Соколство је у свом програму тражило сарадњу и зближење свих словенских народа. У гласнику Соколске жупе Београд „Око соколово” је истакнуто : „ … соколство у своме раду и у својим настојањима не показује на оно што нас разједињује, него тражи и проналази оно што уједињује и здружује, држећи се начела да су нам исти : језик, обичаји, земља на којој живимо, природа и, може се рећи, све остало. … Треба да учимо једни од других; треба да једни другима признајемо и врлине, а не само да показујемо на мане и грешке. Наше соколство ставило је то у своје задатке и од тога неће и не жели никада да одступи.”
(1) После двадесет година живота у Југославији соколима је живот показао да до зближавања није дошло. За њих један од најважнијих разлога била подела на две вере. А. Штефан је познавао породицу, у којој су мушка деца била православци, и ватрени Срби, а женска деца католкиње, и љуте Хрватице. Деца су припадала двема нацијама а исти родитељи. Ипак није сматрао да је народност прирођена. По њему народност је ствар васпитања, коју појединац у већини случајева и нехотице прима од родитеља, у школи, у животу. Соколи су понављали Штросмајерове речи : „Штета, срамота и грехота би била да, што смо самом вјером једни другим ближи, да будемо једни према другима то одурнији и несноснији!”.
(2) У својој полемици лист „Дубровник” истицао је схватање сокола : „код Сокола не пита : ко се како крсти, већ је начело : брат је мио које вјере био ? Је ли с тога што је соколски главни принцип : братска љубав, јединство и слога, те упућивање само на добро народа, нарочито међу сељацима, које се одвраћа од свих порока и упућује их се путем напретка ?”
(3) Чеда Милић је истакао : „Упознати село и упознати сељака, његов живот и душу, то је највећа и најтежа задаћа соколства.”
(4) Антун Гаудер, нараштајац из Винковаца, писао је о соколској нараштајској школи на Палићу и истакао да је задатак соколског образовања створити : „… једну заједницу и братску целину, јаку и способну да одолева свима нападима завидника и соколских
противника, којима је наш успех трун у оку и који добро знају да ћемо им ми бити најжешћи противници и највећа препрека у њиховом разорном деловању. Створити таку заједницу циљ је ове наше нараштајске школе.”
(5) Јован Ћирилов истакао је о соколској организацији : „Усред земље која је већ трајала своје дане, растрзана разним социјалним и политичким трзавицама, соколски покрет био је оаза толеранције и нестраначког другарства”.
(6) Програм и ставове сокола изразио је старешина жупе др Игњат Павлас на Главној скупштини Соколске жупе Нови Сад 29 марта 1936. у свечаној дворани Мушке гимназије у Новом Саду. Скупштину је отворио др. Игњат Павлас поздрављајући бана, изасланика команданта армије, … . Подвукао је да бити добар соко значи и бити добар војник. У свом говору је рекао : „Није један народ онда ако говори једним језиком, него је један народ онда ако једно мисли, једно осећа и једно жели. Тој сврси служиће наше … Соколство и ми нећемо стати све дотле, док не будемо могли речи : читав … народ је … Соколство, а читаво Соколство је … народ”. Осврћући се на неједнаке прилике под којима се историјски развијао наш народ, раздвојен и разједињен, налазећи да је било људи који нису својски и свесно пригрлили идеју ослобођења и уједињења, др. Павлас је наставио : „Наши идеали биће и јесу, да оне генерације мале деце васпитамо тако, да када постану људи забораве на грехе својих отаца, … васпитати те генерације за
подношење жртве за идеале нације и идеале државе.” О селу је истакао : „Оданде, са села долази снага која појачава град. Идимо у наша села, упознајно и ми њих и они нас, јер само оно што се упозна може се волети. А само за оно што се воли може се жртвовати.” Завршавајући свој говор Павлас се обратио соколима : „Желимо да вам у срцу буде отаџбина, а у мишицама ваша снага.”
(7) Соколски рад био је донекле успешан. Где су постојала соколска друштва, омладина слободно време није проводила у кафани и на улици, него у соколском дому и на чистом ваздуху.
(8) Соколи нису послушали савет њихове узданице председника Чехословачке Т. Масарика, који је у свој расправи „О Словенима после рата” истакао : „да је политичко уједињење Словена утопија” и осуђивао политичаре „који ту идеју узимају за базу”, остављајући савет, да треба опрезно да раде на културном и економском зближењу, без ичега даљег. Правдао је свој савет тиме што су „сва словенска племена завађена, мрзе се, па се за недогледна времена не може веровати у словенско братство и зближење”.
(9) Упркос свим напорима Савез Сокола није успео да превазиђе верске разлике, посебно на селу. Верски утицај показао се јачи и од грађанског друштва Краљевине Југославије и од комунистичке друге Југославије. Потребно је да се на искуствима из историје учи да се не би понављале исте грешке. Страни фактор је у оба случаја искористио прилику која му се указала да разбије Југославију. Ипак сматрам да сарадњу између словенских народа треба наставити.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене :
1. А.Штефан, „У прилог нашем југословенском становишту”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 9;
2. А.Штефан, „У прилог нашем југословенском становишту”, „Око соколово”, Београд, 1 децембар 1936, бр. 1, стр. 9;
3. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;
4. Чеда Милић, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1937, бр. 2, стр. 30;
5. Антун Гаудер, „У соколској нараштајској школи”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 208;
6. „Сећање на Јована Ћирилова”, „Око соколово”, Београд, децембар 2014, бр. 53-54, стр. 29;
7. „Главна скупштина Соколске жупе Нови Сад”, „Соколски гласник“, Љубљана, 10 априла 1936, бр. 15, стр. 2;
8. Славка Бањац, „Родитељи и соколство”, „Око соколово”, Београд, 1 јануара 1937, бр. 2, стр. 23;
9. Милош А. Васић, „ Хоћемо ли или не ?”, „Око соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр. 7 и 8, стр. 84;
