У стенама изнад Студенице, високо изнад долине која чува Немањину задужбину, налази се Савина испосница – Кућа тишине. Њена скривеност и неприступачност чине је више од простора: она је духовни симбол, школа ћутања и сабор унутрашњег човека. Пут до ње није само у пењање већ и психолошки ритуал: кораци уз стену јесу кораци ка сопственом унутрашњем преображају.
У православљу тишина није празнина, већ испуњеност Логосом. Свети Оци су је називали „мајком молитве“. Савина испосница управо ово потврђује: то је место где ћутање није одсуство речи, већ присуство Божијег гласа.
Свети Сава се ту повлачио да би у тишини чуо оно што се у буци света не може чути – вољу Божију.
Тишина испоснице тако постаје литургија срца, где човек постаје олтар на коме се приноси жртва сопственог ега.
Савина испосница управо ово потврђује: то је место где ћутање није одсуство речи, већ присуство Божијег гласа.
Док савремени свет жели да светиње претвори у туристичке брендове, Савина испосница одбија сваку комерцијализацију.
Савина испосница је гола, сиромашна и зато богата – јер нуди оно што се не може купити: мир са Богом.
Њен положај на висини сведочи: Царство Божије није доступно кроз новац већ кроз подвиг.
Њени зидови одбијају тржишни језик и подсетник су да је истинска Црква Тело Христово, а не корпорација.
