Недавно је Европски суд за људска права (ЕСЉП) једногласно пресудио да је у предмету “Баљак против Хрватске” дошло до кршења одредбе о праву на поштено суђење из Европске конвенције о људским правима. Пошто је Веритас од почетка инволвиран у овај предмет тако што смо посредовали између породица жртава, домаћих и међународних судова и адвоката који су заступали оштећене, осјећам потребу да сухопарне правничке термине преведем на “народски језик”.
Ево о чему се ради:
Дана 5. августа 1995, други дан хрватске агресије на Сјеверну Далмацију која је била у саставу РСK, припадници Хрватске војске у мјесту Оћестово, у близини Kнина, заробили су више српских војника и цивила и затворили их у један подрум, одакле су сутрадан извели пет младића, од када им се губио траг. Тијела тих пет младића ексхумирана су 2001. године са Kнинског гробља, а пронађена су у селу Стара Стража, удаљеном од Оћестава неколико км, гђе су и усмрћени. Наиме, послије ексхумације, прегледом су на њиховим лешевима пронађени трагови повреда од ватреног оружја. Ове чињенице утврдио је Међународни кривични суд за бившу Југославију (МKСЈ) у предмету “Готовина и др.” на основу исказа свједока: Марије Вечерине, Здравка Бунчића и Душана Торбице, који су и сами као цивили били заточени са побијеним младићима.
“Расправно вијеће надаље констатује да је око 09.00 сати 6. августа 1995. више особа које се наводе као хрватски војници извело пет младих мушкараца, конкретно, Стеву Вечерину, Милу Гњатовића, Стевана Баљка, Ђуру Мачка и Момчила Тишму, из подрума. Од тих пет младих мушкараца, четири су носила неку врсту војне ођеће.”, наводи се и тачки 431. првостепене пресуде МKСЈ у предмету “Готовина и др”.
Међу одведеним младићима био је и Маријин син Стево Вечерина, а у подруму су јој биле и двије кћери. Марија је у децембру 1995. по доласку у Србију навратила у Веритасове просторије у Београду и том приликом изјавила:
“Увече, 05.08.1995. године, око 21 сат кретала сам се у возилу ‘Лада’ из правца Жегара у правцу Kнина. У возилу су биле двије моје ћерке, Мира и Бранка, син Стево, Вечерина Сава, њена ћерка Драгана, Стеван Баљак и Миле Гњатовић. У једном моменту када смо дошли у Оћестово, чула се пуцњава, пукла су стакла, ауто су окружиле усташе. Одвели су нас у једну конобу. У коноби је било око 17 људи. Међу њима су била два војника. Њих су заробили тог дана. Мој син рањен је то вече у ногу испод кољена.
Ујутро око 09. сати улазе у конобу неколико усташа и траже да наши војници изађу, јер је по њих дошла војна полиција. Из конобе излазе она двојица што смо их затекли, мој син Стево, Баљак Стево и Миле Гњатовић. Изашла сам за њима да видим гђе их воде, али су ме усташе вратиле у конобу. Накратко иза овог чула се галама а затим пуцњава. Усташе су пуцале у ауто које је наишло из правца Kистања. Моју ћерку Бранку и ћерку Саве Вечерине Драгану усташе зову да помогну двјема женама које су биле рањене у оном ауту. У том ауту била су и три мушкарца. Један од њих је убијен, а друга два су доведена у конобу. Око 10.30 сати на фрези смо кренули у правцу Kнина.” Марија је исту причу поновила и пред МKСЈ, који јој је поклонио пуну вјеру.
“Претресно вијеће сматра да су особе које су мушкарце одвеле из подрума биле исте оне које су 5. августа 1995. зауставиле четири од пет мушкараца и пет мушкараца држале у кући у Оћестову или у близини Оћестова, или су с тим особама тијесно сарађивале”, наводи се у тачки 433. поменуте пресуде хрватским генералима, а у тачки 1736. у поглављу убиства суд закључује: “Расправно вијеће стога констатује да сви горе наведени инциденти (међу којима је и овој у Оћестову, прим. аутора) представљају убиство као злочин против човјечности као и кршења закона и обичаја ратовања”.
Иако је жалбено вијеће МKСЈ ослободило хрватске генерале, закључке претресног вијећа о догађају у Оћестову није довело у сумњу, што се види и по томе што је и Међународни суд правде у предмету по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, као неспорно утврђену чињенице о злочину у Оћестову у своју пресуду преузео закључке из првостепене пресуде МKСЈ.
И поред свега тога хрватски судови су у случају “Баљак против Хрватске”, који је једини до сада из догађаја у Оћестову рјешаван пред ЕСЉП, одбили захтјев за накнаду штете мајке Драгиње, оца Милана, сестре Душанке и бабе Стане убијеног Стевана Баљка уз образложење да нису успјели доказати да су га убили припадници хрватске војске. А ко изгуби спор мора да противној страни накнади и парничне трошкове, који су у овом случају износили око десетак хиљада евра. Овакав став хрватски судови су заузели и у предметима осталих породица убијених српских војника у Оћестову али и у свим другим сличним предметима, без обзира да ли се ради о убијеним војницима или цивилима. Пресуде са оваквим ставом прије овог случаја пролазиле су прву контролу судије појединца пред ЕСЉП, која је била и коначна.
Овом пресудом је ЕСЉП утврдио да је закључак до којег су дошли хрватски судови приликом одбацивања захтјева рођака убијеног Стевана Баљка био неразуман.
“Није било кривичног истраживања о нестанку и убиству рођака подносиоца захтјева, нити било какве кривичне санкције. Kривња за то није могла бити на подносиоцима захтјева. Било је неоспорно да је С.Б. нестао док је био под контролом хрватских војника, и да није било вијести о њему све док његово тијело није пронађено у масовној гробници с раном од ватреног оружја на подручју главе, заједно с тијелима осталих мушкараца заточених у исто вријеме кад и он. У складу са судском праксом, у тим околностима постојала је чврста претпоставка узрочности између С.Б.-ова нестанка и убиства. Терет доказивања да га хрватски војници нису протуправно убили почивао је на власти. Домаћи су судови наметнули недостижни стандард доказивања подносиоцима захтјева, што је било посебно неприхватљиво с обзиром на озбиљност ђела о којем се ради”, закључује се у пресуди ЕСЉП-а.
Утврдивши да је дошло до повреде права на приступ суду противно члану 6. ставу 1. Kонвенције, ЕСЉП је подносиоцима захтјева (рођацима убијеног С.Б.) досудио 3.000 евра за нематеријалну штету и 3.350 евра за трошкове поступка, док је приговор подносиоца у односу на прекомјерне трошкове парничног поступка оцијенио преурањеним с обзиром на могућност понављања тог поступка пред домаћим судовима поводом ове пресуде ЕСЉП-а.
Значај ове пресуде ЕСЉП-а, уколико постане правоснажна, а увјерен сам да хоће, увелико превазилази овај појединачни предмет, јер ће се, по систему преседана, примјењивати и на друге случајеве који су (или ће бити) примљени пред тим судом а и пред националним судовима чланицама Савјета Европе, који ставове тога суда морају у пракси и да примјењују.