- део – Слобода на Западу или Руска асимилација: Србија краља Милана Обреновића
Аутор: Ђорђе Стојковић, економиста
Пошто се 1881. године кнез Милан Обреновић вратио из Москве, где је безуспешно покушао да новом руском цару Александру ИИИ Романову представи значај Србије као достојног савезника, вредног поштовања, наредио је свом министру спољних послова Јовану Ристићу да оде у Беч и отпочне преговоре о приближавању Аустро-угарској царевини.
Русија је остала на својим геополитичким плановима да ће Бугарска, као њен клијент, изаћи на три топла мора, а да Србија само смета на том путу самим својим постојањем. Ристић је преговарао са аустро-угарским министром спољних послова Андрашијем, а затим је отишао у Берлин на преговоре са немачким канцеларом.
На срећу Србије, сада као и пре три године у време Берлинског конгреса, канцелар Немачког царства био је Ото фон Бизмарк, један од највећих политичких мислилаца и геостратега које је Европа родила. Бизмарк је још за време Санстефанског мира препознао да се Србија мора приволести Западу и да ће руско гурање Србије с пута, ради стварања „Велике“ Бугарске, бити велики добитак за Европу ако се она заузме за Србију. То је и урађено, тако што је углавном на инсистирање Аустро-угарске и Немачке на Берлинском конгресу, међу европским силама, успео да испослује повратак Србији Ниша, Пирота и Врања од Бугарске, које су јој дароване од Русије у Сан Стефану.
Сада, три године после Берлинског конгреса, било је време да се Србија одреди коме ће се царству приволети. Аустро-угарска је потписала са Србијом Конвенцију, коју неки историчари данас називају „тајном“ да би одржали мит о Србији која се плашила Русије да постане део политичког Запада. Ништа што је Аустро-угарска потписивала са другим земљама није било тајно, поготово уговори о савезништву – они су се и склапали да би други знали за њих. Углавном, Аустро-угарска је потписала са Србијом Конвенцију којом се обавезала да ће:
- купити сву стоку коју Србија произведе, дакле апсолутно отворено тржиште за Србију без баријера;
- омогућити свим Србима бесплатно школовање на универзитетима Аустрије (после Првог светског рата тај образовни уговор продужен је на наредних 100 година као вид ратне репарације; занимљиво је да је тај уговор важио све до скоро);
Србија се, са друге стране, обавезала да ће изградити пругу Београд–Ниш, која је и данас у функцији, онако како су је поставили аустро-угарски инжењери.
Овом Конвенцијом створен је војни савез између Аустро-угарске монархије и Кнежевине Србије; државе су се међусобно обавезале да ће помагати једна другој у случају напада. Аустро-угарска је гарантовала територијални суверенитет и интегритет Кнежевине Србије, није се противила и залагала се код других земаља да прихвате српско територијално проширење изван јужних граница Србије, осим Новопазарског санџака. Аустро-угарска се обавезала да ће признати Кнежевину Србију као краљевину ако се владар Србије одлучи да узме круну. Тако је већ следеће године (1882) по потпису Конвенције кнез Милан Обреновић крунисан за краља, а Србија постала међународно призната краљевина – на инсистирање Аустро-угарске у Европи.
По други пут у историји Србије краљевска круна стиже са Запада: први пут од папе Хонорија ИИИ 1217. за Стефана Немањића Првовенчаног, други пут од аустро-угарског цара Франца Јозефа И Хабзбурга 1882. за Милана Обреновића. Као што смо при крунисању Стефана Првовенчаног за краља имали за противника православно Источно римско царство, а приликом проглашења Душана Силног за цара поред Источног Рима и Васељенску патријаршију, сада смо приликом обнове Краљевине Србије 1882. за противника имали Руску царевину, која је желела да створи „Велику“ Бугарску.
Готово сваки пут у историји када су се Срби, као бројчано мали народ, уздигли да створе државу равноправну са свим народима Европе, за помоћника су имали католички Запад, а за противника православни Исток. У Скупштини Србије најватренији критичари краља Милана били су посланици Радикалне странке. Они су, као и савремени историчари, критиковали краља Милана што се Конвенцијом са Аустро-угарском „привредно везао искључиво за Аустро-угарску“. А које су му биле алтернативе?
- Османска Турска на југу – неиндустријализована, још увек феудална земља од које се Србија вековима ослобађала – није била алтернатива. Отежавајући фактор за привредну сарадњу са Турском био је и то што Турци уопште не конзумирају најважнији српски извозни производ: свињетину.
- На источној граници Бугарска, која је отворено показивала претензије не само према територијама које је Србија добила на Берлинском конгресу већ и према историјски српским областима: јужној Србији и Македонији. Њихове преференције према српској свињетини нису утврђене.
- Руска царевина, удаљена 2.000 км, где би трошкови транспорта свињетине далеко премашили њену цену; осим тога, Руси никада нису показали жељу да је увозе. Русија се после Петра Великог затворила и његов почетак индустријализације је тапкао у месту. За то време развијене земље Европе развијале су индустрију и нису имале толико ресурса колико индустрије. То је покренуло трку за ресурсима, што је резултирало стварањем европских колонија у Африци, на Блиском и Далеком истоку. Русија се за то време бавила радном експлоатацијом сопственог феудалног становништва и сањала снове Петра Великог – како ће Русија постати Нови Рим освајањем Константинопоља, падом Турске и гурањем Бугарске на три топла мора: Егејско, Јонско и Јадранско. Иза тих снова није стајала реална економска сила, а богами ни војска. Снага руске војске била је у бројности, а не у наоружању, стратегији или тактици. Русија је у погледу државне и војне организације била пандан Османској Турској, али никако није могла да парира Аустро-угарској и Немачкој. Иако је Петар Велики увео пристојне оброке на фронту, после њега логистика снабдевања војске постајала је све гора, тако да су војници често оболевали од скорбута. Меса није било на менију руске војске за време руско-турског рата 1877–1878, иако је цар Александар ИИ увео обавезне пакете хране у које је улазило 913 г брашна и 130 г каше дневно. После овог рата, због озеблина, почели су да дају војницима 145 г вотке дневно. Да се вратимо на нашу свињетину – руска војска не би била тржиште за њу, јер војска није добијала месо да једе.
Дакле, кад се ствари овако поставе, једини природни и логични трговински партнер Србије била је Аустро-угарска монархија, од које смо за наш извоз свињетине могли да добијемо: технологију, железницу, модерно оружје за војску и знање како се организује држава и војска – све оно чега старе монархије Истока нису имале.
Данас све државе света имају државну бирократију организовану по теорији администрације Максимилијана Вебера, а тада ју је имала само Аустро-угарска. Краљ Милан је направио најмодерније опремљену војску на Балкану, што је последично помогло Србији да добије оба Балканска рата и Први светски рат – династија јесте била друга, али је војска била иста.
Радикали нису узимали у обзир горе наведене аргументе, те је краљ Милан трпео велике критике од радикала у парламенту, које је сумњичио да врше пропаганду по налогу руске тајне полиције – Охране. Краљ је такође клеветан по штампи као „курвар и коцкар на западу“. Радикали су на све начине покушавали да збаце краља Милана, па су тако искористили његово формирање стајаће (професионалне) војске да побуне народ и направе Тимочку буну 1883, која је представљала оружану побуну против краља. Наиме, формирање стајаће војске подразумевало је разоружавање народне милиције, тј. одузимање целог оружја које се налазило у приватном поседу народа. Све радикалске вође из Главног одбора радикалне странке, осуђене на смрт, на крају су помиловане, али је изречено и извршено 20 смртних казни. О томе како су радикали побунили народ, а потом побегли да не страдају у окршају са краљевском војском, писао је Добрица Ћосић у „Коренима“.
Никола Пашић и врх радикала побегли су у Софију код бугарских радикала, одакле су вршили пропаганду против краља Милана и организовали чете које су вршиле упаде у погранична српска подручја. Српска влада добила је обавештајна сазнања да се спрема нова буна уз истовремени упад чета из правца Бугарске и Црне Горе, под финансијском контролом Русије. Бугарска је извршила анексију Источне Румелије (данашњи доњи део Бугарске на мапи, који се граничи са Грчком) и тиме прекршила услове Берлинског конгреса.
Краљ Милан, забринут због српског становништва на том простору и због тога што ово бугарско уједињење отвара врата за бугарску окупацију Македоније, објављује рат Бугарској 14. новембра 1885. Бугари су вршили велике злочине над српским цивилним становништвом у пиротском крају и на простору Македоније. Србија је неспремна ушла у тај рат и после 14 дана он се завршио поразом Србије.
На инсистирање Аустро-угарске, Србија није платила ратну штету Бугарској, јер није имала одакле да је плати, а границе Србије остале су непромењене (иако су Бугари освојили Пирот, а Срби држали под опсадом Видин, али га нису освојили), с тим што су велике силе прихватиле бугарску анексију Источне Румелије.
Пораз Србије у рату са Бугарском био је још један разлог који су радикали користили за пропаганду против краља Милана. Радикали су генерисали велику мржњу у народу према краљу, тако да је народ краља кривио лично за све лоше ствари у држави. То је резултирало са четири покушаја атентата на краља, а сваки пут је атентатор био српског порекла.
Краљ Милан тражио је подршку Аустро-угарске да абдицира, али му нико на аустријском двору није веровао да то заиста жели, нити је желео да га подржи у томе, јер је краљ био гарант проевропске оријентације Србије, насупрот владајућој парламентарној радикалској проруској већини. Тако је краљ Милан на проглашењу новог либералног Устава Србије уједно објавио и своју абдикацију у корист малолетног сина Александра Обреновића. С обзиром на то да је до пунолетства краљевића Александра владало намесништво, краљ Милан из егзила у Бечу организује државни удар у Србији 1893. и њиме смењује намесништво, те Александар Обреновић преузима власт и круну Србије у своје име. Краљ Милан се враћа у Србију 1897. да реформише и модернизује војску и од ње коначно направи способну стајаћу војску, модерно опремљену – историја ће показати спремну за два Балканска и Први светски рат који долазе.
Тај период тадашња штампа називала је „владавина два краља“, јер је краљ Милан реално руководио краљевином. Краљ Александар просио је принцезу из царске куће Романов, али се они нису удостојили одговора – исто као што су учинили и његовом оцу кнезу Милану када је он хтео да се ороди са кућом Романов. То је показивало однос руског царског двора према Србији: нису узимали Србију за државу достојну да се са њом династички повежу и да српском краљу дају било коју принцезу, па чак ни из бочне линије која није директни наследник престола. Царска Русија сматрала је Србију препреком на путу Велике Бугарске да изађе на три топла мора и прошири руски утицај у Европи. Русија није ни разматрала могућност да преко Србије изађе у Европу тако што ће се браком повезати две династије. Србија једноставно није била достојна Русије.
На краља Милана 24. јуна 1899. на Калемегдану изведен је најозбиљнији покушај атентата, када је Стеван Кнежевић, досељеник из Босне, пуцао из револвера на краља. Кажу да није било конкретних доказа да се поткрепе оптужбе краља Милана против пуковника Грабова из Охране – тајне полиције Русије – за организацију атентата. Атентатор је осуђен на смрт стрељањем, док су радикали као инспиратори злочина осуђени на затворске казне од 20 година, с тим што је на дан изрицања пресуде Руска амбасада интервенисала да се Николи Пашићу укине пресуда – што је и учињено.
Краљ Милан је 1900. постигао споразум са Русијом да оде из Србије, али да му Руски двор исплаћује апанажу док је жив. Живео је у Бечу, у егзилу под надзором Охране, до своје смрти 11. фебруара 1901. од последица запаљења плућа. Срећом није дочекао да види брутално убиство свога сина краља Александра од стране групе српских официра-завереника и долазак проруске династије Карађорђевић на власт 1903. Краљица Наталија Обреновић, Александрова мајка, доживела је смрт свога сина и после тога прешла у католичку веру и замонашила се у манастиру у Сен Денију у Француској, где је живела до смрти. Мемоаре краљице Наталије запленио је Ватикан и до данас нису објављени.
