера“ и као такви су постављени изнад нашег Устава и закона. Једине суштинске промене вероватно би биле укидање Републике Српске и признање „косовске државности“, зато што тај нови „зелени режим“ не би имао ни снаге ни воље да се супротстави таквим захтевима. Наравно, на крају и „као круна свега,“ дошао би и Рио Тинто или неко сличан да „фракинг системом“ експлоатише „јадарит“ за рудну ренту од 3%, а опште разочарење би се врло брзо прелило у свеприсутну летаргију која би онемогућила било какву промену у смислу заустављања било ког од ових процеса. Коначно, нови „зелени“ режим би за све имао „дежурног кривца“ у претходном „плавом“ режиму, по истом моделу како сада „плави“ оптужују „жуте“. Поента свега била би у опстанку окупационе мочваре уз још дубље потапање народа и државе у њу.
Жао ми је ако овим опширним писањем некоме „рушим Снешка“, али једноставно осећам неку врсту одговорности да скренем пажњу било коме ко ово чита, да је у питању један те исти процес који се „кармички“ понавља од 1903. до данас. У том периоду, било ко, ако је макар и покушао да „дирне“ у „мир мочваре“, а поготово да почне да је чисти или суши, био је елиминисан на неки од бројних начина, укључујући и физички. На питање „ко су издајници“, одговор је заправо врло јасан: то су они који су зарад очувања личних привилегија свесно прихватали да учествују у тој игри – остали, који их следе, по правилу су наивни или будале које верују у промене и упорно се разочаравају, али се уредно враћају на улице када их позове следећи „фантом промене“ (што би рекао Балашевић у својој чувеној „отпорашкој химни“). Међутим, они који су прави чувари „мира мочваре“, су „они који трпе“ (да употребом поређење из „Балканских правила“), а то су припадници све гломазнијег бирократског државног апарата, који се у највећој мери лако прилагођавају свакој промени – јер, иако су промене по правилу увек од лошег ка горем, они лично њима углавном нису погођени и представљају „стабилно бирачко тело“ сваке окупационе власти – а та власт опстаје на отприлике између 20 и 30% гласова укупног бирачког тела (око половине гласа, а 25% односно 1/4 + коалиције практично бира извршну и законодавну власт у држави) и то је матрица која омогућава опстанак окупационог система, а заправо онемогућава било какву суштинску промену.
Има оних који ме упозоравају да је „опасно“ ово што пишем, а други у томе виде „дефетизам“ или моје „бесмислено расипање енергије“. Међутим, мислим да ни једни ни други нису у праву. Сама чињеница да неко ово може да напише и објави, макар и на личном профилу на друштвеним мрежама, најбоља је потврда колико описана окупациона матрица савршено функционише. Упркос свим „теоријама завере“, ово је заправо врло јасан показатељ како, само по себи, „разоткривање истине“ није довољно за било какву суштинску промену.
Нажалост, за разлику од Христове Истине, ово није она „истина која „ослобађа“, осим уколико на некога тако не утиче на личном нивоу. У ситуацији као што је ова коју сам описао, највише што особа која верује да је задржала интегритет може да учини јесте да изрази овакав став, подједнако непријатан и „власти“ и „опозицији“, зато што је лишен уобичајених илузија, те да кроз изношење оваквог размишљања препозна људе сличне самоме себи, макар и то било на друштвеним мрежама. Само захваљујући овом и оваквом писању упознао сам (виртуелно или у „реали“) на десетине сличномишљеника, што само по себи не даје наду да је нека суштинска промена лако могућа, али макар пружа охрабрење да су, чак и у овој мочвари која се стално пуни новим „људским канализационим текућинама,“ опстала и понека „људска острвца“, својеврсне „луче микрокозме“ духа, разума и смисла.
Разуме се, то само по себи није довољно да се било шта суштински промени у оваквој ситуацији, али је довољно да се полако и стрпљиво гради некаква „оаза духа и смисла“ на рубовима мочваре да се чека неки повољан тренутак у геополитичким и међународним односима, за покретање државотворне и националне обнове. Не знам да ли ћемо то дочекати ми који сада живимо или, реалније, неке генерације које долазе после нас, али оно што је битно је одговор на питање „шта ми дајемо од себе у овом тренутку да испунимо сопствену одговорност према прецима и потомцима, народу и држави, Богу и ближњима?“ Иначе, интегритет је „необична роба“: тешко се стиче, а само једном губи и то врло лако и заувек. Издаја оставља жиг чак и на потомству и мислим да је у томе суштина свега што радимо и чиме се бавимо.
Немам страх да о овоме пишем на овакав начин, зато што у животу више немам било какве личне потребе које морам да задовољим. Уколико би ме моји ставови коштали посла или животних прихода, спреман сам и да се свега тога одрекнем, поред осталог и због тога што дубоко верујем да посао који сада радим, етички посматрано, једино сме да се ради с позиције бескомпромисног интегритета. Ту је готово неопходна јасно оивичена стаза која раздваја добро и зло, светлост и таму, поредак и хаос. Очување личног интегритета захтева и спремност на жртву, а бојим се да нас је у овим пустим временима све мање који на овакав начин размишљамо.
Даље, као такви, ми смо и терет било ком окупационом систему, зато што смо и сведоци свих успона, искушења и падова многих „моћника“ који су били „звезде за једну сезону“. Сусрео сам се са многим таквима, дочекао их у њиховом „успону“ и испратио у њиховом „паду“. Покушај очувања личног интегритета и професионалан приступ свему што се ради, за такве није само несхватљив, него је често и извор иритације и сметњи, зато што их и нехотице подсећа на оно што је суштина и смисао поретка и тиме руши њихове илузије да су они ти с којима држава и историја почиње и с којима се завршава. Такви храбро уроне у мочвару и брзо у њој потону и нестану, убеђени да су били најпаметнији и незамењиви, а за собом само остављају додатне проблеме, који онда бацају сенку чак и на саму државу, која би требало да је кућа у служби свог народа. Нажалост, такви мисле да је народ тај који би требало да служи њима и њиховим личним интересима, да држава постоји само за њих и ни за кога другога. Све док у нашем друштву буде доминирала таква полусвест, НИКАКВА промена коју многи прижељкују и очекују неће бити могућа.
Уколико „зелени“ заиста изађу као „победници“ из ове битке, на томе ће, поред својих ментора из иностранства (говорим о „лидерима“, а не о „веселој омладини“ пуној „позитиве“) морати нарочито да буду захвални и „плавима“, односно оним глупсонима у њиховим редовима који своју „псећу лојалност“ покушавају да докажу багерима и „пајсер бригадама“, чиме већ велики проблем режимске опције којој припадају праве још већим. На овај начин, мочвара ће постати још „зеленија“, али истовремено и смрдљивија, а „позитива“ ће се, по обичају, разлити у летаргију и депресију. Тек када схватимо да заправо једино имамо капацитет да мењамо сами себе као личности, почећемо да стичемо и капацитет да утичемо на свет око себе.
