Босна и Херцеговина је данас у највећој политичкој кризи након завршетка грађанског рата 1995. године. На коме лежи кривица за такво стање?
Главни кривац је свакако институција високог представника која свих ових година намеће или покушава да наметне антиуставне, антидејтонске и, у крајњој линији, антидемократске одлуке на штету Републике Српске и српског народа. Последња у низу коју је донео одлазећи високи представник Валентин Инцко, а која се тиче забране негирања наводног геноцида у Сребреници, само је једно од бројних семена раздора које је међународна заједница посејала у Босни и Херцеговини. Када кажем међународна заједница, ту свакако мислим на западне центре политичке моћи који су током грађанског рата Србе представљали као џелате, а Бошњаке и Хрвате као жртве, да би у миру наставили да раде исто, само на перфиднији начин.
Србија се увек позива на Дејтонски мировни споразум и поштује суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине, док бошњачко политичко руководство признаје независност тзв. Косова. Могу ли се у таквој политичкој атмосфери изградити добри српско-бошњачки односи?
Став Београда је био и остао да поштује суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине, укључујући ту и Републику Српску са свим њеним овлашћењима. Србија само тражи да јој и друге земље, укључујући ту и Босну и Херцеговину, узвраћају истом мером. Босна и Херцеговина не признаје тзв. независност Косова само захваљујући Милораду Додику који у Председништву БиХ такву одлуку кочи. Да се бошњачки политичари питају, сутра би то учинили. Председник Србије Александар Вучић својим речима, али и делима је показао да Србија пружа руку помирења Бошњацима и да жели да заједно са њима гради бољу будућност за све у региону. Нажалост, адекватан одговор изостаје, јер сарајевска политичка чаршија о Србији само говори у контексту рата, геноцида и тужби. За добре односе потребна је воља обе стране, а ње за сада нема.
Зашто бошњачком, али и хрватском и црногорском политичком руководству смета идеја српског света?
Њима је Србија, ма колико мала била, увек превелика. За њих је великосрпски пројекат и то када Србија гради мостове који је спајају са БиХ, када прави аутопут који повезује Београд и Сарајево, када донира вакцине против коронавируса угроженом бошњачком становништву, када СПЦ бира свог митрополита. Увелико говоре о некаквом Меморандуму 2 САНУ и српском свету као прикривеној Великој Србији, иако је званични Београд јасан шта за њега српски свет представља, а то је политичко, економско и културно повезивање Срба на Балкану уз поштовање међународно признатих гранца. Оно се у пракси реализује кроз пројекте попут заједничких закона о ћирилици, кроз међувладине састанке, сарадњу институција, политичких партија… Некада смо имали само повремене сусретне највиших представника Србије и Републике Српске, а данас имамо ситуацију да се повезују политичке снаге и различите институције са обе стране Дрине. Добар пример је сарадња партија попут ПУПС-а и ДЕМОС-а или састанак потпредседника Народне скупштине Републике Србије Стефана Кркобабића и председника Народне скупштине Републике Српске Недељка Чубриловића у Бањалуци. Дакле, та сарадња се у политичком, економском и културном смислу све више грана и добија на квантитету, квалитету и инклузивности. То је добро, јер она мора да превазилази партијске или идеолошке разлике.
Сведочимо све отворенијим претњама на рачун Републике Српске. Постоји ли оправдан страх од постепеног укидања надлежности Републике Српске, односно укидање исте у крајњем случају?
Те претње су реалне, а страхови оправдани. Република Српска је угрожена, али то није ништа ново, та угроженост траје непрекидно од њеног оснивања. Она је сада изложена притисцима и нападима путем тзв. меке моћи, где је циљ обесмислити њену суштину, а што би даље само по себи водило ка распаду и њене форме. Важно је то што у случају Републике Српске као народ имамо црвену линију, а то је поштовање Дејтонског споразума. Његов потписник је Србија и она је као таква највећи гарант опстанка Српске. Руководство Србије је више пута истакло да је Република Српска трајна категорија, а то треба тумачити на начин да Београд поручује свима да добро размисле пре него што се одлуче на потезе који би угрозили виталне интересе Бањалуке. Ако томе додамо и чињеницу да Русија, а у последње време и Кина, чврсто стоји иза Дејтонског споразума као његов гарант, јасно је да власти у Бањалуци имају на кога да се ослоне.
Рајко Петровић
Институт за европске студије
Магазин Видовдан
