Западна цивилизација је своја богатства формирала вековима на пљачки и суровој експлоатацији и свим осталим варваствима, док се она труди да све то сакрије својим угладјеним манирима упирујући свој прст у Србију, коју у својој самоправедности и лицемерју, оптужује да је она један од главних извора сваке врсте бахатости и охолог понашања који постоји данас у свету. Запад игнорише историјске процесе и на један манихејски начин представља себе као апсолутно добро, а народе којима влада укључујући и нас, представља као једну врсту тоталног зла коме он треба да доноси ред и наравно дисциплину.
Што се самог запада тиче нисам нешто претерано оптерећен њима јер се они неће променити и од њих можемо да очекујемо само да буду оно што они јесу, али већи проблем који ми имамо је увек прво у нашем дворишту. Наш просечан другосрбијанац на жалост је врло спреман да подржи такав западни наратив у свим његовим тирадама перверзног мазохизма и бичевања самога себе, док стално имплицитно говори како је он ето несрећан што припада тако наопакој земљ (из које је наравно увек у позицији да може да оде кад пожели али он то ипак неће да уради). Такав „србијанац“ тежи да себе постави као неки модеран пример нашој земљи који треба да има неку будућност.
Штокхолмски синдром таквог „човека“ је барем мени по прилично забрињавајућ и Србија треба тога да се дефинитивно чува. Незахвална деришта попут градјанера немају обичај да говоре о Тесли, о Дјоковићу, Михаилу Пупину, и о свим тим небројеним великанима које је Србија кроз векове изнедрила, него им је битно да на свом нишану имају само оно што запад користи да потпуно дискредитује Србију, у свим својим наративима где они теже да нас обесчовече и да нас сведу на један живаљ који нема право ни да удише свој ваздух. Аутодеструктивна компонента коју наш другосрбијанац упорно показује је заиста велика и он тежи да је прошири као вирус, док он својим примером стоји као симбол сваке аутоимуне болести која може да закачи једну нацију.
Таквом модерном „србину“ је пре свега битно да као добра куца прескочи кроз сваки обруч који му западњак стави пред њега, и то је идеја његовог разума којег тако ревносно проповеда насупрот свим Српским лудилима које он непрестално критикује пљујући по свом народу. Он не схвата да запад гледа и њега са презиром и подсмехом, и неће га никада прихватити колико год он пљувао по земљи и вредностима из којих је он сам потекао. Не постоји ни једна мера гажења по Србији коју он може да учини да би му и један западњак рекао ти си једнак самном, јер ће и њега увек гледати као припадника народа који је за њих увек био инфериорно варварско племе, чија је једина свхра да буде непрестално гажен. Постоји веома озбиљна цена унутрашњег самоубиства којег другосрбијанац учини самоме себи када негира читаво наследје које су му оставили његови претци, а он ту цену нити примећује нити му је до ње стало, јер најчешће никада својим духом није ни био жив, тако да му је лако да уступа делове себе који једва да у њему и постоје.
Он у својој верзији свих тих компромиса као награду за тако нешто може имати само свој желато пре кога обавезно иде на депилирање гузице у том свом унутрашњем мртвилу. То је на жалост слика читаве незахвалне и аутодеструктивне другосрбијанске „Србије“, која може да буде само рефлексија трајног дезинтегрисања Српске нације, која на крају у њиховој верзији не би била у стању да се одбрани ни од најмањих екстремистичких гупа, које би могле да нас уз такав ултралибералан поглед на живот шиканирају и сатиру како хоће, а у томе ни деца самих другосрбијанаца не би имала никакву будућност већ би подједнако шкргутала својим зубима. Како се сада наши градјанерски Срби саблажњавају над варварством Срба, тако би за истим тим Србима ламентирали и вапили када би неко други дошао да их врло директно шиканира и тлачи, а од тог запада би поред латеа са сојиним млеком добили у том тренутку нешто на шта су већ изгледа по прилично навикали, да посисају један велики „желато“.
Таква врста бахатости и незахвалности према својој земљи коју овакве креатуре упорно показују ме увек изнова непријатно изненади. Није ми јасно зашто онда не оду неку другу земљу која би била више по њиховој мери, која би била далеко захвалнија према племенитим вредностима које они упорно овде демонстрирају, зашто су баш одабрали да нама константно соле памет, на тако неуспешан и за њих фрустрирајући начин ?
Наши преци су жртвовали своје животе, остављали своје породице, гладовали, гинули, били су убијани и мучени, нису пристајали ни на кавке компромисе који су им се нудили и животи су им пролазили у жртви, ускраћености и страдању, често лишени било какве перспективе осим оне духовне, и све то зарад тога да бисмо ми као њихови потомци имали слободу и додир са Христом („уз крст часни и слободу златну“), а како су им незахвалници оваквог типа узвратили ? Другосрбијанац сматра да све то што му је дато нема никакву врсту цене, и да је још и врлина пљувати по апсолутно свему што је Српско, а једина реакција за коју је способан када би сам био стављен у тешке ситуације које ће нам итекако доћи, је да намаже своју задњицу неким добрим лубрикантом, и да при томе кука како се ето не поштују његова права.
Док ово пишем пролази ми слика кроз главу српског војника из првог светског рата, како су му зуби испадали од скорбута, како гладан пешачи и умире, у вери да је живот жртвовао за будућа покољења Србије, и онда се појаве овакви дегенерици попут данашњих градјанера, препуних презира, који мисе да су „ин“ док сисају свој „желато“, и смеју се том војнику и пљују све што им је ова земља на један ужасно скуп и крвав начин пружила. Они чак мисле да све то што нам је дато није могуће ни изгубити, колико год човек био бахат…
Велика Србија никада не може да буде у било каквом територијалном пространству или освајачкој снази њене армије, то никада није била наша суштина, нити се наши светитељи пред Богом моле да имамо тако нешто. Србију су оснивали Немањићи који су водили одбрамбене ратове, њима је била битна изградња манастира, обнова нашег унутрашњег бића. Таква Србија је пре свега светосавска, вертикална и духовна.
Оно што људски отпад попут искорењених другосрбијанских „Срба“ ради, је константно нападање Србије и њених најбитнијих унутрашњих вредности и стубова гадјајући у неку радикалну и екстремну десницу чиме и правдају читаво своје постојање и деловање. Њихова комплетна дијалектика је усмерена на то да би Срби само некога убијали, клали, силовали, да не разумеју ништа осим тешке осионости и националне ароганције, заборављајући да су српску државност формирала два монаха, један Св. Симеон (Краљ Стефан Немања), а други Св. Сава (Принц Растко), и да је до недавно наш Патријарх и у овдашњем времену био Светитељ подизан на тим вредности које би они да униште, наш у Богу уснули Св. Пат. Павле.
Другосрбијански несрећници сматрају су Срби стока која нема право ни на какво колективно достојанство. Они то сматрају и за себе, да су и они стока, олакшање једино налазе у пљувању по земљи која их је подигла и одхранила и тако сматрају да се издижу изнад своје несреће. Ми као такви у другосрбијанској верзији више немамо право да се боримо за наш интерес, за наше вредности, културу, духовност, породицу, то је по њима све продукт неке радикалне и екстремистичке десничарске организације коју треба тотално уништити. Србија треба да буде тотално срављена до пепела, и непостојећа у њиховој верзији, да наши потомци (од оно мало колико бих их уопште и имало) немају ни једну нашу вредност и ни један наш квалитет, већ да требамо да будемо само једна врло бледа и неуспешна копија запада која је непрестално понижавана према калупу у којег никада не може довољно да ускочи. Они би и по таквој Србији која би испунила све њихове захтеве и даље настављали да пљују у недоглед у својим неизлечивим фрустрацијама, неурозама и бахатостима.
Анти-поредак којег такав градјаниста заступа нема будућност, неће је имати ни он нити његови потомци. Траг таквих људи ће историја комплетно избрисати и они ће сами нестати, биће уписани и изучавани од наредних нараштаја историчара као дегенерична сила која је разарала и раније цивилизације које су нестајале, али ће се Србија ипак одржати и њено језгро ће опстати.
Све оно што је традиционално и што је ванвременско је укорењено у самом Христу који је вечан, а не пролазан, и то представља нашу будућност. Наша словенска добронамерност, жеља да помогнемо једни другима, осећај за жртву и одговорност, наш однос према Богу и према цркви, подорични морал, завети наших предака, који нас уче да нисмо само бића од крви и меса, већ да имамо душу и дух и да смо предвидјени за вечни живот. Све ће то Христос сачувати код свих Срба који га следе. А историја ће избрисати људе попут ултралибералних и аутошовинистичких неСрба, као што ће их и Христос избрисати из своје књиге живота.
