Сајам књига и “Тома“- (ни)су два света различита

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Toma

Пише: Тајана Потерјахин

Београдски сајам књига неће се одржати ни ове године-па шта, није смак света. Ионако смо већ констатовали да се просечно током трајања ове манифестације прода више пљескавица него књига. Уз пандемијске услове, а издавачи су се силом прилика већ посветили продаји преко интернета и осмислили привлачна снижења, питање је коме би се заправо исплатило. Највероватније би, као васкршња литургија, био супер-нова најновијег таласа короне. Али ово неће бити саркастичан текст о недоследностима у борби против ковида мада биоскопи испуњени до последњег места заиста провоцирају да се која и о томе каже. Наиме, медији обавештавају да је филм “Тома“ за само 15 дана погледало 300.000 људи. Сложићете се, толико пљескавица не поједе се током Сајма књига. Могло би се овако закључити да је овај стицај околности у ствари симболичка победа народа и народне културе над лажним елитизмом читалачких снобова чији су империју већ начели јутјубери и блогерке. Тај тријумф “народа“ су дуго призивали левичари, зато што су нарадом без праве елите најлакше могли да манипулишу, зато се плашим да је процес који се одиграва опасан и да његове последице неће бити симболичке.

Већ сам у неколико текстова покушала да културу, народну културу и уметност, као потпуно различите појмове разврстам онако како то чини класична антропологија, са намером да превентивно отклоним критику да сам елитиста у жаргонском смислу и да уведем појмове у ред пре покушаја било какве анализе. Такође, нагласила сам и то да, изван пежоративног значења, које је раширено с предумишљајем, немам проблем да заступам елитистичке ставове ако то подразумева да оно што је изузетно и вредно сматрамо елитним. Зашто би било друштвено неприхватљиво и противно интересу и уважавању народа, тежити поретку у коме сваки појединац тежи врхунском остварењу својих људских потенцијала? То је кључна тачка мог интересовања. Чији је интерес да се такав поредак не успостави и није ли популистички талас претварања миљеника народа у репрезентативне културне феномене и узоре управо стратегија отпора креирању елите и подметање клипова повратку хијерархије и вредности?

Манипулација емоцијама омогућава лаку промену критеријума- на пиједестал се не доводи онај који својим нарочитим заслугама, врлинама или способностима то заслужује већ онај који је нама најсличнији, у коме препознајемо своје слабости и искуства. Ствар се додатно компликује када се тематизује живот стварне личности, нарочито ако је имао трагичан и/или крај- тада свака критика добија обличје садизма и злобе док се плакање током филмског проживљавања са јунаком сматра потврдом емпатичности и људскости гледаоца. На нивоу мотива- приче о људима са маргине који постају успешни и/или трагични хероји нису ни нове ни проблематичне. Проблем настаје у преспајању перспектива- тако је данас, захваљујући великом успеху филма, Тома Здравковић уведен у ред великих уметника. Шта тачно то значи? То значи да је из себи својствене атмосфере кафане пресађен у рубрику-култура. Тај захват не мења природу његовог дела. Њоме се овде не бавим. О одређеном квалитети речито говори време- Здравковићеве песме добро старе али то не мења чињеницу да истргнуте из контекста губе на значају и лепоти- постају мртви артефакти без нарочите вредности. Шта то још значи? Да се субјективни емотивни доживљај узима као релевантан и чак једини критеријум при објективном вредновању дела или епохе- што не може бити друго до деградација критеријума и узрок проблема. Успех филма “Тома“ говори нам да су људи жељни емоција и упечатљивих јунака- уморена продукција лишена оригиналних идеја користи ове чињенице да пошаље идеолошке поруке али не чини баш све са предумишљајем- изгледа да квалитетних идеја заиста нема. (то је видљиво и у савременој српској књижевности). Тако су овогодишњи српски биоскопски хитови готово без изузетка историјске драме, екранизоване биографије и класична дела српске књижевности.

Као светли пример фигурира наставак “Јужног ветра“ (мени жанровски најмање близак) чији сценарио успева да понуди чак и понеку меморабилну реплику. Ипак, публика, је недвосмислено одабрала “Тому“- још једном је такозвани обичан човек ухваћен у замку те своје обичности- затворен у границе света који већ познаје и коме припада, охрабрен да оно што у њему изазива емоције произведе врхунску вредност- он поставља себе за критеријум, укидајући оне етичке, формалне и естетске, и тако укида једину сопствену прилику да постане бољи- сва трагика пораза елите управо се састоји у одустајању од узвишеног, узорног и “необичног“, пре свега у човеку самом а онда и у стваралаштву уопште.

У књижевности се, међутим, ових дана код нас одвија супротан процес- узвишени узор бира се из историје српске књижевности и смешта у популарне жанрове као протагониста обезбеђујући тако пречицом књизи читаност а поменутом великану статус попкултурне иконе. Као што је Тома Здравковић свој и аутентичан само у оригиналном контексту, и потреба да се уведе у ред великих песника није његова већ малограђанске публике, тако су Милош Црњански или Андрић довољно живи, речити и вечити, потреба да се уведу у популарну културу није њихова већ малограђанске публикеА тој публици, у највећој мери, важно је само да евоцира своје субјективне успомене, да се исплаче и исмеје. Ако буде и нека пљескавица приде, катарза је потпуна.

(Извор: opseg.rs)

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас