Zapadna civilizacija je svoja bogatstva formirala vekovima na pljački i surovoj eksploataciji i svim ostalim varvastvima, dok se ona trudi da sve to sakrije svojim ugladjenim manirima upirujući svoj prst u Srbiju, koju u svojoj samopravednosti i licemerju, optužuje da je ona jedan od glavnih izvora svake vrste bahatosti i oholog ponašanja koji postoji danas u svetu. Zapad ignoriše istorijske procese i na jedan manihejski način predstavlja sebe kao apsolutno dobro, a narode kojima vlada uključujući i nas, predstavlja kao jednu vrstu totalnog zla kome on treba da donosi red i naravno disciplinu.
Što se samog zapada tiče nisam nešto preterano opterećen njima jer se oni neće promeniti i od njih možemo da očekujemo samo da budu ono što oni jesu, ali veći problem koji mi imamo je uvek prvo u našem dvorištu. Naš prosečan drugosrbijanac na žalost je vrlo spreman da podrži takav zapadni narativ u svim njegovim tiradama perverznog mazohizma i bičevanja samoga sebe, dok stalno implicitno govori kako je on eto nesrećan što pripada tako naopakoj zemlj (iz koje je naravno uvek u poziciji da može da ode kad poželi ali on to ipak neće da uradi). Takav „srbijanac“ teži da sebe postavi kao neki moderan primer našoj zemlji koji treba da ima neku budućnost.
Štokholmski sindrom takvog „čoveka“ je barem meni po prilično zabrinjavajuć i Srbija treba toga da se definitivno čuva. Nezahvalna derišta poput gradjanera nemaju običaj da govore o Tesli, o Djokoviću, Mihailu Pupinu, i o svim tim nebrojenim velikanima koje je Srbija kroz vekove iznedrila, nego im je bitno da na svom nišanu imaju samo ono što zapad koristi da potpuno diskredituje Srbiju, u svim svojim narativima gde oni teže da nas obesčoveče i da nas svedu na jedan živalj koji nema pravo ni da udiše svoj vazduh. Autodestruktivna komponenta koju naš drugosrbijanac uporno pokazuje je zaista velika i on teži da je proširi kao virus, dok on svojim primerom stoji kao simbol svake autoimune bolesti koja može da zakači jednu naciju.
Takvom modernom „srbinu“ je pre svega bitno da kao dobra kuca preskoči kroz svaki obruč koji mu zapadnjak stavi pred njega, i to je ideja njegovog razuma kojeg tako revnosno propoveda nasuprot svim Srpskim ludilima koje on neprestalno kritikuje pljujući po svom narodu. On ne shvata da zapad gleda i njega sa prezirom i podsmehom, i neće ga nikada prihvatiti koliko god on pljuvao po zemlji i vrednostima iz kojih je on sam potekao. Ne postoji ni jedna mera gaženja po Srbiji koju on može da učini da bi mu i jedan zapadnjak rekao ti si jednak samnom, jer će i njega uvek gledati kao pripadnika naroda koji je za njih uvek bio inferiorno varvarsko pleme, čija je jedina svhra da bude neprestalno gažen. Postoji veoma ozbiljna cena unutrašnjeg samoubistva kojeg drugosrbijanac učini samome sebi kada negira čitavo nasledje koje su mu ostavili njegovi pretci, a on tu cenu niti primećuje niti mu je do nje stalo, jer najčešće nikada svojim duhom nije ni bio živ, tako da mu je lako da ustupa delove sebe koji jedva da u njemu i postoje.
On u svojoj verziji svih tih kompromisa kao nagradu za tako nešto može imati samo svoj želato pre koga obavezno ide na depiliranje guzice u tom svom unutrašnjem mrtvilu. To je na žalost slika čitave nezahvalne i autodestruktivne drugosrbijanske „Srbije“, koja može da bude samo refleksija trajnog dezintegrisanja Srpske nacije, koja na kraju u njihovoj verziji ne bi bila u stanju da se odbrani ni od najmanjih ekstremističkih gupa, koje bi mogle da nas uz takav ultraliberalan pogled na život šikaniraju i satiru kako hoće, a u tome ni deca samih drugosrbijanaca ne bi imala nikakvu budućnost već bi podjednako škrgutala svojim zubima. Kako se sada naši gradjanerski Srbi sablažnjavaju nad varvarstvom Srba, tako bi za istim tim Srbima lamentirali i vapili kada bi neko drugi došao da ih vrlo direktno šikanira i tlači, a od tog zapada bi pored latea sa sojinim mlekom dobili u tom trenutku nešto na šta su već izgleda po prilično navikali, da posisaju jedan veliki „želato“.
Takva vrsta bahatosti i nezahvalnosti prema svojoj zemlji koju ovakve kreature uporno pokazuju me uvek iznova neprijatno iznenadi. Nije mi jasno zašto onda ne odu neku drugu zemlju koja bi bila više po njihovoj meri, koja bi bila daleko zahvalnija prema plemenitim vrednostima koje oni uporno ovde demonstriraju, zašto su baš odabrali da nama konstantno sole pamet, na tako neuspešan i za njih frustrirajući način ?
Naši preci su žrtvovali svoje živote, ostavljali svoje porodice, gladovali, ginuli, bili su ubijani i mučeni, nisu pristajali ni na kavke kompromise koji su im se nudili i životi su im prolazili u žrtvi, uskraćenosti i stradanju, često lišeni bilo kakve perspektive osim one duhovne, i sve to zarad toga da bismo mi kao njihovi potomci imali slobodu i dodir sa Hristom („uz krst časni i slobodu zlatnu“), a kako su im nezahvalnici ovakvog tipa uzvratili ? Drugosrbijanac smatra da sve to što mu je dato nema nikakvu vrstu cene, i da je još i vrlina pljuvati po apsolutno svemu što je Srpsko, a jedina reakcija za koju je sposoban kada bi sam bio stavljen u teške situacije koje će nam itekako doći, je da namaže svoju zadnjicu nekim dobrim lubrikantom, i da pri tome kuka kako se eto ne poštuju njegova prava.
Dok ovo pišem prolazi mi slika kroz glavu srpskog vojnika iz prvog svetskog rata, kako su mu zubi ispadali od skorbuta, kako gladan pešači i umire, u veri da je život žrtvovao za buduća pokoljenja Srbije, i onda se pojave ovakvi degenerici poput današnjih gradjanera, prepunih prezira, koji mise da su „in“ dok sisaju svoj „želato“, i smeju se tom vojniku i pljuju sve što im je ova zemlja na jedan užasno skup i krvav način pružila. Oni čak misle da sve to što nam je dato nije moguće ni izgubiti, koliko god čovek bio bahat…
Velika Srbija nikada ne može da bude u bilo kakvom teritorijalnom prostranstvu ili osvajačkoj snazi njene armije, to nikada nije bila naša suština, niti se naši svetitelji pred Bogom mole da imamo tako nešto. Srbiju su osnivali Nemanjići koji su vodili odbrambene ratove, njima je bila bitna izgradnja manastira, obnova našeg unutrašnjeg bića. Takva Srbija je pre svega svetosavska, vertikalna i duhovna.
Ono što ljudski otpad poput iskorenjenih drugosrbijanskih „Srba“ radi, je konstantno napadanje Srbije i njenih najbitnijih unutrašnjih vrednosti i stubova gadjajući u neku radikalnu i ekstremnu desnicu čime i pravdaju čitavo svoje postojanje i delovanje. Njihova kompletna dijalektika je usmerena na to da bi Srbi samo nekoga ubijali, klali, silovali, da ne razumeju ništa osim teške osionosti i nacionalne arogancije, zaboravljajući da su srpsku državnost formirala dva monaha, jedan Sv. Simeon (Kralj Stefan Nemanja), a drugi Sv. Sava (Princ Rastko), i da je do nedavno naš Patrijarh i u ovdašnjem vremenu bio Svetitelj podizan na tim vrednosti koje bi oni da unište, naš u Bogu usnuli Sv. Pat. Pavle.
Drugosrbijanski nesrećnici smatraju su Srbi stoka koja nema pravo ni na kakvo kolektivno dostojanstvo. Oni to smatraju i za sebe, da su i oni stoka, olakšanje jedino nalaze u pljuvanju po zemlji koja ih je podigla i odhranila i tako smatraju da se izdižu iznad svoje nesreće. Mi kao takvi u drugosrbijanskoj verziji više nemamo pravo da se borimo za naš interes, za naše vrednosti, kulturu, duhovnost, porodicu, to je po njima sve produkt neke radikalne i ekstremističke desničarske organizacije koju treba totalno uništiti. Srbija treba da bude totalno sravljena do pepela, i nepostojeća u njihovoj verziji, da naši potomci (od ono malo koliko bih ih uopšte i imalo) nemaju ni jednu našu vrednost i ni jedan naš kvalitet, već da trebamo da budemo samo jedna vrlo bleda i neuspešna kopija zapada koja je neprestalno ponižavana prema kalupu u kojeg nikada ne može dovoljno da uskoči. Oni bi i po takvoj Srbiji koja bi ispunila sve njihove zahteve i dalje nastavljali da pljuju u nedogled u svojim neizlečivim frustracijama, neurozama i bahatostima.
Anti-poredak kojeg takav gradjanista zastupa nema budućnost, neće je imati ni on niti njegovi potomci. Trag takvih ljudi će istorija kompletno izbrisati i oni će sami nestati, biće upisani i izučavani od narednih naraštaja istoričara kao degenerična sila koja je razarala i ranije civilizacije koje su nestajale, ali će se Srbija ipak održati i njeno jezgro će opstati.
Sve ono što je tradicionalno i što je vanvremensko je ukorenjeno u samom Hristu koji je večan, a ne prolazan, i to predstavlja našu budućnost. Naša slovenska dobronamernost, želja da pomognemo jedni drugima, osećaj za žrtvu i odgovornost, naš odnos prema Bogu i prema crkvi, podorični moral, zaveti naših predaka, koji nas uče da nismo samo bića od krvi i mesa, već da imamo dušu i duh i da smo predvidjeni za večni život. Sve će to Hristos sačuvati kod svih Srba koji ga slede. A istorija će izbrisati ljude poput ultraliberalnih i autošovinističkih neSrba, kao što će ih i Hristos izbrisati iz svoje knjige života.
