Турски војник, тешко рањен на Куманову 1912. пренет је у београдску болницу на лечење заједно са српским војницима. Када је оздравио, Шефхет одлучује да остане у Београду, због очију једне Београђанке са Сењака. А када Аустро – Угарска креће на Србију, биће један од првих добровољаца на одбрани Београда.
Шефкет Халиловић је држао положаје на Чукарици, јуришао је и освајао Аду Циганлију. Затим је био митраљезац на броду „Победа“ са којег је чувао прилаз Београду. А када је дошло до одсудног напада Немаца крајем септембра 1915 његов брод је повучен да га непријатељске гранате не би уништиле. Али, Шефхет Халиловић ће са брода скинути митраљез, и са својим друговима остати на Ади, где ће одбијати нападе Немаца. Како митраљез није покретан, Шефхет и другови узимају пушке и јуришају на Немце.
У том јуришу, он бива смртно рањен. Другови ће га под ватром пребацити на другу обалу, а одатле у Топчидер, на воз за Младеновац. Ту ће Шефхет Халиловић заувек склопити очи, можда баш у тренутку када ће немачка граната пасти на кућу на Сењаку и убити његову вереницу.
