Дубровачка општина се у средњем веку ширила по околним српским областима. Пошто се Дубровник држао католичке цркве то је наметао и областима под својом влашћу. Касније у покушајима ослобођења од турске власти ширила се идеја о јединству словенских земаља чији су становници називани словинцима. Идеја се јавља у делу Винка Прибојевића 1525, а потпуније у делу Мавра Орбинија Краљевство Словена 1601. Врхунац Словинства је било дело Осман Ивана Гундулића. Упркос ширења словинства дубровачка влада је у својој Објави из 1638. језик назвала српским. На традицију словинства надовезао се почетком 19 века илиризам.
(1) У 19. и 20 веку дубровачки Срби тврдили су да је Дубровник „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све : историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.
”(2) Никола Тоља је у својој књизи „Дубровачки Срби католици истине и заблуде” истицао да се у селима Жупе дубровачке и Конавала становништво осећало ближе српском залеђу него Далмацији, Банској Хрватској и Славонији.
(3) Српски прегаоци у Дубровнику јављају се у првој половини 19 века. То су били кнез Медо Пуцић, Матија Бан, … . Кнез Медо Пуцић био је један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које су по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам.
(4) Истакао је 1849. „Битни део националности је слобода изнутра и независност извана. Један народ мора припадати себи, не странцима. Мађар, Талијан, Турчин, Нијемац господаре нама. Мали нас је број. Стога се морамо сјединити, јер је то предувјет одржања нације”.
(5) Српско-далматински магазин од 1842. до 1858. био је уређиван у Дубровнику, где је био настањен његов уредник дубровачки парох Ђорђе Николајевић.
(6) Дубровачки парох Ђорђе Николајевић је у Београду 1840. штампао Српске споменике. Ту су били сакупљени преписи повеља из Дубровачког архива. Писао је и о дубровачкој књижевности у Српско-далматинском магазину.
(7) Матија Бан је током револуције 1848. стигао у Дубровник. У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се : „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :
Ја сам Србин, старога
Дубровника син,
Прва ума искрица
Славенима свим;
Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”.
(8) Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачувају књижевна дела старих дубровчана и да омогуће да се огласе младе генерације дубровачких писаца.
(9) Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851.
(10) Матија Бан је наговорио пароха Николајевића да уведе прославу Светог Саве за дубровачку православну заједницу. Сматрао је да српско јединство захтјева ширење православља међу католицима.
(11) На Србско-далматински магазин од 1836 до 1848 било је претплаћено 68 дубровачких трговаца, а из Шибеника и Задра 60.
(12) После периода апсолутизма у Аустријској царевини, обновљен је национални рад. Предводник приморских Срба Сава Бjелановић сматрао jе да Срби могу бити православци, католици и муслимани. Такво опредељење стаjало jе у програму Српске народне странке на Приморjу. После смрти Саве Бjелановића 1897. наjутицаjниjи у странци био jе епископ Милаш, за кога су Срби били само православне вере. Због таквих ставова лист „Дубровник” полемисао је са штампом Православне цркве. Скупштина Српске народне странке на Приморjу одржана jе од 14. до 16. августа 1903. у Сплиту. У борби између либералне струjе коjу су предводили дубровачки Срби католици и клерикално-конзервативне струjе окупљене око епископа Никодима Милаша победила jе либерална струjа. Српска народна странка прешла jе у руке дубровачких Срба католика. За председника странке изабран jе Антун Пуљези, а за таjника Антун Фабрис. Након смрти Антуна Фабриса 1904. на његово место изабран jе дубровачки Србин католик др. Балдо пл. Гради. У програму странке стаjало jе да признаjе Српство триjу вера и у њезином раду руководе jе народносна и верска сношљивост. Према томе ће она радити, да jавна управа, школе и остале установе буду прожете напредним мислима и на њима основане. Странка jе сматрала jедним од главних своjих задатака рад на просветном и привредном пољу. Од краја 1903. дошло је до дубровачке српско-хрватске сарадње и слоге. Шта је значила слога објаснио је Перо Чингрија у Далматинском сабору : „Оба клуба стоје на становишту да су Хрвати и Срби један народ”. Срби
католици су све снаге усмерили ка остварењу сна о ослобођењу од власти Аустро- Угарске Монархије и уједињењу са Србијом и Црном Гором. Супростављали су им се хрватски клерикалци који су подржавали Монархију.
(13) Аустриjска власт jе заjедно са католичким клером радила на томе да дубровачког сељака одвоjи од дубровачке интелигенциjе. У томе jе био успешан дум Црница у Конавлима. У летку коjи jе кружио Дубровником 12. маjа 1907. написано jе : „Тридесет главара у Конавлима закључише у суботу на опћоj скупштини ово: Живjела Хабсбуршка кућа и увиjек нам господаром била !“
(14) Срби на Приморју припремали су за борбу за ослобођење и уједињење. Већина чланова Мјесног одбора Народног вијећа у Дубровнику 1918. била је за сједињење са Србијом без предуслова. На челу Мјесног одбора био је Перо Чингрија али га је због старости замењивао Луко Боне.
(15) Срби Дубровчани су сматрали да је уједињењем са Србијом и стварањем Југославије 1918. њихова борба за уједињење завршена. У чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ објављеном у листу „Дубровник” изражава се послератно расположење Дубровчана : „ … Католичко Српство, које је цијелу ову борбу изводило, цијенило је након рата борбу завршеном и да ће оно мирно без борбе и без запрека моћи, у јединству и слободи, наставити и довршити велике замисли свог великог учитеља Меда на спас и напредак заједничке домовине …”.
(16) После стварања Југославије хрватски националисти су заједно са већим делом католичког клера наставили своје активности на покушајима асимилације Срба католика и стварању велике Хрватске. За њих Срби католици као ни Буњевци нису требали да постоје, него да буду Хрвати. Загребачки клерикални и франковачки листови „Католички лист“, „Хрватска смотра“, „Независност“ … напали су српско име у титулару Арцибискупије барске и Примасије српске.
(17) Дрводеља Божа Колендић је био осуђен због испада који је направио у цркви св. Јосипа, на дан овог свеца, када је О. Божић, фрањевачки свештеник, који није из Дубровника, одржао проповед. Ова проповед револтирала је Божа Колендића, који је већ 30 година у тој цркви или као члан управе или као црквени барјактар, те је он опоменуо проповедника, да црква није за такве проповеди. Због тога је био тужен. Колендић је био Србин католик као што су многи радници католици Срби. На суду се правдао да га је начин проповедеди револтирао, па чак да га је повредио у вјерском осјећају који не трпи мешање вере са политиком, и да је био приморан да реагује. Осуђен је на 300 динара казне. Лист „Дубровник” пренео је коментар листа „Самоуправа” о томе : „Сваки се испад мора казнити по закону. Црква је мјесто гдје се само Боги моли и заједничка светиња културних људи. За то је и наш устав у своме 11 члану јасно и бистро прописао, да се црква не сме ни са чије стране употребљавати у партиско-племенске и политичке сврхе. То важи и за радника Колендића (Србина католика) али исто важи и за О. Божића, који је дао повода раднику да учини један непромишњен испад у цркви, осјећајућ се увријеђен у својим националним осјећањима. И један и други испад заслужују да се једнако суди …”. Коментар листа „Дубровник” био је : „Тачно. г. Божо Колендић, радник и Србин католик, био је осуђен. …”.
(18) У име Срба католика Лука Боне, Божо Хопе и др. М. Грацић из Дубровника упутили су 15 јуна 1939. барском арцибискупу и Примасу српском др. Николи Добречићу представку о потреби отварања Српске католичке богословије у Бару. У листу „Дубровник” објављена је представка писана у очи Видовдана 1939. „Једна потреба и једно право Срба католика” послана бану Зетске бановине на Цетињу, а достављена Арцибискупу Барском и Примасу Србије, претсједнику владе и министарствима Правде и Просвете у Београду. У представци се износи : „За католике Београда и предратне Србије, за католике Црне Горе, Војводине и Далмације, потребни су су нам родољубиви српско-католички свећеници. Данашњи свећеници нису српски родољуби. Нека ови примјери илуструју рад њихов: Позната је вриједност Соколства у нас; оно је цемент у темељима Југославије. …Католички Епископат је заузео негативни став према Соколству. …Али дјеца из мјешовитих бракова изошташе са соколских часова, јер им мајке забранише да више иду у Соко. Приликом посјете у цркви мајке су добиле наредбу да своју дјецу више не дају у Соко. Па други примјер : у царском Скопљу излази већ 12 година католички лист
„Благовест”, па у мјесто да служи ширењу и јачању српског имена у тим крајевима, он проналази у католицима Старе Србије Хрвате, као што их о. Петар Влашић налази у најисточнијем дијелу Баната. Ми нисмо у стању да контролишемо, шта се све не наређује путем цркве нашим католицима, али су ово очигледни докази : да католичка црква у Србији, Црној Гори, Војводини и Далмацији, иде насупрот интенцијама Српског Народа.” У одговору на ову представку једном од њених аутора др. Грацићу 23.6.1939. др. Никола Добречић наводи да би „прије Богословије овде требали отворити једно сјемениште са потпуном класичном гимназијом за све српске крајеве”.
(19) У чланку „Дубровачке масе и хрватско име” од Александра Мартиновића разматрала се подршка католичке цркве хрватској пропаганди : „ … У службу Старчевићеве великохрватске идеје била се ставила и католичка црква. Она је проповиједала да је припадник хрватског народа сваки онај католик који говори српским језиком. …Те отада и поједини Дубровчани почињу се називати Хрватима, идентификујући народност и вјеру, наиме мислећи да је једно исто : хрватство и католичанство, а српство и православље, не знајући да има и Срба, католика, што признаје и сама Света Столица, и то још од давнина, још 1067, када је основана српска католичка арцибискупија. …Према томе, хрватство Дубровчана није плод њихове националне свијести, већ одјек великохрватске политичке пропаганде, а то није ни хрватство српског католичког становништва у Босни, Далмацији, Лики, Сријему, Славонији и Бачкој.“
(20) После стварања Бановине Хрватске ХСС је прогонила све који су јој сметали. Приликом обележавања годишњице ослобођења Дубровника 13. новембра 1939. Одбор дубровачких националних и културних удружења упутио је проглас : „Дубровчани, Заслугом „одговорних” и „неодговорних” већ више од два деценија ставља се у искушење ваша вјера у највеће и неприкосновене светиње Отачбине, традиције и идејне вредности на којима су ваши очеви изградили словински култ – огледало душе старог културног и слободног Дубровника. Али као што ни силна ћесарска власт у пришлости, ни црне побожне жеље које су јој неограничено служиле, нијесу успјевале да у вама убију Вјеру и достојанство слободних грађана – тако ни савремене невоље неће успјети да вас „асимилирају” по жељама, које су вам увјек биле туђе. Ви сте кроз дугу предратну и поратну хисторију више пута јасно показали, да знате остати господари своје воље; … и задржати достојанствен став према свакому и према свакој сувишној повици и претњи. Дајући свакоме своје … ви сте двадесет година редом, на 13 новембра, јавно манифестовали признање и захвалност Белим Орловима, синовима мале предкумановске Србије, за све што су дали за наш стари словински идеал, остављајући кости по крвавим клисурама читавог Балкана. “Дубровчани, Претставници свих дубровачких културних и националних установа, који вам упућују ову поруку, позивљу вас, да и ове године поновите манифестацију поштења и достојанства. У границама онога што вам је данас допуштено, одужите се борцима у које смо вјеровали и у које данас вјерујемо, јер су били велики у прегарању и умирању за слободу и јединство нашега народа. Није важно хоће ли та наша манифестација проћи кроз градске улице. Довољно је да прође кроз наше душе и да нико више не буде у сумњи да смо уз сва искушења и понижења остали вјерни идеалима најјачих и најсветлијих имена у хисторији старог и слободног Словинског Дубровника. ..”.
(21) Уз Дубровник Цавтат је био град Срба католика. Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина и у коме се истиче: „ … Цавтат се давно потпуно одгојио у духу народног јединства, и под девизом : „Брат је мио које вјере био” није никада разликовао православца од католика, … Ради тога свог вјеровања, још под мрском Аустријом тешко је страдао изгнанством, таоштвом, мучеништвом у утамничењу, невољама у дезертерству и осталим многобројним малтретирањима, која су црножуте авети искаљивале на многим патриотима нашега родољубивог мјеста. … Али Југославија, … остати ће вјечно чиста и сјајна као сунце, … А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.
(22) О утицају римокатоличког клерикализма у Конавлима и узроку пропасти српског католичког покрета најбоље може да илуструје чланак у листу „Дубровник”. Дописник Р.П. пренео је разговор из Цавтата трговца са двије сељанке из ближе околице : „Мање-више обје су једнако разлагале, закључујући : „Е, вала, овако не ваља!” Овај трговац, да би их умирио рече: „Немојте тако, жене божје! Код нас је још добро! Не дај Боже горе!” Одговорише му : „Нема ти, мој госпару, нема више добра! Све смо наше добро ми изгубили!” „Како, а шта то, зачуђено их гледа овај ?! — Аустрију мој госпару !”.
(23) После Другог светског рата Дубровник и његова област је додељена Хрватској. Основани су Завод за повијесне знаности ЈАЗУ (ХАЗУ) у Дубровнику и одбор Матице Хрватске у Дубровнику. По Николи Тољи Српска православна црква спречавала је интегрирање Срба католика у Српску нацију. У својој књизи „Дубровачки Срби католици истине и заблуде” цитирао је Стјепана Ћосића да будући да није укључивала верску компоненту православља србокатоличка идеја није се уклапала у матицу српске националне интеграције. По Ћосићу : „Србокатолици стога нису били прихваћени у православној црквеној хијерархији, која је имала пресудну улогу у друштвеном и политичком животу Срба у Далмацији.”
(24) У борби за ослобођење од турске власти ширила се идеја о јединству словенских земаља чији су становници називани словинцима. Упркос ширења идеје словинства чији су најзначајнији представници били дубровчани Мавро Орбини и Иван Гундулић, дубровачка влада је у својој Објави из 1638. језик назвала српским. Дубровник је првој половини 19 века био центар Срба на Приморју. Најзначајнији српски прегаоци у Дубровнику били су кнез Медо Пуцић, Матија Бан и Ђорђе Николајевић. Од штампе у Дубровнику је уређиван Српско далматински магазин, а излазио је књижевни годишњак „Дубровник”. У другој половини 19 века после слома Баховог апсолутизма прво се јавља словинство, а после словинства у Дубровнику и Цавтату, јачао је покрет Срба католика. Предводник приморских Срба Сава Бjелановић сматрао jе да Срби могу бити православни, католици и муслимани. Такво опредељење стаjало jе у програму Српске народне странке на Приморjу. После смрти Саве Бjелановића 1897. у странци био jе наjутицаjниjи епископ Милаш, за кога су Срби могли да буду само православне вере. У борби између либералне струjе коjу су предводили дубровачки Срби католици и клерикално-конзервативне струjе окупљене око епископа Никодима Милаша победила jе либерална струjа на скупштини Српске народне странке на Приморjу одржаној од 14. до 16. августа 1903. у Сплиту. Српска народна странка прешла jе у руке дубровачких Срба католика. За председника странке изабран jе Антун Пуљези, а за таjника Антун Фабрис. У програму странке стаjало jе да признаjе Српство триjу вера и у свом раду руководила се народном и верском толеранцијом. Радила је да jавна управа, школе и остале установе буду прожете напредним мислима и на њима основане. Странка jе сматрала jедним од главних своjих задатака рад на просветном и привредном пољу. После уједињења 1918. Срби католици сматрали су своју борбу завршеном. Насупрот њима римокатолички клерикалци и хрватски националисти наставили су борбу за претварање Срба католика у Хрвате. За њих Срби католици као ни Буњевци нису требали да постоје. Сметао им је и назив Примас српски у Бару. Због утицаја католичког свештенства Срби католици су 1939. тражили отварање Српске католичке богословије у Бару. Од тога није било ништа. Уз Дубровник центар Срба католика био у Цавтату. Упркос православној црквеној хијерахији Срби католици успели су се уклопити у српску нацију. Насупрот томе они који су били под пресудним утицајем Римокатоличке цркве и њеног клерикализма постали су Хрвати. Пресудно је било то да је утицај свештенства код католика био јачи од утицаја грађанске интелигенције. Тврдња да су Срби и Хрвати један народ, омогућила је Хрватима да представе то тако да су Срби православни, а Хрвати католици.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 87, 154, 238;
2. „Успомени професора Пера Будмани-ја 8.10.1835-27.12.1914”, „Дубровник”, Дубровник, 24. децембар 1937, бр. 48, стр. 2;
3. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 314;
4. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187, 202;
5. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 250;
6. „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 144;
7. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 152;
8. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;
9. Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције : културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860-1942)”,„Српскимолитвеник Споменица Милану Решетару”, Београд, 2016, стр. 44;
10. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачкогкруга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;
11. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачкогкруга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 207, 208;
12. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 154, 212;
13. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 184, 185, 437, 549, 520, 560; Ј. Продановић, „Српска народнастранка на Приморjу”, „Народна енциклопедиjа СХС”, књига IV, Загреб 1929, стр. 351, 352;
14. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 518;
15. Франко Мирошевић, „Почело је 1918 …: Јужна Далмација 1918–1929“, Загреб 1992, стр. 44, 46;
16. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти", „Дубровник”, Дубровник, 3 јули 1937, бр. 23, стр. 1;
17. Др. Никола Жутић, „Потирање српства у Црној Гори и Боки у првој половини XX вијека“, „Српска слободарска мисао“, Београд, Јануар- децембар 2012, бр.1-6, стр. 110;
18. „Због испада у цркви”, „Дубровник” , Дубровник, 10 априла 1937, бр. 10, стр. 3; „Два испада-једна казна”, „Дубровник”, Дубровник, 17 априла 1937, бр. 11, стр. 3;
19. „Једна потреба и једно право Срба католика”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јула 1939, бр. 26, стр. 1; Растодер Шербо, Јасмина, „Др.Никола Добречић, арцибискуп барски и примас српски”, Будва 1991; стр.112-115;
20. Александар Мартиновић, „Дубровачке масе и хрватско име” , „Дубровник”, Котор-Дубровник, 22 фебруар 1941,бр.8, стр.2;
21. „Проглас на Дубровчане”, „Дубровник”, Дубровник, 25 новембра 1939, бр.47, стр. 4;
22. „Цавтат о дану Уједињења”, „Дубровник”, Дубровник, 16 децембра 1939, бр. 50, стр. 4;
23. Р.П. „(Свега по мало)”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 22 фебруара 1941, бр. 8, стр. 4;
24. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 188, 189;
