За Милошевићев митинг на Ушћу у новембру 1988. говорило се да је дошло милион људи, док се за Газиместан следеће године помињала бројка од два милиона.
То су свакако бесрамна претеривања и о тим небулозним бројкама не вреди озбиљно расправљати, али као да се тада отворио неумерени апетит за бројкама.
Низ вртоглавих претеривања о броју учесника наставља се и даље, како на режираним СНС контрамитинзима, тако и на спонтаним протестима грађана и опозиције.
Неки разлози за оваква претеривања леже у природној и лако разумљивој жељи организатора да напумпа мишиће и подигне морал присталицама. Међутим, то није све.
Важан фактор је и визуелна илузија, која заиста мења перцепцију броја присутних: учесници великих јавних скупова стичу утисак о бројности окупљених погледом из своје висине, али при томе чак ни они виши не могу да стекну никакав јасан утисак о стварној концентрацији људи по јединици површине.
Ако у суботу око подне баците поглед низ Кнез Михаилову, имаћете утисак да су шетачи у тој улици густо напаковани и да их има на хиљаде, а стварна слика може да се добије тек из птичје перспективе.
Поред пропагандних и оптичких фактора, има још један кључни фактор који утиче на претеривање са бројевима, а то је перпетуирајући ефекат погрешних информација са ранијих скупова и протеста. Људи покушавају да процене величину актуелног политичког скупа поређењем с неким претходним у којима су учествовали, а за које имају у глави неке медијски пласиране процене бројности.
Но проблем је у томе што у глави имају уврежене нереалне бројке, које су вишеструко увећане у односу на стварно стање, па се тако погрешна слика о бројном стању већ деценијама стално обнавља и надограђује.
Али како онда проценити стваран број људи на неком протесту, за оне које то баш занима?
Ако је у питању статични скуп, без шетње, довољно употребљива процена броја учесника може да се изврши простом проценом квадратуре коју заузима маса (за шта сада постоје специјализовани сајтови и апликације) и њеним множењем са просечним бројем људи по квадратном метру.
При томе се у јавности често помиње величина од четири човека по квадратном метру површине, али то се у пракси апсолутно никад не дешава и обично је у питању три пута мања бројка, у шта може да се увери свако ко броји људе са фотографије протеста, обележавајући главу по главу.
Кад су протестне шетње у питању, треба стати на неко добро одабрано место куда пролази колона, па проценити проток људи за минут и измерити колико минута треба колони да цела прође поред бројача. Минуте се мере штоперицом, а проток људи за минут процењује се визуелним издвајањем групица од одокативно 10 или 20 људи, у зависности од густине колоне, па затим сабирањем тих групица како пролазе.
Примера ради, протестне шетње “1 од 5 милиона” стабилно су се држале просека од око 450 људи за минут у Светогорској улици, док се последњи протести против насиља у Србији крећу у распону од 550 до 650 људи за минут низ Улицу кнеза Милоша.
Наравно, овакво процењивање простим оком далеко је од савршеног, али поређењем са прецизним бројањем људи на видео снимцима, показало се да искусан улични бројач, чак и проценом простим оком, ретко греши за више од 10 одсто у односу на егзактно бројање људи на видео снимцима. Са појавом дронова и могућношћу видео снимања, прецизно бројање учесника постало је врло доступно свакоме ко има мобилни телефон, најпростији софтвер за обраду видео-материјала, глад за сазнањем и пар сати времена да се посвети обележавању снимљених глава тачкицама.
Желим овде да скренем пажњу на неколико ствари које су далеко битније од пумпања броја присутних:
1) Не потцењујте бројке. Ко успе да изведе 2.000 гневних грађана на улице, тај је мобилисао врло озбиљну силу и свака му част, може озбиљно да се туче с полицијом ако дође до тога. А ко изведе на улицу 10.000 људи заиста решених да се бију, тај или ће срушити владу, или ће влада морати да га зауставља војском.
2) Не прецењујте бројке. Све ово са бројкама је само од оријентационог значаја, али која ће заиста корист бити од свих тих људи на улици, то највише зависи од визије организатора, добре процене, креативности, стратегије и тактике. Ко је довољно неспособан, може да прокоцка и 30.000 људи на својој страни улице (Вук Драшковић, 9. март 1991); ко је довољно способан и сложе му се фигуре, може да матира власт и са 1.000 пешака (студенти из Студентског града у јулу 2020). Ту су бројке заиста мање важне, много је битније имати јасну концепцију и врло конкретне захтеве протеста, проучавати противника и вући паметне потезе, али то овде није баш много честа појава.
3) Постоји плафон и он није много високо. Људи су у највећем броју аполитични или незаинтересовани за исказивање политичких ставова на улици, а ако их активно учешће у политичким скуповима и занима, често су због обавеза спречени, а некад и сувише уплашени да изађу на улицу, или су просто лењи. Они који су заиста спремни да за неку ствар изађу на улицу чине врло мали проценат опште популације. Зато не верујем да ће ико икад поново успети да ради политичких тема привуче на улице Београда више од 70-80.000 људи, осим уз велику подршку из других градова. Али за промену власти и не треба више од тога.
4) Просек од четири човека по квадратном метру је мит. Сва мерења и анализе фотографија и видео-снимака које сам обавио током последњих година потврдили су да тај просек за статични скуп на отвореном простору износи између 1 и 1,5 човека по квадрату, а за скуп у покрету и испод 1.
5) Ако желите да знате колико је на неком скупу заиста било људи, пребројте их сами. Звучи врло логично, али проблем је што то нико не ради, већ се сви ослањању на маштовите објаве организатора о бројности и на свој пуки визуелни утисак и лепе жеље. С друге стране, небројено пута се показало да сви који заиста узму да броје учеснике јавних скупова, на неки од описаних начина, добијају врло сличне резултате и ту разилажења између процењивача нису већа од десетак посто.
Топ 10
Топ-листа највећих политичких скупова у Београду изгледала би овако:
1. Петооктобарски преврат – око 80.000
2. Митинг на Ушћу (новембар 1988) – вероватно близу догађаја од 5. октобра
3. Протест против насиља 19. маја 2023 – 60.000
4. Српска нова 1997. година – између 50 и 60.000
5. Протестна шетња после „воде у коаксијалном каблу“ 1996 – 45.000
6. Дочек Владимира Путина (јануар 2019) – 40.000 (ово је број оних који су дошли на лице места, док је број доведених у Београд негде 20-25% већи)
7/8. Митинг „Ухапсите Власија“ (фебруар 1989) – вероватно између 30 и 40.000
7/8. Митинг „Косово је Србија“ (фебруар 2008) – вероватно између 30 и 40.000
9. Вучићев митинг „Будућност Србије“ испред Скупштине (април 2019) – 30.000 (ово је број оних који су се појавили на лицу места, док је број доведених у Београд доста већи)
10. Деветомартовски протест 1991. – близу 30.000
Дакле, у целокупној историји Београда само четири политичка догађаја извела су на улице више од 50 хиљада људи, а ниједан више од 100.
Вучићев контрамитинг протестима грађана против насиља, заказан за 26. мај, свакако ће ући на ову Топ 10 листу, а ако се довољно потруди, има шансе да уђе и у првих пет.
Извор: srpskartv.com
