Аутор: Ђорђе Стојковић, мастер економиста
Пре свега да кажем да ја не припадам ниједној невладиној организацији финансираној из иностранства, нити сам икада припадао, као да нисам никад био стипендиста неке стране владе. Моји про-западни ставови су искључиво плод мог критичког резоновања и бриге за опште добро и напредак Србије.
Увек када се помиње блискост српског и руског народа, на основу историје и културе, та теза остане недоказана, јер се етаблирала као аксиом. Путовање кроз историју је важно, јер што каже Џорџ Сантајана: „Они који не могу да се сете прошлости су осуђени да је понављају“. Зато ћу да уваженом саговорнику Мишковићу одговорим из два дела: историјски компаративно и економски, како бих утврдио који су то тачно корени који вежу Србију за Русију, а који за Запад.
Када је династија Немањића требало да добије свога првога краља Рашке државе, средњевековне Србије, круну није послао Васељенски патријарх из Константинопоља, већ Римски папа. Православно Источно Римско Царство није желело да Србија поново постане краљевина (јер имали смо краљева и пре Немањића), док је Западна Европа желела и дала нам краљевску државност. И тако је Стефан Првовенчани окруњен краљевским венцем папе Хонорија ИИИ, 1217. године на општу радост и весеље народа српског.
Век касније, Јован ИВ Кантакузин, претендент на престо Источног Римског Царства затражио је од Душана Немањића, српског краља да му са својом војском помогне у доласку на престо. Душан Немањић, пореклом Грк (Ромеј) по мајци, такође полаже право на престо Источног Рима, користи прилику да уђе у Источно Царство и освоји већи део за себе, не желећи да ратује за Кантакузина, који није имао велику војску и подршку народа. Кантакузин држи Констатинопољ и мале територије око њега, као и Атину и јужну Грчку. Пошто је краљ Душан Немањић освојио већи део Пелопонеза, крунише се за цара Срба и Грка,1347. године, док васељенски патријарх у Констатинопољу, Калист баца анатему (клетву и искључење из Источне православне цркве, исто оно што је екскомуникација – еxцомуницадо, у Римо-католичкој цркви) на српског цара, властелу и народ. Тог момента је српски народ анатемисан (искључен) из православне цркве. Да зло буде веће, као што је својевремено умислио да ће му Душанова војска освојити престо Источног царства, Јован Канаткузин умишља да ће војска Турака Селџука успети да се избори са Душаном Силним и преотме већи део Пелопонеза од Срба и преда на управљање њему као грчком цару Ромеја. Турци Селџуци су искористили савезништво са Кантакузином да уђу на Балкан несметано, као савезници, иначе би врло тешко ушли и истрорија Балкана би била другачија. Душан Силни свестан да је Кантакузин пустио џина из боце, у виду освајачке муслиманске војске Турака Селџука, обраћа се за помоћ Римском папи, ради преласка целог царства у Римо-католичку веру. Олакшавајући фактор му је био то што је већ анатемисан од стране Васељенског патријарха. У том магновењу са папом око католичења Грка и Срба, неко је отровао Душана, али историја није утврдила која сила је то урадила. Овде је занимљиво да када год је српска држава била на прекретници, помоћ се тражила са Запада, јер је са Истоком била у рату.
Прескачем сад на деспота Стефана Лазаревића, који је као вазал Угарског краља (Мађарска) добио 1404. године, Београд који постаје престоница Србије 1405. године, затим целу Мачву, тврђаву Голубац, а Сребреницу у Босни, 1411. године. Док је у Угарској, деспот Стефан добио од Жигмунда следеће поседе: у Срему: Купиник, Земун, Сремску Митровицу, у Банату: Нови Бечеј и Бечкерек (Зрењанин), затим град Дебрецин и данас други највећи у Мађарској, као и четири рударска града и сатмарска жупанија на управљање.
Деспот Стефан Лазаревић је тесно сарађивао са Млетачком Републиком (Венеција), Дубровником и Источним Римским Царством. Историја га памти као последњег просвећеног владара Србије у средњем веку. Његова оријентација ка Западу је Србију први пут увела са простора Југо-источне Европе у Средњу Европу, са Београдом и ониме што данас називамо Војводина.
Иако су миграције Срба са територија своје краљевине која је пала под османлијску власт, почеле у XВ веку, после коначне окупације вазалне Србије и укидања њене државности и трајале до XИX века, после суровог слома Српске револуције (како је Леополд Ранке називао збирно 1. и 2. српски устанак против Османлија), ипак су највеће миграције Срба биле: Прва велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем ИИИ Чарнојевићем, 1690. године и Друга велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем ИВ Јовановићем, 1740. године. Милош Црњански је маестрално описао у „Сеобама“ трагедију српског народа, који је као плаћеничка војска чувао границе Аустрије и Угарске. Данас потомци тих Срба живе у држави која се зове Србија, сем оних који су протерани из Републике Хрватске у грађанском рату, 1995. године. Дакле, Срби су стотинама година у Аустрији и Мађарској сачували своје: православну веру, српски идентитет, самоуправу, добили конститутивност и на крају државност. А шта се десило са Србима који су мигрирали у Русију?
Миграције Срба у Русију
Крајем XВИ века (1590) Срби почињу са сеобама у Украјину из Панонске низије. Пошто је Украјина била део Пољског царства, Срби као врсни ратници се истичу у борбама за ослобођење Украјине од пољске доминације. Век касније, руски цар Петар Велики знајући какви су Срби ратници позива све Србе да се населе на просторе данашње Украјине, како би формирао Хусарски пук. Тако се 1750-их у Украјину насељава око 50.000 Срба из Хабзбуршке монархије, пошто су тамо укинуте Потиска и Поморишка крајина. Сем Срба из аустро-угрских војних крајина, на позив руског цара Петра Великог долазе у Украјину и Срби са Балкана. Историја је забележила ову миграцију Срба као другу највећу после Велике сеобе Срба (1. и 2. сеобе заједно). Петар Велики формира за Србе две територијалне јединице и то: Ново-Србија, формирана 1752. године, а укинута 12 година касније и Славено-Србија, формирана 1753. године, а укинута 11 година касније.
Као што је Петар Велики из Немачке и Француске увезао: културу, архитектуру, машине за почетак индустрије, европске обичаје, тако је за своју војску увезао најспособније војнике које је Европа тада могла да понуди: Србе! Њих је довео обећањима да ће имати своје две области у Украјини, али ако погледамо карту: намерно их је раздвојио, те се Ново-Србија налази у централној Украјини, док се Славено-Србија налази на крајњем истоку Украјине, до данашњих званичних граница са Русијом. Чак је и невојничком оку јасно да је желео да их раздвоји, како би их контролисао, да не би могли да се побуне, већ да су окружени руском војском са свих страна и буду послушни робови. Петар Велики је формирао тај свој Хусарски пук, са Србима обученим у модерним војним вештинама у Аустро-уграској, која је тада за Русију, земљу сељака, који су се ослободили од вековног робовања монголској Хорди, била пример светле цивилизације, исто као што је Римско Царство било за дивља племена Германије и Британије. Када је добио модерну војску, њихове породице је асимилиовао у Русе, масовним насељавањем Руса и Украјинаца у области Ново-Србије и Славено-Србије, који су са собом доносили обавезни руски језик, који је заменио српски. Затим је укинуо те српске области као да нису ни постојале и већ у следећој генерацији сви су Срби постали Руси.
Век касније исто се десило са Карађорђевим устаницима, који су се населили баш ту на развалинама Славено-Србије. Руси су асимиловали Карађорђеве устанике по опробаном рецепту Петра Великог. Ни у новом веку се руска љубав није показала као жеља за давањем слободе Србима, већ као жеља за асимилацијом Срба и њиховим коришћењем за топовско месо Русије. Према попису становништва из 1862. године, на територијама некадашње Ново-Србије и Славено-Србије је живело укупно 1.000 становника који су се сећали да су Срби, да би 1900. године Срби нестали из пописа.
Током 1. српског устанка је руски цар послао Карађорђу официре, који ће да командују српским устаницима у борбама са Турцима. Та се команда неславно завршила, јер се руски царски официри нису потрудили да науче 10 српских речи, али су очекивали од српских сељака да разумеју перфектно руски. Тако је један официр командовао на руском: „На право“ што на руском значи „десно“, али они одоше право како су чули и изгибоше сви.
Језичка асимилација српског у руски
Руски монаси су дошли у Србију, у српске манастире у покушају да асимилују српски језик у руски. Пошто су манастири били једини чувари писмености од пропасти српске средњевековне државности, 1459. године падом последњег утврђеног српског града Смедерева, у њима су биле све књиге. Те су се књиге преписивале стотинама година и књижевни језик није еволуирао, само је чуван, за време када се српски народ ослободи османлијске окупције и понови успостави сопствену државу. Руски монаси су донели своје књиге на руско-словенском језику и тврдили да су српски монаси правили током година грешке у преписивању и да би те грешке требало исправити, преписивањем „правилних“ речи из руских књига. Наравно, за тих неколико стотина година је руски језик еволуирао од заједничког словенског језика у руско-словенски, који је различит од српско-словенског. Српски монаси су у својој наивности поверовали својој руској браћи и почели да преписују из руских књига и тако се десио велики уплив руских речи у српски језик. То је био план асимилације који је смислио руски цар Петар Велики: изменити српски језик, прво у црквеним књигама, па ће свештеници тако да предају народу, а онда у другој фази када дође руска управа, они ће већ наметнути руски језик као званични и остало би врло мање језика да се мења и Срби би се врло брзо порусили.
Тај зликовачки план, затирања језика српскога народа су препознала два српска интелектуалца, један бивши монах, а други исто образован у манастиру: Доситеј Обрадовић и Вук Стефановић Караџић. Пошто су били упознати са стањем црквених књига, јер су били образовани у манастиру, инсиситрали су на забележавању „народног“ језика, јер језик је жив. У књигама може да се измени како хоће, али како народ прича, то живи. Вук Ст. Караџић је записао све народне песме од гуслара, на целом српском говорном подручју и уз помоћ једног од највећих писаца Европе, Јохана Волфганга Гетеа, то је објавио у Европи. Гете је помогао Вуку да примени Аделунгов принцип: „Једно слово – један глас“ у српској азбуци (коју је већином графемски реформисао Сава Мркаљ) и тиме званично зацементира могућност да се преко средњевековне азбуке у српски језик увуче руски и асимилује га. Морам поменути и Ђуру Даничића, аутора превода Библије и Вуковог сарадника на Рјечнику српскога језика, као и Јернеја Копитара.
Захваљујући Вуку и Доститеју, немачки историчар и утемељивач научне историографије – Леополд Ранке је написао 1829. године (и још два допуњена издања: Берлин, 1844. године и Лајпциг, 1879. године) књигу о српској револуцији: „Историја српске револуције са документима и прилозима“ и тиме Европи представио борбу за слободу малог, али храброг и поносног српског народа, против османског окупатора. То је имало великог одјека у Европи и Србији је од европских сила пружена велика подршка, што је резултирало султановим Хатишерифом, 1830. године, којим је де фацто призната аутономна српска кнежевина, а касније и пред Берлински конгрес, 1878. године и коначно обновљена српска краљевина.
Колико год да је споменика у Србији овим људима, мало их је. Они су нас спасили у XИX веку од надолазеће руске асимилације, те смо по ослобођењу од Турака успели да формирамо државу српског народа.
Јужна Србија као руски поклон Бугарима у Сан Стефану
Србија је водила са Османским царством и два српско-турска рата 1876-1878. године, док је Руско царство истовремено водило руско-турски рат, са намером узимања Бугарске под окриље Русије, како би ушло дубоко у Европу. У месту Сан Стефано се склапа мир између Русије и Турске, који је између осталог обавезивао Турску да: Србија, Румунија и Црна Гора добију формалну независност од Османског царства. Међутим, територијална проширења Бугарске су ишла и на уштрб Србије, те је тако Бугарска требало да добије: Ниш, Пирот и Врање, као и Македонију око Охрида.
Стеван Сремац је забележио да је кнез Милан Обреновић одвео руског конзула у Ниш да обиђе Ћеле-кулу у Нишу и тамо му изговорио следеће: „Ево екселенцијо! Када Руси начине још једну овакву Ћеле-кулу од српских глава и ову моју поврх њих метну, тек тада ће Бугари добити Ниш“!
Руси су ревидирали свој нацрт за Санстефански мир, те је Ниш припао Србији, али су Врање и Пирот ипак дали Бугарима, иако је све те градове ослободила српска војска. Европске силе, у првом реду Аустро-угарска и Француска, а за њима Велика Британија, нису биле одушевљење изласком руске клијентске државе Велике Бугарске толико дубоко у Европу, те су исте године позвале на ревидирање Санстефанског мира. И тако је сазван Берлински конгрес, где су европске монархије Србији доделиле поред Ниша и Пирот и Врање. Од тога момента краљ Милан Обреновић ступа у блиске дипломатске односе са Аустро-угарском, јер је схватио да је Русија спремна да жртвује Србију за своје интересе стварања Велике Бугарске.
Пошто је ово путовање кроз историју обимно, овај текст ћу писати из наставака.
