Национална делатност је узнемирујуће опасно затрована. Посвуда се оптужује „политика“, што ће рећи партије. Племенито учење Аристотела, Макијавелија и Босијеа, нема ничега заједничког са данашњим значењем тог појма. Политика данас, у већини случајева, представља „разарача“ економије, морала, друштва и религије, који је произишао из јачања партија.
Они који кажу: „Не бавим се политиком.“ Најчешће су родољубиви, марљиви, мудри и упућени у стање ствари; управо они су последње резерве националних фондова. Фондова који ће потрајати још двадесетак година, али се исцрпљују веома брзо, јер политика оне који је се на послу или учењу клоне, ипак на крају сустиже. Када то не чини Држава својим глобама и злостављањима, ту су кадрови за врбовање различитих партија – они подстичу ове поштене људе да се уврсте, упишу, учлане у неку од партија, и све то у име светих начела или савршено чистих осећања. Али она начела и осећања која су по вољи већине, супротстављена су професионалним политичарима које надахњују мање племените побуде, неке од њих сасвим ниске – та мешавина добра и зла сачињава овакво стање нашег живљења, које болно одговара мрачној и пророчкој слици коју је Фистел де Куланж осликао још 1899. године:
„Ако себи представимо читав један народ који се бави политиком, где је свако, од првог до последњег, од најпросвећенијег до највеће незналице, од најзаинтересованијег за очување тренутног стања ствари до најзаинтересованијег за његово рушење, опседнут манијом да расправља о јавним пословима и да се меша у руковођење; ако погледамо последице које ова болест ствара у животима хиљада људских бића; ако саберемо проблеме које уноси у сваки живот, извитоперене идеје које убацује међу једноставне духове, изопачена осећања и пакосне страсти које уносе у просте душе; ако саберемо време протраћено у празним расправама уместо у конкретном раду, уништавање старих пријатељстава и стварање нових наклоности заснованих на лажи и злоби, издајства, уништавање верности, сигурности, чак и пристојности, увођење рђавог укуса у језик, стил, уметност, неизлечиво распадање сваког заједништва, сумњичење, непослух, истрошеност и слабост народа, поразе који су неизбежна последица ове болести, нестајање ваљаног родољубља па чак и истинске храбрости, грешке које свака партија наново чини у мери увек истих услова освајања власти, недаће и цену која се за власт плаћа; ако све то саберемо, не можемо а да не кажемо да је то врста болести најопаснија и најзлокобнија зараза која може да се сручи на један народ; која наноси најсвирепије ране приватном и јавном животу, егзистенцији и интелигенцији, једном речју, никад на свету није било тираније која је толико зла учинила.“
…Када се наши суграђани ишчуђавају над бројним невољама које су их снашле, треба их замолити да преиспитају не произилазили ли сво, или скоро сво зло, из једне грешке коју су учинили било они, било њихови родитељи тако што су већ великом броју узрока за неслогу, који природно већ постоје, придодали још и режим који награђује најпрепреденије међу лажовима и подстрекачима које радују све нове неслоге. Уместо да сте партијском систему одузели све почасти, могућности зараде и стварање опсене моћи, ви сте му пружили све витешке ознаке и симболе власти. Ако се смутљивцима и партијама, тако заводљивим, дозволи да проузрокују све могуће неслоге и допусти да покваре све што могу, човек ће престати да буде човек.
(…)Ради се о залудној машинерији која настоји да успостави мисао, а у суштини је ни нема, да успостави морал, а притом га нема, да ода утисак богатства, а све време се налази у процесу непрекидног сиромашења. Празна форма, празно срце и мозак, користећи измишљене и имагинарне изворе, она од сваког измамљује по корицу хлеба, којом накнадно исхрањује своје поборнике.
А све то под изговором једнакости и братства. Политички посредници, функционери партија све апсорбују и, тако, тонући у све већу декаденцију, друштвене групе, које су инцијално имале бар неку стварну основу, своде се искључиво на изборни паразитизам најбедније врсте: „Гласам за тебе – храни ме.“ Последњи круг политичке нискости! Све у друштву што тежи животу, настоји да се ослободи овога. Наравно, при томе држава увек зауставља неорганизовани и конфузни револт произвођача против својих паразита.“
Шарл Морас
