Војнике из моје јединице су збунили тромблони за испаљивање мина. После теоретске обуке ред је дошао и на практичну. На једно бугарско митраљеско гнездо које нам није давало мира сам повео два добровољца. Пузећи као мачке по мрклој ноћи и не правећи ниједан шум стигли смо подно митраљеског гнезда. Док сам им опет објашњавао како се намештају мине једном од добровољаца Радојици Петровићу из Ужица, дугајлији од два метра, као од брда одваљен, се то поприлично одужило те скочи као опарен и узвере се уз митраљеско гнездо као мачка, очекујући пуцњаву и откривање положаја залегали смо, када ето ти Радојице. На наше запрепашћење под једном руком је држао немачки митраљез, а под другом живог завезаног бугарског војника са крпом у устима и смртним страхом у очима. „Саво што да правимо безвезе буку када може и овако“. Рече ми као да се вратио са пијаце.
име: Сава
презиме: Микић
име оца:
место: Београд
општина: Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ПИЛОТ ЈАВЉА: ФРОНТ ЈЕ ПРОБИЈЕН
… Људи, Бугари беже… Беже Немци… Фронт је пробијен… Наша пешадија је на својој земљи. Гледао сам својим очима… Летео сам ниско једва триста метара изнад њих, лица сам им видео. Машу нам наши, јуришају… Фронт је пробијен, чусте ли ме: фронт је пробијен…!
… Пилот Драгутин Савић први је видео да је Фронт пробијен. У бришућем лету, митраљирајући непријатеља који одступа, спустио се готово изнад глава бугарских и немачких војника. Затим је срећан, похитао у пилотску базу да своје другове обавести о срећном догађају.
Тог тренутка добро се сећа и наш саговорник потуковник Сава Микић, пилот, носилац многих ратних и мирнодопских одликовања…
… Тако је било: долете Савић, узбуђен и срећан и поче да нас грли. Фронт је пробијен, наши напредују, већ је пешадија на родној груди… Боже, да ли је истина?! Он се куне, плаче од радости, а ми у поље – наберемо цвеће и исплетемо венац, па њему око врата… Заслужио је: то је била најрадоснија вест…
… А и ја сам почео као пешак. Био сам у првој чети 14. пешадијског пука Тимочке дивизије. Ђак – наредник и вођа бомбаша на Црним чукама 1916. године. Стотину пута гледао сам смрти у очи.
… На Црним чукама војници два дана нису добили храну… Не зато што је нема, већ зато што непријатељ коси митраљезом па не може да се приђе. Казане са храном носе магарци и Бугари их лако уочавају и гађају. Зове нас командир чете Љуба Петровић Либаде и каже: „Хоћу да ме још ноћас обавестите да сте уништили то упориште са митраљезима и топом”. То је било све што је рекао..
… Кренули смо још истог поподнева. Ватра само сече, коси, ми пужемо… С нама је Радослав Петровић, из Пријепоља, најхрабрији човек у чети. Видимо одакле митраљез сипа ватру… Цев му светлуца на сунцу. Значи, на добром смо путу…
… Већ смо на тридесетак метара и Радослав Петровић први баци бомбе: три, једну за другом, а онда бацисмо Караматрак и ја… Не чекајући да се разиђе дим, претрчали смо у скоковима тих тридесетак метара, зграбили цев митраљеза и вратили се у јединицу…
… После три дана, дође командир чете, носи Карађорђеву звезду са мачевима и пита пред четом: „Војници, чије груди заслужују да носе овај орден?” А чета, као по команди, као да одговара један човек, углас: „Радослав Петровић …“. И наш друг Радослав окачи на своје јуначке груди одликовање…
… Обузело ме неко чудно осећање, неки немир. Нећу у пешадију, доста ми је, стално гледам неко светлуцање бајонета, стално пузање, сечење бодљикаве жице, бацање бомби… Не могу више… Једног дана паде бомба у наш ров и на месту готово разнесе седам војннка…
… Размишљао сам о авијацији. Ако погинем, бар ћу погинути славно, мислио сам. Бићу оборен… И тако скинем ранац, предам пушку и на курс за – пилота… Било нас је око двадесет. Командант школе био је француски мајор Фасен. Диван, племенит човек, храбар. Обука је требало да траје најмање три месеца. Али, нестрпљиви смо и команда и ми: хоћемо најкраћи рок. И био је: за шест недеља били смо пилоти! Ваздухопловним вештинама учили су нас наши прослављени пилоти Веселиновић и Мишић. Одатле смо отишли на фронт…
… У 524. ескадрили, која је дејствовала на фронту Прве српске армије, шеф извиђача био је резервни поручник француске авијације Де Тирен. Први наш извиђач био је потпоручник Јован Црвенчанин. Он је летео над фронтом Шумадијске дивизије и упознао пилоте српске ескадриле о напредовању ове дивизије која је заузела прву непријатељску линију на Ветерннку…
… Један од првих задатака било је – бомбардовање непријатељског логора, означеног у карти под бројем 252. Чиннло ми се да сам читав век провео у авиону. Такву сигурност давало ми је и присуство извиђача потпоручпика Црвенчанина. Полетели смо са аеродрома у Ветеркопу. Убрзо смо били изнад положаја непријатеља: видели смо земунице и шаторе. Северно од логора било је слагалиште муниције…
… Погодак је био прецизан: бачене су по две бомбе на логор и слагалиште муниције. Дебели стубови дима извили су се са земље према небу. Испалили смо, успут, рафал од 80 метака на ровове. Потом смо приметили један непрпјатељски авион – моноплан и брзо смо му умакли… То је, сећам се, било 23. маја 1918. године…
…Три дана касније, извиђач потпоручник Радомир Жуњић и ја добили смо задатак да бомбардујемо непријатељске логоре 271 и 275. Четири бомбе су пале на циљ и изазвале страховит пожар. Непријатељска артиљерија је тукла непрекидно, тако да су нам парчићи гранате готово одвалили крила…
… Два дана после овог задатка, са мном је летео француски поручник Мантон, један од најбољих сниматеља из авиона. Наш задатак је да снимимо положај од Голог Била до Пороја и да потом бацимо бомбе. Мантон је снимио 48 плоча, што је проглашено рекордом. Остали смо три сата у ваздуху, гађани јаком ватром. Али, задатак је био извршен…
… Првог дана јуна, летео сам, најпре, са потпоручником Црвенчанином, а затим са руским поручником Јованом Пламенцем, који је волео да се спусти готово до самих ровова и да митраљира… Мало је требало да тога дана обојица платимо животом. Кад смо се нашли поред планине Пајк, близу Кожуха, мотор је престао да ради. Помислио сам: готово је! Ето ти славне погибије, Микићу! Ни бомбе нисмо бацили на непријатеља. Али, спустили смо се у подножје, у жито, тако да смо добили само незнатне повреде…
… У јулу је основана друга српска ескадрила са српском посадом. Нас неколико пилота пребачени смо из Ветеркопа, из мешовите француско-српске ескадриле, у ескадрилу 525 у Врбено, близу Битоља. Први задатак у тој ескадрили имали смо извиђач потпоручник Адамовић и ја: бомбардовали смо непријатељеки положај код Сиве стене. Кад сам био изнад Груништа, видео сам положај на коме сам, захваљујући брзини свога друга Јована Караматрака, из Михајловца код Неготина, остао жив. Тада сам био пешак. На врх Груништа из моје чете изашло је свега – четрнаест војника. Кад је престала пуцњава, радио је само бајонет… Видео сам слике ужаса: српски и бугарски војник пробадају један другог бајонетом и истовремено падају… У том моменту, један бугарски војник хоће да ме пробурази, али га Караматрак тресну кундаком по глави…
… Кад се буде писало поглавље историје српског ваздухопловства, свакако ће се људи сетити див-јунака: Михаила Петровића, Миодрага Томића, Милоша Илића, Бранка Вукосављевића, Стевана Рајчевића, Миодрага Милетића, Милорада Веселиновића, Драгољуба Ристића, Свете Хођере и других. Захвалност је једна од најлепших врлина и наш народ је испољава према јунацима.
Сава Микић живи у Београду, Пушкинова 32. Носилац је више од 30 високих ратних и мирнодопских одликовања, међу којима је и Орден Француске Легије части. Почасни је грађанин Париза.
