Иначе сам рођен и одрастао на Црвеном Kрсту. То је грађански слој друштва који је увек био оријентисан ка демократији и модерним вредностима, а данас је тај исти менталитет људи постмодернистички оријентисан и све више се уверавам како нешто што ми је деловало као нормално и скроз „цоол“ је заправо процес који води у тотални промашај.
Пошто је моја породица политички била оријентисана лево и атеистички, никакве аспекте традиционалних вредности нити сам имао прилике да видим нити као млађи да у себи гајим. Kако сам сазревао све више сам гравитирао ка конзервативним вредностима и све ми је јасније колико су традиционалисти у праву и која је заправо врхунска и ванвременска вредност садржана у традицији, а до тога сам дошао пре свега кроз моја духовна трагања. Али да ипак направим мали осврт на ово што имамо данас, како овде, тако и у свету.
Гледао сам јуче она два кловна из емисије ментално разгибавање, човек крене са причом „кад ти дете каже ћале кажи молим, а на то твоје молим ти оно врати опалим те голим, тад знаш да си свој посао као родитељ завршио“. Уз такав врхунски дебилизам у коме је мислио да је духовит, водитељ је успео да сажме читав дух (пост)модерног времена и све његове вредности, и чему оне наравно воде. Тиме је уједно и истакао колико поштује самога себе, и он у тој својој шали чак није успео да види никакву личну а и ширу трагедију.
Иако сам традиционалан поредак свакако има мана, у њему се не губи осећај за светињу и за сакрално. Породица није само извор неког задовољства и средство за задовољавање било каквих личних порива, већ је она пре свега одговорност. Подизање деце подразумева њима преношење једног квалитетног система вредности, са којим то дете може успешно да се креће кроз свет, а то значи да је и родитељ себе успешно изградио као зрелу и језгровиту личност. То подразумева методичност, истрајност, мудрост, мањак лаких компромиса, али на жалост и једну врсту неизвесности и храбрости, због данашњих вредности које су пре свега базиране на једној импулсивности, без осећаја последица која ће вероватно на жалост разорити европску цивилизацију којој и ми хтели или не хтели припадамо.
Данас човек мисли да је паметан ако гледа само своје лично задовољство, мисли ако је себичњак да ће му то донети неку врсту већег испуњења, а тај показатељ да је често празан као леш изнутра и да тихо умире у својој несрећи и мањку смисла, му није довољна смерница да преиспита свој систем вредности. Сматра да је лек за то само још више себичлука. Није свестан да смисао живота и испуњеност долази искључиво кроз одговорност и кроз бригу за друге која је жртвена у својој природи. Такав човек врло лако у позним периодима живота заврши у депресији, а сигурно на крају своје самртне постеље има осећај да је читав свој живот промашио и као такав иде у вечност пред Бога.
Девојке су исто такве, само на други начин. Верују да ће животи да им буду савршени ако су пичке космичке, избацују сисе на друштвеним мрежама, такмиче се у мушким особинама како могу да пређу преко мушкарца, праве зајебанције у фазону „ала сам га истуцала“ и доживљавају мушкарца као конкурента са којим се такмиче а не особу са којом треба да граде живот. Сматрају да ће имати више среће ако буду имале неко место у некој фирми и да су успешне и „независне“ жене, или ако живе на рачун различитих спонзора, а не схватају како ће им живот изгледати када више не буду физички привлачне, какву самоћу и огорченост на свет ће осећати, и колико ће било коју фирму или спонзора да брига за њих када испуцају своју младост. Породични дом у коме ће да буду вољене жене, да подижу своју децу и да се касније радују својим унуцима мењају за крес комбинације са клинцима и небројену количину флаша попијених вина.
Kако кажу у Библији „оци јеђоше кисело грожђе а деци трнуше зуби“… Kолико је тек тешко замислити сву ту несрећну децу новијих генерација, разбијених породица, без љубави, одрасли уз једва присутне и дегенеричне родитеље, без икаквих вредности које ће да их воде у неко боље и смисленије сутра. Kада у себи немајући осећај било какве вредности живота, нити зрна љубави, јер им то нико није пренео, као тако празни без осећаја себе бивају остављени духу времена да их васпитавају различите нихилистичке идеологије, које заговарају само бесомучна задовољавања својих најнижих порива. Још уз то им објашњавају нешто што им је већ толико блиско, а то је да живот нема апсолутно никаквог смисла, и да је у томе све тотално релативно, а последице не постоје. О темпора о морес…
Са друге стране традиционалан моногаман однос који изузима сексуалан хипер хедонизам омогућава праву врсту јединства и интимности у којем је човек далеко мање сам него када скаче са партнера на партнера, и много више емотивно и духовно нахрањен. Јер заједницу дели са особом коју воли и која њега воли и ту постоји нешто што је данашњем човеку страно, узајамна брига. Његова деца су такође свесна кад одрасту каквог су родитеља имали, најчешће су успешни људи, који на свог оца или мајку нису огорчени, радују се и да их виде, а такође имају добар изглед за успешну породицу.
Постоји нешто веома трансцедентно у таквом систему вредности и у њему постоји пре свега та светиња. Љубав која се у таквим односима гаји представља сам извор живота свих нас, и она дефинише наш осећај смисла. У таквом односу се Бог већ налази, и то је модел који је најбољи за човека који није претежно окренут ка мистичној линији узрастања духа и јединства кроз Бога. Иако је људско друштво развијањем логике доста добило, његово гажење свега онога што је изнад наших разумских компоненти је учинило несагледиве штете у којима данас живимо и чије цене ћемо сви платити.
Ако заиста погледамо ка чему ствари иду, лако можемо речи да је модернизам смрт, а традиција у својој суштини живот. Модернизам је човеку затворио свет који се налази изнад њега, а постмодерна му је отворила врата ка оном свету који је испод. Верујем да је сада више него икада потребан осећај светиње, а он у себи неизбежно носи одговорност која се налази у традиционалном поретку.
Реља Рашовић
