БОРБА коју, не од јуче, води Милош Ковић, није само његова борба. То није лако разумљиво у раздобљу у којем преовлађује тенденција да "свако гледа своја посла", тј. да свако прилагођава деловање искључиво личним интересима. Да је тако и Ковић поступао, његов избор у научно-наставно звање које му иначе следује прошао би незапажено.
Јавни ангажман професора Ковића припада реду најбеспрекорнијих акција у нашој савременој, морално раслабљеној, пометеној или изобличеној елити. По самопрегору, опомиње на најбоље примере српских интелектуалаца и стваралаца из раздобља када се Србија подизала и градила, по цену несебичних улагања и жртава.
Милош Ковић сустопице прати дневне изазове савременог тока, тумачи их у неизбежној корелацији између прошлости и садашњег тренутка, расветљава их кристално јасно и утемељено. И када говори за ширу јавност и када пише за научне публикације.
Увек је било и биће, у академској заједници обремењеној разним недостојностима и недоследностима, извргавања вредности и добрих обичаја. Али, овако огољено кршење писаних и неписаних норми – на које прецизно указује Милош Ковић, од стране оних који његовом научном имену и утицају не могу друкчије наудити – руши смисао и дигнитет Универзитета као установе засноване на поретку и врлини.
Прилика је да и ми други, засад непогођени, сагледамо „случај“ Милоша Ковића као део своје судбине, као симптом болести која може погодити сваког од нас који се изјашњавамо по савести и уверењу, мимо империјалних и системских наметаних доктрина. Не смеју такве радње, закривене иза згажених процедура, да остану изван светла јавности и њеног критичког суда. Спречимо бесавесне и тренутно моћне да уништавају људске интегритете, нарочито оне који се издвајају умним и моралним својствима. Мало нас је таквог кова.
Аутор је научни саветник Института за књижевност и уметност у Београду
Новости
